Одломак из књиге "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације"
Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака :: Афирмација братства Срба православних, муслимана, католика, атеиста, агностика... и Срба других вероисповести
Страна 1 of 1
Re: Одломак из књиге "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације"
Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације
Предговор
Писати на тему, која је од егзистенцијалног историјског значаја за српски народ и вековима обликовала нашу колективну судбину, захтева улагање много напора да се аутор ослободи емоција и предрасуда, да пише трезвено, разложно, сталожено и аргументовано. Само тако се може објективно и непристрасно апсолвирати дефинисани проблем, а његова успешна обрада, поред сазнајно-научног аспекта, може имати својеврсну делатну снагу и подстицај на сасвим конкретне облике друштвеног понашања. При томе критеријум истинитости увек мора доминирати над начелима корисности, потискивати пристрасност и непрекидно инсистирати на упорном преиспитивању постигнутог сазнања. Кад год неки Србин пише о хрватству, не може се ослободити утиска стравичних јасеновачких кланица и крашких јама као масовних гробница. Међутим, и ту је потребна велика доза хладнокрвности и сумњичавости, јер су ти злочини приписани једном малом народу који је тешко страдао кроз историју, који је скоро потпуно уништен, а чији су остаци већ једва препознатљиви у преосталим сићушним чакавским енклавама. Главни извршиоци злочина над својом православном браћом махом су Срби католици, инструментализовани као слепо оруђе у рукама традиционалних српских непријатеља. Та велика истина више од једног века присутна је и препознатљива свуда око нас, али заправо још никад није систематски изложена. Дуго утамничење у хашком казамату за мене је представљало велики изазов да то покушам урадити, а уједно робијање осмислити и учинити сврсисходним. Предајући суду јавности резултате четворогодишњег рада, осећам потребу да, надам се, крајње критички расположеном читаоцу, изнесем неколико уводних напомена.
1. Методолошки приступ у овој студији заснива се на чињеницама и премисама које су већ одавно утврђене, вишеструко провераване и потврђиване у историографији и политичкој теорији. Огроман број светских научника одавно је у својим научним радовима доказао да је Римокатоличка црква вековима истрајно деловала као водећа светска злочиначка организација, лишена било каквих моралних скрупула и руковођена најогољенијим макијавелистичким принципима. У својој жељи за универзалном светском доминацијом није се нимало устручавала да на најсуровији начин ликвидира појединце, друштвене групе и уништи целе народе, ако су јој стајали на путу и макар пасивно се супротстављали. То је прва премиса методолошког приступа. Друга представља чињеницу да је хрватски народ историјски заиста постојао, да је припадао словенском народном стаблу и имао сопствени језик, чакавски, изворно близак западнословенској језичкој групи. Трећа је премиса да је тај народ турским најездама скоро потпуно уништен и да се његово историјско име сачувало искључиво као обележје врло танког слоја феудалне властеле, коју су угарски владари једноставно преселили из угрожене и опустошене чакавске у страну, кајкавску, средину. Феудална властела је тако постепено свој етнички назив наметала новостеченим кметовима. Четврта премиса казује да су међу данашњим “Хрватима” веома ретки они који имају било каквог генетског додира са изворним хрватским становништвом. По свим историјским показатељима, њима је као Србима католицима хрватско име организованом акцијом Римокатоличке цркве у маси наметнуто тек у другој половини деветнаестог века. Пету премису представља чињеница да су стотинама година “Хрвати” представљали инструмент Ватикана и разних западних сила у њиховој антисрпској најезди.
На основу тих пет премиса у склопу примењеног методолошког приступа конституисао сам основну хипотезу, изражену већ кроз наслов студије. Данашњи “хрватски народ” вештачка је креација Римокатоличке цркве, унапред замишљена као инструмент једног злочиначког пројекта, утемељеног на тежњи да се српски народ уништи унијаћењем, покатоличавањем или потпуном физичком ликвидацијом, како више не би представљао препреку даљем прозелитском продирању на источноевропске просторе. Пројекат није унапред дат као готов и заокружен. Он је постепено сазревао, имајући у првој фази илирску, а у другој југословенску опцију. Међутим, природа римокатоличких злочина над српским народом истоветна је. Суштински се она не разликује током Првог и Другог светског рата и грађанских ратова у Југославији током деведесетих година.
