Видовдан - Дан Бога Световида

---> Преузето из књиге Војислава Шешеља: "АФИРМАЦИЈА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА"

Др Шешељ: Код члана 5 је основни проблем - прво, Светог Саву треба дефинисати као дан духовности и државности, као што Сретење може бити само дан уставности. Свети Сава не само да је зачетник модерних српских духовних, него и државотворних традиција, оно што Светог Саву издваја од других православних светаца није то што је био Србин - јесте и то, него што је утемељивач модерне српске државе, утемељивач немањићке државотворне мисли и традиције, на којој почива модерна српска држава.

И Видовдан није празник спомена на Косовску битку, него традиционални српски празник, од када Срби постоје као народ, из предхришћанског времена. Српска стара вера није била вера попут римске или грчке, са више богова, који су имали антропоморфни облик. Стара српска вера није имала антропоморфне богове. Имала је једног врховног бога Перуна, који је директно прихваћен, или Светог Вида, или Јакшу, или Војина, у различитим називима се појављивао у различитим улогама.

Председавајућа Гордана Чомић: Прошло је шест минута.

Др Шешељ: Додајем следећих пет минута. Када су Срби примили хришћанство, преузели су највећи број обичаја, тековина, традиција свеје старе вере. Њихова стара вера је такође, у основи, била монотеистичка. Они ту ништа битно нису мењали. То може да се види у делима Нодила, у делима Веселина Чајкановића, чак и у књизи Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст", јер крст код Срба датира из предхришћанског времена. Када су Срби живели на северу Европе, имали су велико светилиште на острву Риген, у Балтичком мору, и тамо је изграђен огромни храм Светом Виду. Тај храм су порушили у раном средњем веку Немци и Швеђани, на силу терајући тадашње северне Србе да приме хришћанство. Наравно, и овде је вођена кампања да се избрише што више тековина старе српске вере, али то једноставно, није могуће било да се уради, и због тога неки други хришћански народи нападају Србе да су јеретици, нападају Србе да је њихова црква јеретичка итд. Не само католици, ту је било доста и православаца, и то треба имати у виду. Зато Светог Вида треба да славимо као српски национални празник, који обједињује српску националну традицију од памтивека, од када Срби постоје као народ,а њихово памћење је дуго хиљадама година.

****

Др Шешељ: Ја сам хтео да говорим о овом закону и хтео сам да потенцирам једно питање о коме јутрос нисам говорио. То је питање који је празник по овом закону најважнији Тај празник може бити искључиво Видовдан, он је најстарији, он је најсрпскији, он датира од времена од када је Србин постао Србин. У оном тренутку када су почеле да се гранају разне нације, етничке групе, Србин је већ славио Светог Вида. Та стара српска вера није била ни незнабожачка, ни вишебожачка, ни многобожачка. Та стара српска вера је била монотеистичка и имала је много подударних тачака са хришћанством. Постојао је један Бог, постоји и даље један једини Бог. Било је других богова који су били на хијерархијској лествици много испод њега, и ти богови одговарају ономе што су арханђели у хришћанству, дакле чисто духовна бића, анђели и бића који проводе вољу Божју у одређеним секторима. То је по питању те старе српске вере. По чему се стара српска вера разликује од хришћанства? У хришћанству Бог је троличан, дакле Бога чине Бог отац, Бог син, и Бог Свети дух. Бог је стари српски Бог и појављивао се у четири лика: Светог Вида, Перуна, Јакше и Војина, и отуда тај стари српски крст из времена пре Христа. Због тога тај празник треба да буде над свим другим празницима и пре Косовске битке он је био највећи празник код Срба. Било је православних свештеника који су то покушали да забашуре, да избаце из календара, да повежу са неким светим Витом са Сицилије, и ко зна чим још, само да би се затрло сећање на стару српску веру. Србин је увек губио одричући се своје традиције, својих духовних тековина, и зато ми данашњи Срби, требало би неки наук из историје да извучемо, и да оно што је наше од искона буде у првом плану као наше. Стара српска вера је скоро у потпуности преузета од Српске православне цркве и наравно, направљена је једна фузија са хришћанством. Шта је то што је од искона српско у српском православљу? Управо оно по чему се српско православље разликује од свих других православних цркви и поготову по чему се разликује од католичке цркве. Свети Вид је празник са којим су Срби дошли на Балкан, и то је разлог више да га чувају. Ниједан народ на свету, било да је у накнадним вековима примио хришћанство или ислам, или било коју другу религију нове ере, није задржао тај празник кога су задржали Срби. Нема таквог историјског сећања ни у једном народу. Германи имају Одина, али немају ниједан дан посвећен Одину. То је оно што је веома важно за очување српске националне свести, поготову сада, када мондијалисти покушавају затрти историјско сећање, када нам сву историју покушавају свести на 20. век, па још горе, од Другог светског рата наовамо. Србин је имао историју стару хиљадама година, много тога у српској историји је заборављено. Оно што није заборављено и оно што је остало записано у књигама, ми морамо да чувамо. Ако то не изразимо кроз један овакав закон, они који покушавају да сузбију српско национално сећање и памћење неће много постићи. Србин је празновао, славио Светог Вида и онда када је то било забрањено, и онда када је то било прогоњено. Србима нико није могао Светог Вида из сећања избацити. Многи су покушавали Светог Вида да осрамоте, многи су му рушили храмове, многи су му рушили кипове, многи су на тај дан чинили највећа издајства, као што се десило и овог последњег Видовог дана 2001. године. Пазите само једну ствар, Бог никоме није остао дужан и то показује искуство династије Обреновић. Бог кажњава до 11 колена за издајнике и то треба имати у виду, то не треба пренебрегавати. То што неко мисли да подигне покајницу или да се сада накнадно додвори цркви тако што на пречац обећава веронауку од јесени, или што се поставља на чело Одбора за изградњу Светосавског храма, како то ради Зоран Ђинђић, то не може да искупи овај велики грех. Тај грех дуго ће се окајавати и дуго ће мутити разум и свест и душу српског народа.

