Какви смо, боље да нисмо!

КАКВИ СМО, БОЉЕ ДА НИСМО

Како веровати неким свештеницима који не верују у Бога, онима који организују крађу властитог аутомобила и одштету наплаћују од осигуравајућег друштва, онима који подмећу пожар у свом стану и наплаћују од осигурања штету коју су сами намерно проузроковали из примитивне користољубивости, онима којима су руке крваве после учествовања у ликвидацијама српских емиграната, онима који сада обилазе старачке домове присиљавајући немоћне старце и старице српске по иностранству да свој иметак и животну уштеђевину оставе њима на њихове приватне жиро рачуне, обмањујући немоћне да то остаје „цркви“ преко њих?
Како да верујем уопште неким црквеним великодостојницима који су удбашког егзекутора Жељка Ражнатовића Аркана примали у манастире под оружјем? Како да верујем оним црквеним великодостојницима који су величали: Броза, Милошевића, Ђукановића, онима којима срце није на Светој Гори него у Ватикану?
Верују ли такви уопште у Бога?
Боже, па и ја свашта питам, без потребе, или? Према томе...
Гракнуће дежурни ћутолози: не за име Бога, не дирај у Цркву! Као да су они Црква!
Заборављају да је црква народ, а не неки црвени комесари у црним мантијама!