Методолошки поступак је определила чињеница да постоји богата научна и публицистичка литература која исцрпно третира појединачне аспекте проблема. Зато ова студија није класичног истраживачког карактера. Аутору нису била потребна истраживања по архивама и музејима. Истраживао сам већ објављена дела и настојао да систематски обрадим њихове резултате у склопу унапред одређене тематике. Притом сам проучавао четири врсте дела: радове романтичарски настројених писаца хрватске памфлетске историографије, озбиљна научна дела са израженим критичким приступом, дневнополитичку публицистику и јавне наступе истакнутих идеолога, као и публикације мемоарског карактера. Свака анализа текста је такође морала бити критички интонирана и непристрасно елаборисана. У ову студију сам укомпоновао опширне цитате из проучаваних дела. Због аутентичности ауторских ставова чинило ми се да је примереније прецизно цитирање него препричавање. Кроз препричавање не бих могао да избегнем сопствену субјективну интерпретацију. Наравно, и сам избор цитата увек мора бити субјективан, али се надам да они својом упечатљивошћу довољно потискују негативни уплив субјективности селекције. Чињенице су морале да потискују емоције, али и саме да буду преиспитиване поређењем њихове интерпретације од стране различитих аутора. Наравно, нису могла бити обухваћена сва расположива дела, па сам настојао да одаберем најквалитетнија, најрепрезентативнија и најрелевантнија. Колико сам у томе успео није моје да просуђујем, јер свака селекција неминовно носи лични печат оног ко је проводи, мотивисаног сасвим одређеним циљем. Рачунам на беспоштедну и аргументовану научну критику.
Предговор
Писати на тему, која је од егзистенцијалног историјског значаја за српски народ и вековима обликовала нашу колективну судбину, захтева улагање много напора да се аутор ослободи емоција и предрасуда, да пише трезвено, разложно, сталожено и аргументовано. Само тако се може објективно и непристрасно апсолвирати дефинисани проблем, а његова успешна обрада, поред сазнајно-научног аспекта, може имати својеврсну делатну снагу и подстицај на сасвим конкретне облике друштвеног понашања. При томе критеријум истинитости увек мора доминирати над начелима корисности, потискивати пристрасност и непрекидно инсистирати на упорном преиспитивању постигнутог сазнања. Кад год неки Србин пише о хрватству, не може се ослободити утиска стравичних јасеновачких кланица и крашких јама као масовних гробница. Међутим, и ту је потребна велика доза хладнокрвности и сумњичавости, јер су ти злочини приписани једном малом народу који је тешко страдао кроз историју, који је скоро потпуно уништен, а чији су остаци већ једва препознатљиви у преосталим сићушним чакавским енклавама. Главни извршиоци злочина над својом православном браћом махом су Срби католици, инструментализовани као слепо оруђе у рукама традиционалних српских непријатеља. Та велика истина више од једног века присутна је и препознатљива свуда око нас, али заправо још никад није систематски изложена. Дуго утамничење у хашком казамату за мене је представљало велики изазов да то покушам урадити, а уједно робијање осмислити и учинити сврсисходним. Предајући суду јавности резултате четворогодишњег рада, осећам потребу да, надам се, крајње критички расположеном читаоцу, изнесем неколико уводних напомена.
1. Методолошки приступ у овој студији заснива се на чињеницама и премисама које су већ одавно утврђене, вишеструко провераване и потврђиване у историографији и политичкој теорији. Огроман број светских научника одавно је у својим научним радовима доказао да је Римокатоличка црква вековима истрајно деловала као водећа светска злочиначка организација, лишена било каквих моралних скрупула и руковођена најогољенијим макијавелистичким принципима. У својој жељи за универзалном светском доминацијом није се нимало устручавала да на најсуровији начин ликвидира појединце, друштвене групе и уништи целе народе, ако су јој стајали на путу и макар пасивно се супротстављали. То је прва премиса методолошког приступа. Друга представља чињеницу да је хрватски народ историјски заиста постојао, да је припадао словенском народном стаблу и имао сопствени језик, чакавски, изворно близак западнословенској језичкој групи. Трећа је премиса да је тај народ турским најездама скоро потпуно уништен и да се његово историјско име сачувало искључиво као обележје врло танког слоја феудалне властеле, коју су угарски владари једноставно преселили из угрожене и опустошене чакавске у страну, кајкавску, средину. Феудална властела је тако постепено свој етнички назив наметала новостеченим кметовима. Четврта премиса казује да су међу данашњим “Хрватима” веома ретки они који имају било каквог генетског додира са изворним хрватским становништвом. По свим историјским показатељима, њима је као Србима католицима хрватско име организованом акцијом Римокатоличке цркве у маси наметнуто тек у другој половини деветнаестог века. Пету премису представља чињеница да су стотинама година “Хрвати” представљали инструмент Ватикана и разних западних сила у њиховој антисрпској најезди.