"Краљ бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип при паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети... Идол паде...Наредише становницима, да идола увежу конопцима, и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лица изложе његовом гневу. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали, љуто казнити све оне, који се усуде на њ дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху, што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Најпоштеније, наравно, стиђаху се, што су се дали тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол би одвучен у поље, где га је грдна гомила света љубопитно посматрала. Кад би увече, кувари га разлупаше, исекоше у комаде, да њиме ложе ватру. Рујани су затим морали предати и све благо, које Световиду беше посвећено..." / Сакс Граматик

Увек сам мислила, као и сада, наравно да се на Видов дан могао славити само Бог Вид..И да му је једино и право име ВИД...и све у вези са тим (видети, ведати...Винди, Венди)..
Назив Свентовит, Свантовид, Световид је већ кованица..која у себи садржи и опис функције и изгледа Бога (светлосни, од светла, одатле свети у смислу светости, и свети у смислу светова.)
Тежак је наш језик за оне који нису наше крви и није им србски матерњи, са оволико финих нијанси, као у примеру префикса "свет"..јер од само ове речи може да се направи "подебела" филозофска студија.
"Говори србски да спознаш тајне света", неко рече једном..
А да поменем накратко и ону игру речи у духовној поуци "Све је свето кад си свет"..

Зато, по пуној логици, уму и разуму, Бог Световид био би слављен на Световидовдан (Свантевидовдан, Свантевитовдан)
А Видовдан (чини ми се задржан као празник само код балканскиох Срба и нигде више!?)је празник Бога Вида.

Богови су, као и људи, имали надимке.
Перун - Пера, Световид - Вид.
Зато је код Срба ишчезло име Перун (замењено са Петар) док име Световид постоји, истина, ретко је.
А такође и женско име Перуника је било често до пре 70-80 година што сам показао на овој теми: http://svetovid.forumotion.net/forum-f1/topic-t35.htm У српској традицији (лазаричким и коледарским песмама) помиње се Бели Вид што је исто што и Светли Вид, односно Световид (белина = светлост)

1.
Одтуд иде силан Виде
Силан Виде Видов-дане.
Ишо Виде да обиде
Што је никло да поникне
На Ивана на Купала.
Што сазрјело то остало
На Кољеда на тог Пјетра.
Кољед давно прјеминуо
Млади Бого освануо
Ој Божичу Сварожичу!
Свако добро освануло
Понајвише здравље добро
И весјеље љепа љубав.
А највише јака снага.
Виде бојак чудан био:
Три године с Татарином
Три године са Агарјаном
Три године с Песимитом
И три љета са Тамнином.
Све је боје одржао
Риста Бога дочекао.

2.

Ој ти Виде Видоје!
Наш ти славни Жупане!
Подран Виде урани!
На те воде студене.
На Мориша лађана
Оног србског бистрана;
Где но цуре долазе
Своје венце бацају.
Своје венце и цвеће
За војнама пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да неидеш Видоје
У те земље далеке.
У те боре Трасила
Где се роде Крагуји.
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.

3.

Иде Виде да обиде.
Све усеве и плодове.
Што је никло и поникло,
Што је никло нек је никло,
Нек је никло и нек расте,
А што није нек нениче
Нек нениче и нерасте.

4. Бели Виде вино пије

Бели Виде вино пије
под то дрво божурово.
Отуд лете рајске 'тице
Све Косово прелетоше
На божур грану попадоше.
Божур грану покршише,
Златну чашу нарусише.
Расрди се бели Виде:
Ајд' одатле рајске тице!
Немој Виде да не караш,
Ми летимо из далеке,
из далеке из братије,
из братије из Инђије.
Крсну славу честитамо,
три ти гласа доносимо.
Сва Инђија по'арана,
а Русија поробљена.
Пред Солунем ватра гори
и у ватре три делије.
Један гори до колена,
други гори до рамена,
а трећем се капа пали.
Тај што гори до колена,
тај је веру преверио.
Тај што гори до рамена,
тај на мајку измашио.
Тај којем се капа пали,
тај је кумство погазио.
Проговара бели Виде:
то ми божур покршисте,
то ми чашу нарусисте.

Хвала Видо.

Ја још увек нисам сигуран у аутентичност тих песама које је сакупио Милош С. Милојевић.

Чуо сам аргументе и за и против.

Pa Vuk nije želeo da ih zapisuje, na primer, plašio se šta će reći austrijski sponzori i donatori..
Nema mesta sumnji..
Čovek takve reputacije i erudicije, sa toliko mnogo aktivnosti, sigurno nije imao vremena da sedi i izmišlja.
Nekako sve podleže sumnji (Vlesova knjiga, stara mitologija ) što je vezano za Srbe i Slovene, kao i za prethrišćanstvo.

Sumnji podležu grčki mitovi, nigde zapisani u starim dokumentima..sve satvoreno u novije doba i prepisano (nešto dobro nešto loše) pa cela "europska kultura" (""kultura"" pod duplim navodnicima) počiva na neproverenoj i strašno sumnjivoj grčkoj mitologiji.

Песма о Белом Виду је из Вукове збирке.

Може ли бити да су динарски крајеви били сиромашнији што се тиче знања о "вишим" Боговима?