На основу тих пет премиса у склопу примењеног методолошког приступа конституисао сам основну хипотезу, изражену већ кроз наслов студије. Данашњи “хрватски народ” вештачка је креација Римокатоличке цркве, унапред замишљена као инструмент једног злочиначког пројекта, утемељеног на тежњи да се српски народ уништи унијаћењем, покатоличавањем или потпуном физичком ликвидацијом, како више не би представљао препреку даљем прозелитском продирању на источноевропске просторе. Пројекат није унапред дат као готов и заокружен. Он је постепено сазревао, имајући у првој фази илирску, а у другој југословенску опцију. Међутим, природа римокатоличких злочина над српским народом истоветна је. Суштински се она не разликује током Првог и Другог светског рата и грађанских ратова у Југославији током деведесетих година.
Методолошки поступак је определила чињеница да постоји богата научна и публицистичка литература која исцрпно третира појединачне аспекте проблема. Зато ова студија није класичног истраживачког карактера. Аутору нису била потребна истраживања по архивама и музејима. Истраживао сам већ објављена дела и настојао да систематски обрадим њихове резултате у склопу унапред одређене тематике. Притом сам проучавао четири врсте дела: радове романтичарски настројених писаца хрватске памфлетске историографије, озбиљна научна дела са израженим критичким приступом, дневнополитичку публицистику и јавне наступе истакнутих идеолога, као и публикације мемоарског карактера. Свака анализа текста је такође морала бити критички интонирана и непристрасно елаборисана. У ову студију сам укомпоновао опширне цитате из проучаваних дела. Због аутентичности ауторских ставова чинило ми се да је примереније прецизно цитирање него препричавање. Кроз препричавање не бих могао да избегнем сопствену субјективну интерпретацију. Наравно, и сам избор цитата увек мора бити субјективан, али се надам да они својом упечатљивошћу довољно потискују негативни уплив субјективности селекције. Чињенице су морале да потискују емоције, али и саме да буду преиспитиване поређењем њихове интерпретације од стране различитих аутора. Наравно, нису могла бити обухваћена сва расположива дела, па сам настојао да одаберем најквалитетнија, најрепрезентативнија и најрелевантнија. Колико сам у томе успео није моје да просуђујем, јер свака селекција неминовно носи лични печат оног ко је проводи, мотивисаног сасвим одређеним циљем. Рачунам на беспоштедну и аргументовану научну критику.
Re: Одломак из књиге "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације"
2. Унапред проблем по себи представља хрватска памфлетистичка историографија, актуелна политичка публицистика и мемоарска грађа. Све је то максимално идеологизовано у функцији основне римокатоличке доктрине. Њима иде на руку и данашњи поглед на свет креатора глобализма који су Србе жигосали као светски проблем, а сврстали се на страну традиционалних српских непријатеља представљајући их као оличење правде и правичности. При сваком покушају преиспитивања наметнутих идеолошких образаца и квазиетичких вредности можемо сагледати колико се воља за моћ преобликовала у контролу људског ума и успела да своју тоталитарну природу представи као највише демократско достигнуће. Постоји проблем вештачког обликовања људске мисли и начина разумевања стварности кроз функционисање западних демократских система, како би се што лакше одржала на власти постојећа светска финансијска и политичка елита, а при томе сачувала и проширила све своје привилегије. То систематско обликовање се врши контролом главних медија и усавршеним средствима манипулације, у оквиру глобалног медијског поретка којим доминирају најјаче индустријске силе и њихове мастодонтске корпорације. Одсуство сваке контроле над њиховим манипулативним техникама и пропагандним пројектима правда се начелом слободе штампе. Јавни и закулисни центри моћи не трпе никакву алтернативу нити диверсификацију приступа медијима, изворима информисања, проверавање чињеница итд. Медији су једноставно сфера у којој нема никакве демократизације, а сваки захтев да се она као процес и на том пољу покрене најогорченије се на нож дочекује од америчких центара политичке и финансијске моћи, као доминантних у данашњем свету.
Идеализована слика западне демократије медије представља као поуздане и свеприсутне, пркосне и тврдоглаве, до заједљивости критички расположене и непоткупљиве, актере политичког процеса који пожртвовано чувају слободу говора и обезбеђују право грађана да буду о свему обавештени. Али кад се дирне у окоштале идеолошке стереотипе и доктринарне предрасуде, непоћудног гомила одмах френетично оптужује за “говор мржње” и заменом теза он постаје извор нетрпељивости. Медији на Западу никада нису били неслободнији и политички инструментализованији. Владари света и њихове полуконспиративне централе убеђени су да је криза демократије проузрокована њеним неумереностима. Да би се демократија сачувала људи се морају свести на идиотизам просечности, мора им се наметнути апатија и послушност, а пажња заокупити периферним збивањима, сензацијама и сплет-кама. Огромна већина грађана угрожава демократију тако што се супротставља њеној инструментализацији и крајњој формализацији од стране политичке елите, привредних корпорација и најснажнијих финансијских институција. Уосталом, демократија је увек била поштапалица “за код куће”. На међународној сцени, у односима између великих и малих држава, никада се није покушавао створити ни привид демократичности. Само претње, уцене – језик ултиматума.
Западњачки медији су, по директним америчким и ватиканским инструкцијама, максимално инструментализовани да хорски декламују антисрпске лажи и клевете, чији је основни циљ да у очима светског јавног мњења злочинци и жртве међусобно замене своје историјске улоге. У тој извитопереној свести стварне жртве геноцида постају његови злочиначки актери. “Јадни” Хрвати и босански муслимани су миљеници новог светског поретка, а Срби стална мета за одстрел. Ако неко жели да се преко ноћи прослави, најједноставнији је начин да, путем штампе, телевизије или публицистике, пласира што грознију и бесмисленију измишљотину, којом ће се цели српски народ додатно приковати за стуб срама. У том смислу су верне слуге пронашли и у свим српским земљама. Прозападне политичке партије, медији и такозване невладине организације за новац служе непријатељима сопственог народа и боре се против његових егзистенцијалних интереса. И за њих лажна, илузорна свест, хрватска или муслиманска “самосвест”, представљају узор истинитости и племенитости, а трагедија сопственог народа предмет презира и ниподаштавања. На јавној сцени страни плаћеници су толико бучни, да успевају у други план потиснути трезвено и разложно расуђивање српских интелектуалаца, који се не продају за шаку долара; који нису спремни да личну савест и академски морал жртвују за љубав солидне материјалне ситуираности на основу исплата на шалтерима западних амбасада или преко рачуна сумњивих фондација.
Идеализована слика западне демократије медије представља као поуздане и свеприсутне, пркосне и тврдоглаве, до заједљивости критички расположене и непоткупљиве, актере политичког процеса који пожртвовано чувају слободу говора и обезбеђују право грађана да буду о свему обавештени. Али кад се дирне у окоштале идеолошке стереотипе и доктринарне предрасуде, непоћудног гомила одмах френетично оптужује за “говор мржње” и заменом теза он постаје извор нетрпељивости. Медији на Западу никада нису били неслободнији и политички инструментализованији. Владари света и њихове полуконспиративне централе убеђени су да је криза демократије проузрокована њеним неумереностима. Да би се демократија сачувала људи се морају свести на идиотизам просечности, мора им се наметнути апатија и послушност, а пажња заокупити периферним збивањима, сензацијама и сплет-кама. Огромна већина грађана угрожава демократију тако што се супротставља њеној инструментализацији и крајњој формализацији од стране политичке елите, привредних корпорација и најснажнијих финансијских институција. Уосталом, демократија је увек била поштапалица “за код куће”. На међународној сцени, у односима између великих и малих држава, никада се није покушавао створити ни привид демократичности. Само претње, уцене – језик ултиматума.
Западњачки медији су, по директним америчким и ватиканским инструкцијама, максимално инструментализовани да хорски декламују антисрпске лажи и клевете, чији је основни циљ да у очима светског јавног мњења злочинци и жртве међусобно замене своје историјске улоге. У тој извитопереној свести стварне жртве геноцида постају његови злочиначки актери. “Јадни” Хрвати и босански муслимани су миљеници новог светског поретка, а Срби стална мета за одстрел. Ако неко жели да се преко ноћи прослави, најједноставнији је начин да, путем штампе, телевизије или публицистике, пласира што грознију и бесмисленију измишљотину, којом ће се цели српски народ додатно приковати за стуб срама. У том смислу су верне слуге пронашли и у свим српским земљама. Прозападне политичке партије, медији и такозване невладине организације за новац служе непријатељима сопственог народа и боре се против његових егзистенцијалних интереса. И за њих лажна, илузорна свест, хрватска или муслиманска “самосвест”, представљају узор истинитости и племенитости, а трагедија сопственог народа предмет презира и ниподаштавања. На јавној сцени страни плаћеници су толико бучни, да успевају у други план потиснути трезвено и разложно расуђивање српских интелектуалаца, који се не продају за шаку долара; који нису спремни да личну савест и академски морал жртвују за љубав солидне материјалне ситуираности на основу исплата на шалтерима западних амбасада или преко рачуна сумњивих фондација.
Re: Одломак из књиге "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације"
3. Наравно да сам свестан ограничене веродостојности сваког личног сведочења и крајње субјективности мемоарске грађе. Писац аутобиографског списа сопствена животна искуства и виђење историјских збивања којима је присуствовао или чији је важан актер био, не може а да не усмери према одређеном циљу. Тако се телеолошки приступ најчешће своди на потребу да се сопствена улога прикаже у што лепшем светлу, да се накнадно оправдају одређени поступци или конструише варијанта рационализације укупног сопственог понашања. Тако свако раније стечено искуство поприма актуелни смисао, а реконструкција историјског догађаја практичну, односно употребну политичку вредност. При том се накнадно настоји логички повезати и оно што је избијало потпуно спонтано, искрсавало сасвим неочекивано и, по првобитној рецепцији, реметило нормални ток одређеног процеса. Оно што је раније било потпуно непредвидиво сад се третира као једино могући и природан исход. Сад кад се напокон исход зна, одједном су свима јасни и смисао и сврха догађаја, као и њихово узрочно-последично ситуирање у друштвену и историјску целину. Сваки реализовани аутобиографски пројекат више је акт садашњег политичког деловања него саставна компонента претходних и описиваних. Уз то је резултат преиспитивања сопствене улоге у жељи да се она улепша, оправда или одбрани. И увек се то чини на вредносним постулатима садашњице који опредељују накнадни концепцијски оквир који мемоариста следи. Нема ту никакве спонтане аутентичности, коју могу пружити дневничке белешке, али се зато може пружити јединственост и целовитост погледа, кохерентност излагања и логична конзистентност сопственог става. Прегледност целине се постиже и на рачун отворености, непосредности и објективности.
Писац мемоара увек нешто прикрива јер је њему апологија сопствене личности по природи ствари важнија од истине. Многи су благовремено крали документарну грађу, аутентична сведочанства о стварним догађајима, да би им накнадним ексклузивним тумачењем улили лични печат. Зато је увек важније оно што аутор мемоарског списа прећуткује од онога што на сва звона разглашава. Износе они у јавност мањи или већи део истине, али никада и целу истину. За целовиту истину увек је важније оно прећутано од изреченог. Али сваком аутобиографијом човек непогрешиво сведочи о себи и својој личности, а критичким анализирањем написаног лакше се продире до сакривеног. Нови квалитет вредности доноси упоредно мемоарско сведочење више актера истог политичког историјског збивања, поготово кад су они припадали супротстављеним странама. Тамо где су им фактографски искази и анализе подударни, постигнут је врло висок степен истинитости, док у случају крајњег разилажења ставова и тумачења, опет имамо на располагању драгоцену подлогу за непристрасно критичко проучавање.
Управо у том светлу треба посматрати аутобиографске списе хрватских националних идеолога, посебно Стјепана Радића, Анте Павелића и Фрање Туђмана. Није нимало случајно што је у оквиру свог главног дела, по узору на Адолфа Хитлера, Туђман компоновао аутобиографску прозу и идеолошку студију, стављајући тако себе у епицентар историјских збивања и представљајући се као њихов врхунски креатор.
У правој галерији људских наказа и моралних мизерија, којима обилује хрватска историја у последња два века, Фрањо Туђман је био најуспешнији и као теоретичар и као политички практичар. Без сумње, историјске околности су му максимално ишле на руку, али се његов лични уплив свакако не може занемарити. Туђман се једноставно доказао као синтетичка реинкарнација Анте Старчевића и Анте Павелића, која је до крајњих консеквенци извела њихову идеологију, политички програм и методе деловања. Поврх тога, он је успео да колосалну хрватску историографску лаж уклопи у вредносна опредељења глобализма као усавршене планетарне варијанте тоталитаризма. Уз свесрдну помоћ Ватикана, Туђман је постигао да се у улози настављача јасеновачког геноцида и покретача великог српског крајишког егзодуса појаве Американци и западни Европљани. Оно што нису успели Франц Јозеф I и Адолф Хитлер, реализовали су Јован Павле Други, Хелмут Кол и Бил Клинтон. Креирали су монструозну државну творевину, чије темеље одржавају искључиво антисрпска мржња и нетрпељивост. Али, уверен сам да ни та творевина не може бити вечита, као и ништа друго што је на злу саздано.
4. Ову студију сам писао кроз пуне четири године хашког заточеништва. Све цитиране књиге и многе из којих цитате нисам вадио, доносила ми је у Хаг моја супруга Јадранка Шешељ. Поред дела из моје личне библиотеке, која сам деценијама тематски прикупљао, Љиљана Михајловић и Филип Стојановић савесно и педантно су ми проналазили и фотокопирали бројна стара издања, до којих је прилично тешко доћи. На рукопису завршавам рад данас, кад улазим у нову фазу моје хашке борбе, потенцијално судбоносну. Више од хиљаду страна руком писаног текста оставио сам на чување у централи Српске радикалне странке у Београду. Жао ми је ако су се приликом прекуцавања поткрале грешке у именима појединих историјских личности или датумима одређених збивања. Могућности за исправке и коначну редакцију једноставно нисам имао. Одлагање штампања до изласка из затвора такође није долазило у обзир јер сам свестан да се из хашке тамнице ретко који Србин жив враћа. Не брине ме то много. Навикао сам већ на чињеницу да ми је робија својеврсна животна судбина. Зато ме непрекидно окупира мисао да и њу треба искористити у политичкој борби. Страдање човека појединца није толико битно. Нација је угрожена и због тог разлога ниједна жртва за њен спас није прескупа. Зато ме надахњује историјски пример Ђакона Авакума и Старог Вујадина. Могу ме везати, али ме не могу спречити да пркосим, увек и где год се нађем. Одржава ме пркос, а снагу улива бескрајна вера у Бога, Српство и Русију.
У Хагу, 10. новембра 2006. године
Војислав Шешељ
Писац мемоара увек нешто прикрива јер је њему апологија сопствене личности по природи ствари важнија од истине. Многи су благовремено крали документарну грађу, аутентична сведочанства о стварним догађајима, да би им накнадним ексклузивним тумачењем улили лични печат. Зато је увек важније оно што аутор мемоарског списа прећуткује од онога што на сва звона разглашава. Износе они у јавност мањи или већи део истине, али никада и целу истину. За целовиту истину увек је важније оно прећутано од изреченог. Али сваком аутобиографијом човек непогрешиво сведочи о себи и својој личности, а критичким анализирањем написаног лакше се продире до сакривеног. Нови квалитет вредности доноси упоредно мемоарско сведочење више актера истог политичког историјског збивања, поготово кад су они припадали супротстављеним странама. Тамо где су им фактографски искази и анализе подударни, постигнут је врло висок степен истинитости, док у случају крајњег разилажења ставова и тумачења, опет имамо на располагању драгоцену подлогу за непристрасно критичко проучавање.
Управо у том светлу треба посматрати аутобиографске списе хрватских националних идеолога, посебно Стјепана Радића, Анте Павелића и Фрање Туђмана. Није нимало случајно што је у оквиру свог главног дела, по узору на Адолфа Хитлера, Туђман компоновао аутобиографску прозу и идеолошку студију, стављајући тако себе у епицентар историјских збивања и представљајући се као њихов врхунски креатор.
У правој галерији људских наказа и моралних мизерија, којима обилује хрватска историја у последња два века, Фрањо Туђман је био најуспешнији и као теоретичар и као политички практичар. Без сумње, историјске околности су му максимално ишле на руку, али се његов лични уплив свакако не може занемарити. Туђман се једноставно доказао као синтетичка реинкарнација Анте Старчевића и Анте Павелића, која је до крајњих консеквенци извела њихову идеологију, политички програм и методе деловања. Поврх тога, он је успео да колосалну хрватску историографску лаж уклопи у вредносна опредељења глобализма као усавршене планетарне варијанте тоталитаризма. Уз свесрдну помоћ Ватикана, Туђман је постигао да се у улози настављача јасеновачког геноцида и покретача великог српског крајишког егзодуса појаве Американци и западни Европљани. Оно што нису успели Франц Јозеф I и Адолф Хитлер, реализовали су Јован Павле Други, Хелмут Кол и Бил Клинтон. Креирали су монструозну државну творевину, чије темеље одржавају искључиво антисрпска мржња и нетрпељивост. Али, уверен сам да ни та творевина не може бити вечита, као и ништа друго што је на злу саздано.
4. Ову студију сам писао кроз пуне четири године хашког заточеништва. Све цитиране књиге и многе из којих цитате нисам вадио, доносила ми је у Хаг моја супруга Јадранка Шешељ. Поред дела из моје личне библиотеке, која сам деценијама тематски прикупљао, Љиљана Михајловић и Филип Стојановић савесно и педантно су ми проналазили и фотокопирали бројна стара издања, до којих је прилично тешко доћи. На рукопису завршавам рад данас, кад улазим у нову фазу моје хашке борбе, потенцијално судбоносну. Више од хиљаду страна руком писаног текста оставио сам на чување у централи Српске радикалне странке у Београду. Жао ми је ако су се приликом прекуцавања поткрале грешке у именима појединих историјских личности или датумима одређених збивања. Могућности за исправке и коначну редакцију једноставно нисам имао. Одлагање штампања до изласка из затвора такође није долазило у обзир јер сам свестан да се из хашке тамнице ретко који Србин жив враћа. Не брине ме то много. Навикао сам већ на чињеницу да ми је робија својеврсна животна судбина. Зато ме непрекидно окупира мисао да и њу треба искористити у политичкој борби. Страдање човека појединца није толико битно. Нација је угрожена и због тог разлога ниједна жртва за њен спас није прескупа. Зато ме надахњује историјски пример Ђакона Авакума и Старог Вујадина. Могу ме везати, али ме не могу спречити да пркосим, увек и где год се нађем. Одржава ме пркос, а снагу улива бескрајна вера у Бога, Српство и Русију.
У Хагу, 10. новембра 2006. године
Војислав Шешељ
Similar topics
» Деретић је 100% шарлатан - зато РЕКЛАМНИ летак иде у "Але и аждаје"
» Војислав Шешељ: "Нисам за хомогену Велику Србију"
» uvod u analitiku (биће пре увод у "Аждаје" због лажног представљања)
» Академик Александар Лома: "Духовност Словена је била сложенија него што се претпоставља"
» Др Шешељ: "муфтија Јусуф Спахић је мој пријатељ и већи патриота од многих свештеника СПЦ"
» Војислав Шешељ: "Нисам за хомогену Велику Србију"
» uvod u analitiku (биће пре увод у "Аждаје" због лажног представљања)
» Академик Александар Лома: "Духовност Словена је била сложенија него што се претпоставља"
» Др Шешељ: "муфтија Јусуф Спахић је мој пријатељ и већи патриота од многих свештеника СПЦ"
Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака :: Афирмација братства Срба православних, муслимана, католика, атеиста, агностика... и Срба других вероисповести
Страна 1 of 1
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму