Обичаји и култура Буњеваца

BUNJEVAČKI OBIČAJI



PRIDGOVOR

Po prvi put Bunjevci su dobili mogućnost da sami i na svojem jeziku pišu o svojim običajima. Publikacija je sastavljena uz pomoć raspoložive literature, kazivanja ljudi i ličnog poznavanja stvari.

Publikacija se sastoji od sedam zasebni dilova:

1. Bunjevačka okupljanja i prela (obuhvata društveni život Bunjevaca s početka 20. vika i na dalje)
2. Zimski običaji kod Bunjevaca (od 25. novembra tekuće godine do 6. januara naredne godine s naglaskom na običaje za Božić)
3. Običaji za korizmu i Uskrs (najopširnije su opisani običaji za Uskrs)
4. Kraljice kod bačkih Bunjevaca (običaj za dan Duhova u litnje vreme – pivanje kraljica)
5. Žetvene svečanosti (običaji od sitve do žetve, zatim opis završetka žetve žita – dužijanca)
6. Svadbeni običaji kod Bunjevaca s kraja 19. vika
7. Nošnja bački Bunjevaca (ženska, muška i dičija nošnja te nošnja za svaki dan i svečana nošnja)

Svaki autor navedeni pojedinačni dilova ove publikacije, svojim radom dao je doprinos u opisu i objedinjavanju bunjevački običaja. Ali ode naglašavamo da ima još običaja koji nisu obuhvaćeni a i po njima su Bunjevci pripoznatljivi.

Ovi radovi su ujedno polazna osnova za dalja i opsižnija istraživanja. Zato smo zafalni svakoj dobronamimoj sugestiji, koja bi mogla bit dopuna ovim tekstovima i koju bi umetnili u buduće prošireno izdanje.

pridsidnik Nacionalnog saveta
bunjevačke nacionalne manjine
Nikola Babić

UVOD

Prid vama je knjiga o bunjevačkim narodnim običajima. Kroz sve vrime, uz tusta muke i još više upornosti, od kako su Bunjevci došli na današnje prostore uspili su sačuvat svoje običaje, viru i jezik. Sve ono što jedan narod čini svojim, posebnim i pripoznatljivim.

Običaji su se vrimenom minjali, većina nj i potiče iz prastarog vrimena i Bunjevci ji zovu “starovinjski”. Oni su uglavnom vezani za krišćanske svece, protkani su virovanjima i starovirskim narodnim običajima. Taki su: Poklade, Cvitna nedilja, Kraljice,
Advent, Sv. Luča, Badnji dan… S druge strane, tu su običaji koji su nastali praćenjem životnog ciklusa, od rođenja, udaje-ženidbe do smrti. Dok su godišnja doba i ciklusi u prirodi, opet, doveli do niki virovanja, iz čega su se razvili običaji vezani za: sitvu, žetvu, disnotore, berbe…

Sve svoje običaje Bunjevci su štovali i zdravo svečano održavali, ophodeć se prema njima sa posebnim poštivanjem, jel je to bilo njevo naslidstvo od pridaka.

Za Bunjevce su običaji bili orijentir u vrimenu i ovoj širokoj Panonskoj ravnici. U njima je satkana osnova njevog življenja, ono čemu su težili, što ji je radovalo i uzdržavalo kroz svo ovo vrime.

O svemu tom je pisalo sedam autora, različiti struka i obrazovanja, al njim je bila zajednička želja da svoje običaje, s puno ljubavi i poštivanja, zabiluže i sačuvaju od zaborava. Isto tako, da i mladima koji danas nemaje priliku sustriti se sa tusta običaja (jel se
oni više i ne održavaje, el su se prominili), pridoče kako se kadgod živilo. Upoznavanjem svog naroda lakše ćemo razumit i sami sebe.

Oživljena su nika stara vrimena, opisana svetkovanja i svatkovanja, kaki više nema. Ponovo su zašuštile svile, zazvekećale mamuze, čule su se kraljice i njevo “Ljeljo” kako odjekiva niz sokake. Risari su naoštrili svoje kose, mastalundžije su opet čuvale
snašu i pile su se “trojice”, bila je gužva i svečana tišina na ponoćki, šarala se uskršnja jaja, igralo se momačko kolo na prelu, onako ko da vrime ne postoji i da nikad proć neće.

Sve je to ode prid vama, opisano pravim bunjevačkim jezikom. Onim kojeg nam već 200 godina ne dadu u škulama učit, al i onog kojeg smo u kući od naši mama prvo čuli. Za navik zapantili i svojoj dići utkali, kako bi ga od zaborava sačuvali!

mr Suzana Kujundžić-Ostojić

UKRATKO O BUNJEVCIMA

Bunjevci su velika etnička grupa, koja se na prostore takozvanog Bajskog trougla (Baja-Subotica-Sombor) doselila iz dilova oko Like, Bosne i Dalmatinske Zagore.

Kad se divani o Bunjevcima najčešće se pomisli na bačke Bunjevce, koji su ovu odrednicu uz ime i dobili zbog bačke ravnice na koju su se naselili.

O dolasku Bunjevaca u pomenuti Bajski trougao pisalo je tusta istoričara i razni autora (dr Jovan Erdeljanović, Ante Sekulić, dr Ivo Milić, Aleksa Ivić i drugi), al i porid tog ova tema nije skroz razjašnjena.

Period doseljavanja započo je još s početka XIII vika i odvijo se kasnije još nikoliko vikova u etapama. Najveći broj Bunjevaca doselijo se tokom XVII vika i to 1686. godine. Sa ovom godinom se slaže većina istoričara koji su se bavili ovom temom. Razloga za napuštanje svoje postojbine kod Bunjevaca bilo je više. Jedan od najvažniji bio je izuzetno težak život, zbog škrte i loše zemlje koja nije rađala dosta ni za priživljavanje, a mučili su ji i stalni sukobi sa Turcima. S druge strane, vodila ji je želja za boljim životom koji su očekivali da će nać na novim prostorima.

Ključnu ulogu u seobi Bunjevaca imali su franjevci, pod čijim vodstvom je i naseljavano Podunavlje. Ko najmasovnija seoba spominje se ona pod vodstvom fra Anđelka Šarčevića i s njim još 18 franjevaca.

O nazivu Bunjevci ima takođe neobjašnjeni i nepoznati momenata. Postoji nikoliko mogući varijanti, al ni za jednu nema pouzdani podataka. Misli se da njim ime potiče od rike Bune, porid koje su kadgod živili. Zatim, od Bun, imena sridnjevikovnog naroda, koji je često dizo bune zato što nije trpio nepravdu i zlostavljanje. Postoji i mišljenje da je ime poteklo od glagola bunjati, nerazgovitno divaniti; ko i od imenice bunja, koja je označavala sklonište od kuružnje koju su seljaci kadgod pravili na njivama,
kako bi se u nji sklonili od nevrimena el bi tu prinoćili, zato što su njim salaši bili zdravo udaljeni. Među Bunjevcima je najrasprostranjeniji stav da su ime dobili po riki Buni, koju su metnili u tusta svoji narodni pisama.

U pisanim se dokumentima prvi put naziv Bunjevac spominje u popisu poreznika 1550. godine u Baranji.

Došavši u ovu plodnu panonsku ravnicu Bunjevci su svoj život vodili između motike i puške. Krčili su i obrađivali zemlju, a ratovali da bi zaštitili svoju imovinu, ali i na frontovima za tuđe interese. Osnivanje Vojne krajine donelo je Bunjevcima određena prava i beneficije, koje je opet ta ista vlast često kršila, el jednostavno ukidala.

Sve do polovine XIX vika Bunjevcima je na novim područjima bilo zdravo teško. Stalna ratovanja, dizanje ustanaka, a mučili su ji i visoki porezi. Nije ji mimoišla ni kuga koja je u to vrime harala, a nuz nju je išla i velika suša.

Polovinom XIX vika veći dio Bunjevaca prilazi živit u gradskim sridinama. Sva ta teška vrimena Bunjevci su pribrodili uz pomoć svoje vire, upornosti i običaja. O tom će u ovoj knjigi bit riči.

mr Suzana Kujundžić-Ostojić

Okupljanja i prela

Bunjevci su uvik bili vrlo vezani za pismu, igru, a samim tim i zabavu. Mnogi autori Bunjevce od davnina i danas, pridstavljaju kao ozbiljne i pune narodnog ponosa. Vridne, iskrene i čestite, požrtvovane i hrabre ljude. Kao pobožni i vrlo moralni, uvik su štovali crkvene poglavare. Navik gostoljubljivi, ljubitelji dobre zabave i strastveni igrači i pri tom raskošni u oblačenju.

Ovaki karakter i mentalitet Bunjevaca, zadržo se do današnjeg vrimena sa malim odstupanjima. Ona su rezultat brojni prilika, bolje kast neprilika u bunjevačkoj istoriji, ima važan uticaj, kada se u okviru kulturne baštine ovog naroda, opisuju druženja a posebno prela.

Sama rič prelo, ne označava samo zabavu, jel je ova rič postala od glagola prest. U starije vrime prelom se zvao i ženski sastanak na kojem se pivalo, prelo i veselilo. Zato se u nikim krajevima prelom zove i kad ženski svit u januaru i februaru odlazi na duže vrime u goste, tako je gošćenje obično trajalo deset do petnajst dana.

Ante Sekulić u svojoj knjigi „BAČKI BUNJEVCI I ŠOKCI” govori o prelima kod Bunjevaca. On je zabilužio daje prelo skup žena koje su u zimskim danima prele, odnosno prvo i najizvornije je, kada su se sastale žene uz preslicu i vreteno i tako radom ispunjavale dan, razminjivale određene za nji važne stvari, a to je uvik išlo uz pismu. Obično je domaćica štogod spremila za poist, tako je druženje uz rad potrajalo cijo dan.

Prelom se nazivo običaj, koji se održavo jedared jel dvared godišnje, u kući di je bilo divojaka koje su pozivale svoje drugarice i prijateljice da se uz razgovor i pismu pomogne mami jel nani, presti vuna jel tkat platno od kudelje jel lana.

Obično su uveče „slučajno” nailazili momci, tu bi se zadržali i na večeri, pa se druženje nastavljalo uz gajdaša, harmonikaša a pokadkad i tamburaše, sve do jutra.

Redovno prelo se u svakoj bunjevačkoj kući održavalo prve nedilje posli disnotora. Glava kuće, baćo, za ovo prelo je pozivo sve članove obitelji, kako mlađe tako i starije rođake. To je bila obično svečana užna, a svi pozvani na disnotorsko prelo su dobijali određene darove.

Vridnost dara je uvik zavisila od veličine gazdašaga domaćina prela, pa i broja pozvani gostivi. Darivale su se: maramice, marame na glavu, muškarcima poše jel košulje.

Nažalost o prelima ima malo zapisa iz perioda prija 19. vika, ono stoje zapisano to je u knjigama Albe M. Kuntića, Ante Sekulića, Jovana Erdeljanovića i drugi, al je to kraj 19. i početak 20. vika.

U ovom tekstu će biti opisano prelo upravo iz tog vrimena, a koristila sam se i kazivanjima mojih sugrađana. Nike detalje sam dopunila po mojim sićanjima, iz pripovitki moje mame Koce Sarčević i čiče, kako sam nazivala oca, Bele Ivković Ivandekić.

Evo kako divane Mamužić Stipan i Jela iz Ljutova o jednom porodičnom prelu sa početka 20. vika. Danas oni žive u zajedničkom domaćinstvu sa jedincom sinom Josom, snajom Maricom i unukom Nikolom.

Stipan i Jela ko mladenci, išli su na prvo prelo koje njim je priredijo stari svat, a to je bijo njegov brat od strica. Oni su zajedno sa Stipanovim roditeljima, u subotu rano, seljačkim kolima krenili iz Ljutova u Stari Žednik, di je živijo stari svat. Disnotor je obično počimo u petak, u subotu je skoro sve bilo završeno, preljani su došli na nadivanje divenica i krvavica i topljenje masti. Večera je bila od: nadiva od svinčeta i to pečena divenica, krvavica i kisela čorba od svinjski kostivi sa peršinom i šargaripom, malo okišeljena sa sirćetom. Klalo se više komada, ni se vodilo računa, koliko će se poist. Tamo se i prispavalo, a subota je bila za šalu, zabavu i divan do kasno u noć. U nedilju se išlo na veliku misu, a poslije bila svečana užna. Pripravljala se čorba od pileža i pućaka, a bilo je i raznog ila a od svinjskog mesa: karmenadla, pečena zajedno sa divenicom i krvavicom u banja – peći, ko je imo, pekla se i pucka u čilo. Mladenci su za ovo prelo dobili jednu krmaču, mušku košulju i šal.

Pomenuti kazivač, sića se i prela koje je pravijo njegov otac u roditeljskoj kući. Babo, kako su zvali oca, Jeno Krmpotić, svake godine pravijo je porodično prelo, di se obično skupljalo oko šesnajstak duša, uglavnom najuža familija. Na prelo se dolazilo redovito u subotu uveče, večera je bila bogata i svečana. Kuvala se obično žuta čorba od pilećeg, goveđeg i svinjskog mesa.

Posli čorbe se služijo pileći paprikaš, onda pečenica od živinskog mesa, zatim svinjsko pečenje uz pečenu frišku divenicu i krvavicu. Služijo se i dunc od višanja, krušaka i šljiva. Obavezno su se to veče spremali fanki, koji su posipani sa pra šećerom. Te večeri bilo je puno šale i sitnog podmećivanja. Tako se dešavalo da se umisto šećera za fanke u tanjir metne sniga, koje onaj kome su podmetnuti nije oma primetijo, pa bi zagrabijio snig da pospe vruće fanke na tanjim. Obavezno je te subotnje noći dolazila i svirka, tu digod 2-3 sata posli ponoći. Najčešće je sviro Štipan Petrekanić, harmonikaš iz Malog Bajmoka. Bilo je od gostivi i oni koji su znali dobro pivat i igrat, a igrali su i mladi i stariji. Igralo se gajdaško kolo, rićići, momačko kolo, rokoko, vranjanka, kukunješće i slično. Na ovakom prelu, za vrime večere, pravile su se šale. Poniki muškarac i žena su se obukli u stare krpe, namrčili lice kojom drugom farbom i redom išli ljubit goste. Naravno gosti su bižali, tu je bilo puno smijanja i u tako dobrom raspoloženju je prolazilo preljsko subotnje veče.

Bilo je i drugog „zadirkivanja”. Tako je jedan gost, za vrime večere, obično se to priređivalo novom zetu, u krvavicu umisto mesa, dobijo čutku. On bi se malo postidio, nasto je smi i tako se to zapantilo. Slideće godine, spremala se druga slična smicalica, nikom drugom gostu, kome to budne prvo prelo.

Na ovakom familijarnom prelu, dida je uvik darivo preljane. Snaje i ceri su dobijale odivne stvari, paju i kaki leveš, zetovi su dobijali košulje, sinovi pantalone i kožne opanke. Pokloni su, kod našeg kazivača, zavisili od roda u vinogradu, ako je rod u vinu i rakiji bijo bolji, dida je đavo i veće darove. Imali su 5 motika vinograda, s kojeg se moralo natočiti oko 30 hekti vina, sotim je onda dida bijo zadovoljan, a novce od tog je naminjivo za darove.

Na tim prelima u okviru familije, dešavalo se da se poide skoro čilo svinče, ostave se samo dvi stražnje šunke i dvi pole slanine, a još se poklalo i pileža i pućaka. U tim zimskim danima, po salašima, skupljale su se divojke i mlađe žene. Jedna od nji bi kazala: „Ajdmo kod (npr.) Mande na prelo, prest ćemo vunu, šlingovat ćemo, a i družit ćemo se!” Tu su žene učile jedne od druge, a pravilo je bilo da svaka prelja šta je uradila, to i odnela svojoj kući. Ovako druženje uz ručni rad i divan, trajalo je i po nikoliko dana, posli se o tom dugo pripričavalo, pa je i to jedna vrsta familijarnog prela, u svom izvornom obliku.

Marinsko prelo

Sićaju se Mamužići i odlaska na Marinsko prelo, koje se svake godine održavalo 2. februara. Običaj je bijo da se prija podne iđe u crkvu na veliku misu, a posli mise, cure i momci su išli na Korzo.

Svečano obučene divojke, postoje to bilo uvik zimi, ruvo je bilo od finog žoržeta jel sukna, kaputi sa astragan krznom oko rukava i kragne i obavezno svilena vidna marama, povezana na dva kraja.

Pripreme za prelo

Išlo se na slikanje, jel se obično za prelo curama kupovalo novo ruvo.

Posli podne, za Marinsko prelo momci su obično prvo išli u kafanu Spartak. Pravilo je bilo da u kafane ne idu cure, osim ako je veza između momka i cure čvršća, pa će uskoro doć i do svatova.

Posli kafane, čilo društvo je odlazilo na prelo, koje se održavalo u zgradi Narodnog pozorišta. Sića se Štipan Mamužić, na prelu je svirala banda od pet – šest tamburaša i jedan vijolinista, poznate su bile grupe za nadigravanje iz Ljutova, Bikova i Đurđina.

Gori na bini su sidile starije žene, mame, tete, ujne, i zagledale se, kako je koja cura obučena, bilo je prigovaranja, a i dogovaranja koja bi cura jel momak mogli bit za njevu kuću. Mira je bila: koliko je čeljadi bilo u kući, kaki je gazdašag, di njim je zemlja i slično.

Na Marinskom prelu se nije ilo i pilo. Igranka je bila tu digod do 1 sat posli ponoći. Momci su pratili po koju curu kući, tu je dolazilo do novi poznanstava, al je ipak većina cura kući išla sa svojom mamom el kojom drugom starijom rođakom.

Skupljanje mladeži na kokice još je jedan od oblika druženja. To je bilo obično u vrime korizme. Cure su priređivale ovaka druženja, pozivale su drugarice ali i cure sa momcima tj. parove Tu su se pojavljivale provodadžije, zabavljali su se uz pivanje i razne igre, npr. igra pošte, diljka, al svirke nije bilo. Ovo je bilo po kućama i u familijarnom krugu.

Kad se divani o prelima kod bunjevačkog naroda, važno je spomenit da se ona održavaje isključivo ha vrime poklada, a to je vrime svake godine od Tri kralja (6. januar) do Ciste sride (a taj je dan svake godine drugog datuma i zavisi od dana od koje će se sride započet sedmonediljni uskršnji post).

Poklade su jedne godine vrimenski duže, a druge godine kraće, a završni dani su, od nedilje prvi dan, ponediljak drugi dan i utorak treći dan poklada, a od sride počinje korizma sedmonediljni uskršnji post.

Za vrime korizme osim strogog posta u rani, nema zabava, svatova, to je vrime duovne pripreme za najradosniji kršćanski svetac – Isusovo Uskrsnuće.

Javno prelo i Pučka kasina

Porid naprid opisani bunjevački prela u kućnom, odnosno familijarnom okviru, s kraja 19. vika, kada se na prostorima Bačke – tačnije Subotice i Sombora sa svojom okolinom, (di je i tada bilo najviše Bunjevaca ), tačnije 1879. godine na Marin dan 2. februara, održano je prvo javno prelo u organizaciji Pučke kasine.

Prije neg što se osvrnem na dilovanje „PUČKE KASINE”, iz istorije Bunjevaca u kalendaru „SUBOTIČKE DANICE” iz 1898. godine, zabiluženo je slideće:

“Ali ljudska politika, lažna načela tolikom silom ustadošena mirnoćudnog Bunjevca i njegove osićaje, da se mnogi uzdrmao u svom boljem osvidočenju. Na žalost, mnogo se nalazilo među nami takih, koji su bunjevštinu počeli smatrati za brime teret života svoga.
Drugi se stide porikla i roda bunjevačkog. Neki čak i zanijekaše svoju bunjevštinu.

Tome odmetničtvu se baci na put svom silom i svim ugledom svojim nezaboravljeni veliki pok. Ivan Antunović biskup i kao veliki prorok svituje i zaklinje rod svoj, da se drži i čuva svetinje svoje: jer ko se odrekne Boga i roda nema na njemu blagoslova.

Braća Mamužić u Suboticipovedoše Bunjevce putem političkim da bijim tako svist očuvali. Nato posli 10 godišnjeg dilovanja i sam Ago Mamužić, taj žarki rodoljub očajan sagje sa stazicepolitike i reče: „nema svisti bunjevačke!”

Nato jedva prođe toj izjavi valda i godina dana, ali se otvoriše dvori Age Mamužića, svitle se prozori usrid tamne noći, gajde roje, a sitan glas tamburice čak u srce dira. Čuju se mnogi i lipi govori, to su sve bunjevačke zdravice. Igra se veselo i to kolo bunjevačko. Ago Mamužić je veso i zadovoljan veli! našao sam šta mi srce želi.

Iste -1896- godine aprila miseca sakupi se oduševljena mladež u dvoranama pučke kasine, izrekne da će osnovati negju sobom javnu zadrugu pod imenom: „kolo mladeži” radi njegovanja naobrazbe u bunjevačkom narodu; radi usavršavanja bunjevačke pisme i svirke, pa i radi pomaganja sirotinje u naukama. Za članove prima i muško i žensko učeno i prostije, glazbi višto i nevišto: samo ako je rado bunjevštini. Po tom prime od pridsidništva prikazana pravila, za koja odredi velika osnivačka skupština da pridsidništva ista podastre visokom ministarstvu isposluje potvrgjenje pravila i tako stavi društvo pod obranu zakona i viših vlasti.

Pridsidničtvo ovaj nalog da izvrši prida pravila u četri primera spisana sa zapisnikom osnivačke skupštine i moljbenicom, upravljenom na visoko ministarstvo, varoškom poglavarstvu. Kod varoške kuće se zamire bunjevačkoj mladeži: zašto da se ona organizuje? Neki upravo nedomoljubje potvoriše na nevinu mladež, drugi pako šaputahu: tu je klica budućnosti bunjevačke.
Što kad vidi Lazo Mamužić načelnik zaveden od lačnih proroka, udari se u prsa i reče da neće dati buniti taj dobar narod ili ga diliti od Magjara. I pravila – ako to prosuditi i ne spada u njegov dilokrug – povrati mladeži sa skoro praznim obrazloženjem i sotom
izjavom, daje slobodno i bez pravila svirati i pivati.

Naša plemenita mladež nedade se zbuniti u svome radu, njeguje i dalje međusobne sastanke i svirku te na početku godine 1897. poče sastavljati program za novo „ veliko kolo “. A daje u tom nebi niko smeto sastavljen red svoga veselja i namiru svoju glede „velikog kola” javi mistnome redarstvu.

I tu sepočme hajka do sad nečuvena. Načelnik Subotice grada sa njegovim virnim slugom velikim kapetanom poče tražiti od naše mladeži, da u red svoga veselja prime koji magjarski komad radipodsvidočenja domoljublja. Hoće redarstvo slobodnim gradjanima
da nalaže, kako da se vesele za svoje novce; traži svidočanstvo domoljublja onde gdi nedoljublja ne samo nigdi nije bilo, nego se skoro pritiravalo u tako zvano domoljublja.

Mladež odbije želju načelnika, a redarstvo zabrani „ veliko kolo ” uposlednji čas. Istrajnii pridsidnik: Ivan Mukija Biidinčevič protiv redarstvu dade priziv na senat, a senat dočekav dan „ velikog kola “prid podne izda zabranu. Mladež pošto joj ni toliko vrimena
nije ostalo da bi brzojav izminila sa ministarstvom, „Kolo ” uposlednji čas odgodi. Ovo je bio reko bi bunjevačkom narodu jedan veliki petak, koji će ostati vazda u gorkoj uspomeni Bunjevaca.

Nuto mladež niti izgubi nadu niti položi oružje, već od stvarne istine zanesenim duhom napiše priziv na samo ministarstvo. A kad isti ministar nutarnjih poslova posjeti Suboticu naša mladež se spremi da čini podvorenje kod ministra i svoje jade izgovori, ali jim Lazo Mamužić i tu stane na put nepuštiji prid ministra.

Nuto naša mladež videć da tu sa prostim vontanjem ima posla – da bar ona sama nebi gubila vrime spremi pravila svoja i 26. kolovoza upravo u Budimpeštu nutarnjim ministarstvu podastre. Pravila ministarstvo za dosta kratko vrime pošalje subotičkom
viču radi savita što kad vidi varoški senat, razumi da se bunjevačka mladež nesigra već u sidnici od rujna miseca uzme za pridmet pitanje „ velikog kola “. Tu je dr. Veco f ^ Mamužić zagovarao veliko kolo, a Lazo Mamužić ogovarao. Nadžupan i magjari su bili u neprilici kano da nebi smili toliku nepravdu činiti da jedno nevino veselje zabranjuju. Ali kad Lazo Mamužić ustade na noge, zagrmi i primi mržnju na se upravni odbor rado pristane uz njega i zabrani „ Veliko kolo “.

Dok se ovako nit „kolo mladeži” odvažnim i muževnim naporom dalje plete i naše pravo razvija: dotle naša mladež i društvenim načinom hvalevridno diluje, gradi lipo tih „ kola mladež”. Otpor subotičkog redarstva i senata ni na jedan čas nije obustavila život „ kola “. Dvorovi gospode Marka Stipića i ostale gospode vazda otvoreni „kolo mladeži” dadošeprigode da se narod kupi oko naši tamburaša, koji taki nov život zavedoše u narodu, koji neće, nemož izginuti, nego će kao lučsvitliti i njegovati narodni život. Tu se udružila bunjevačka inteligencija sa prostim svojim narodom tu se je probudila bunjevačka svist u učenim Bunjevkama. U „kolu mladeži”smo čuli i vidili di se bunjevačke učene divojčice ponose sa bunjevštinom: samo bunjevačke igre igraju.

Pisme naučene, ruho gotovo, sna nestajalo, okašca se caklila usnice titrale od radosti, što će u bunjevačkom velikom kolu govoriti; ali gadna politika stade na put ovoj nevinoj radosti naše govornice, ostadoše bez daj im se želja ispunila. Ali mi se u
ime naroda zahvalno sićamo ove odvažnosti i za vičitu uspomenu donosimo sliku naših divojčica kaoprimere virnih kćerih bunjevačkih majka, koje ne samo znadu IV. zapovid božiju: poštuj oca i mater, već ju i u srcu čuvaj a u životu isvršivaju.*

*Subotička Danica 1898. “Kolo mladeži” – “Veliko kolo”, str. 21-27

Ovo stoje naprid napisano, dio je istorije koja je za Bunjevce puno puta bila surova i teška, al Bunjevci se nikada nisu mirili sa stanjem, uvik su gordo išli naprid.

Pučka kasina

Pučka kasina, ko bunjevačka institucija kulture i nacionalnog izražavanja, osnovana je početkom 1878. godine.

Mijo Mandić, o značaju, nacionalno-političkoj i privrednoj ulogi „Pučke kasine” kazo je slideće:

„Kasina je bila izvor i temelj svega što je moglo dobro i korisno bit za narod, gnjizdo, utočište i ugodno zabavište Bunjevštine, ishodište svakog kulturnog i društvenog rada. Zemljodilske radnje, općinski i saborski izbori, varoški poslovi, društvena i školska
pitanja, sve se to u ‘Kasini’ raspravljalo i udešavalo.”

„Bunjevačka škulska zadruga”, „Zemljodilska štedionica”, „Kolo mladeži”, uređivanje i izdavanje „Nevena”, „Subotičke Danice” i „Bunjevačko – šokačkog kalendara”- sve su to kasinski plodovi.

Zimski običaji

TRADICIONALNI OBIČAJI BAČKI BUNJEVACA

Kroz svoje dugovikovno mukotrpno bitisanje Bunjevci su i porid veliki seoba i asimilacija uspili dobro sačuvati svoj jezik, viru i običaje, po čemu su danas pripoznatljivi i svojstveni. Malo je stari tradicionalni običaja sačuvani u neprominjenom, izvornom obliku. Većina potiču iz stari vrimena jer Bunjevcima običaji oduvik pridstavljaje osnovu življenja, kalendar u vrimenu i prostoru,
pa i svaki smiso i želju za napridkom u životu. U većini običaja brez obzira na velik uticaj novi tehnologija, savrimen način življenja, drugi kultura i novi pravila života, svoje običaje Bunjevci i danas svetkuju sa puno poštivanja, ljubavi i životne radosti.

Stari bunjevački narodni običaji najvećim dilom vezani su uz rišćanske svece, protkani su virovanjima i starovirskim narodnim običajima. Životni ciklus čovika, od prija rođenja pa do posli smrti, ima svoja pravila od koji su nastali tradicionalni običaji kod
Bunjevaca (kod rođenja, svatovi, kod smrti). Prirodni ciklus života u svakom godišnjem dobu ima posebna virovanja, od čega su nastali običaji – disnotori, setve, berbe, žetve…

Ima nikolko običaja za koje se kaže da su od pantivika, el da je običaj nasto još u staro vrime iz Starog zavita – u staroj viri – kako ji Bunjevci često zovu starovinjski. Taki su: Poklade, Cvitna nedilja, Kraljice, Advent, Sv. Luča, Badnji dan…

Ako je u bližoj familiji bilo pokojnika, te godine se nisu slavili sveci.

ZIMSKI OBIČAJI KOD BAČKI BUNJEVACA

a osnovu skupljeni podataka, učestvujuć u najnovijem terenskom etno istraživanju grupe mladi stručnjaka iz Beograda i Zagreba
pod nazivom „Poštovanje balkanske različitosti” u 2002. godini po Bajskom trouglu (Subotice, Sombora i Baje), di vikovima žive Bunjevci, na osnovu višegodišnjeg pritraživanja po starim zapisima razni hroničara, istoričara i drugi, potvrdilo se kazivanje starog svita da Bunjevci imaje neprocinljivo bogatstvo uzvišeni tradicionalni narodni običaja, šta ritko koji drugi narodi imaje.

Bunjevački narodni običaji su zdravo svečani i porid teškog života poštivali su se ko posebno naslidstvo pridaka, svako u svojoj moći. Tako virno poštivanje svega nasliđenog: imena, jezika, pisma, običaja, zemlje, imanja, opravdava i sačuvane običaje još iz paganski vrimena.

Poznato je da su Bunjevci kroz vikove zdravo poštivali svoju novu viru, uz nju su vezali sve svoje stare narodne običaje. Ko veliki virnici poštivali su crkveni kalendar, ko jedino štivo, po njemu živili i radili. Bunjevcima ko velikim virnicima „godina” počima sa prvom nediljom Adventa – Došašća.

ADVENT (lat. – dolazak) – Došašće

Počima u najbližu nedilju prija el posli, el baš na sam dan Sv. Andrije apostola koji pada 30. novembra i traje do Božića. Advent – Došašće je virovanje koje je sačuvano još iz Starog zavita.

Obećanoga Otkupitelja narod čovičanski četri hiljade godina, sve želnije, čekaše, za koje vrime Bog pripravi jedan narod, onaj žudinski, iz kojega će se roditi, sve ostale pak narode pripusti on željama pokvarena naravi njihove da hodaju i tumaraju po tminama griha i krivoboštva, i sotim ji pripravi, da osite potribu odkupljenja i koji će ji iz krivoverstva, iz griha iz šakah đavola i zle naravi svoje osloboditi. Ove četri hiljade godina označavaju četri nedilje adventa (došašća Gospodinova) kad se još za mraka, sveta misa služi, a pod njom se piva: Rorate caeli desuper, „rosite nebesa odozgo pravdu “. Ovo vrime, adventsko jest zato, da se i mi pripravimo, te dostojno dočekamo otkupljenja; da se i u naših srcih porodi po milosti svojoj, kako jednoć tilesno, u štalici
se rodi. Rorata – Sveta misa po mraku, znači daje Isus svitlost svita, i ko ovoj svitlosti ne teži, taj će propasti u tminah griha ovoga svita.

U vrime Adventa Bunjevci poste sridom i petkom. Nema svatkovanja, svirke i igranja, sve do Sv. Tri Kralja. Svako jutro se ide na Roratu, a drugi dio dana u poslu se svršavo. Sve se kod Bunjevaca počima i svršava s Božijom pomoći. Tako običaji koji su u Adventsko vrime, odnosno u zimsko vrime, namišteni su veliki sveci, jer se onda manje radilo napolju.

U veće svece se ubrajaju:

4. decembar – Sv. Barbara
6. decembar – Sv. Nikola
8. decembar – Začeće BI. Divice Marije
13. decembar – Sv. Luca
2. ned. prid Božić – Materice (u 3. nedilju Adventa)
1. prid Božić – Oce (u 4. nedilju Adventa)
24. decembar – Badnji dan
25. decembar – Božić
26. decembar – Sv. Stipan
27. decembar – Sv. Ivan
28. decembar – Mladenci – šibari
31. decembar – Svr. godine – Silvester
01. januar – Mlado lito – Nova godina
06. januar – Sv. Tri Kralja

SVETA BARBARA – 4. decembar

Danas se ne štuje Sv. Barbara ko kadgod kad je većina svita živila na salašima. Prominom načina života ovaj svetac je osto u sićanju samo najstarijoj čeljadi.

Sv. Barbara je zaštitnica groma, vojnika i vatrogasaca. Često se vidila prilika (slika) na bunjevačkim salašima, (žena sa zvonikom el kulom s tri pendžera i paunovim perjom). Naši Bunjevci su je štovali zbog česti udara groma u salaše, litinu i kamare, pa su se i stari bunjevački graničari mećali pod njezinu zaštitu. Na ovaj svetac nije se: prelo, šilo, tkalo, pralo, melo, uzajmljivalo i komšijalo, al se moglo otakat vino, palit peć i peć kruv.

Po našim selima danas su vrlo aktivna registrovana vatrogasna udruženja, koja su naslidila brigu od vatre, posebno kod ubiranja letine.

SVETI NIKOLA – 6. decembar

U starije vrime oko Sv. Nikole obično se samo spominju disnotori (karbinjanje u Somboru) kad su se ubijali svinji. Na sam dan Sv. Nikole ranjenici se nisu ubijali toljagom, već se spominje, da su se klali oštrim nožom.

Početkom XX vika uz ovaj svetac vezuje se običaj Mikulaša, koji dariva dicu koja moraju čistit cipele i složit ji spolja na pendžer da bi u njima dobili poklone. Dica se podsićaje da budnu dobra, da mole svako veče Bogicu i dobro očiste cipele, kako bi dobili poklon od Mikulaša. Viruje se daje običaj priuzet od Madžara.

ZAČEĆE BL. DIVICE MARIJE – 8. decembar

Neoskrnjeno začeće Blažene Divice Marije je bunjevački veliki svetac. On nas uči da se Blažena Gospa nije rodila od majke sv. Ane u griju istočnom, ko svaki čovik, nego je i nju Bog pogledom na Isusa, koga je imala rodit, od ljage istočnog grija očistijo, da bi Isus svoje tilo iz neoskrnavljenog tila Marijinog uzet mogo.

SVETA LUCA -13. decembar

Zaštitnica: ratara, papučara, šnajdera, pisara, pileža i sviju što rade čime zavrvastim.

Na prilikama (slikama) sv. Luča prikazana je sa izbodenim vratom, bodežom i svitiljkom (lux,-cis – svitlo) i iskopanim očima na pladnju. Po virovanju sama sebi izbola je prilipe oči da ne bi zavela momke na zlo.

Običaj je do danas sačuvan, čestita se: „Faljen Isus, čestita Vam bila Sv. Luca!”, ukućani bi odpozdravljali: „Živ i zdrav bijo!”. Viruje se da ovaj dan žene ne smidu šit, šlingovat ni prest, el kokoške neće nosit jaja. Dobro je da u kuću uđe prvo muško čeljade, da za vrata ćućne i zaželi puno kvočaka i pilića.

Pridveče se sije žito u čaše da naraste do Badnjeg dana i bude lipo zeleno. Na Sv. Luču nije dobro ništa uzajmljivat i iznet iz kuće, da se srića ne iznese.

Kadgod su rizali grančice svoji voćaka (jabuke, kruške, višnje) mećali su ji u vodu da procvataju do Badnje večeri za božičnu granu. I danas se kod Bunjevaca kaže „božična grana” za božičnu jelku, koja je privaćena tek posli dvadeseti godina pritprošlog vika.

Na dan Sv. Luce, održava se sačuvan običaj još iz Starog zaveta, (pripovida u Bajmaku Štipan Babić), da se urezivaju 13 krugova na prutu, svakog dana od Sv. Luce sve do Božića. Prut simboliše pravednika, koji će se rodit na Božić a krugovi pridstavljaju vrime i želju starozavetni proroka za dolaskom Mesije (spasitelja). Do danas sačuvan je običaj kojeg se pridržavaju divojke i momci, ispisuju se imena na 13 ciduljica. Svaki put posli Rorate bacaju negleduš, po jednu cidulju. Na Badnje veče iza ponocnice ime koje bude na zadnjoj cidulji virovalo se da će du biti budući mladenci.

U narodu je zapamćen i običaj zapisivanja vrimena svakog dana od svete Luce, što je 12 dana do Badnjeg dana. Kako bude vrime ovi dana, tako će bit vrime na godinu u svi 12 miseci.

MATERICE – uvik padaju u drugu nedilju prija Božića i treću nedilju Adventa (Došašća).

Materice su veliki bunjevački izvorni narodni običaj, u narodu nazvan ko – „čelo Božića” – kad se čeka Isusovo porođenje. Običaj kojim se kazuje štovanje materi – materinstvu, kad sva zafalna dica u duši poštuju sićanje na muke s kojom ji mater rađa i velike materinske ljubavi dok ji odranjiva, pa joj rado i veselo iđu čestitat Materice.

Bunjevci Materice i Oce vezuju za IV Božiju zapovist: „Poštuj oca i mater.” Materice obavezno čestitaju dica pa i oženjeni svojim ženama, materama, majkama i drugim bliskim ženama – obavezno udatim.

Panti se običaj da novi zet prvi put dolazi u kuću mladini roditelja i babi čestita Materice, iako su svatovi bili početkom godine. Novi zet se obavezno darivo sa uzimaćom košuljom a ćer sa novim ruvom.

Dicama je dopušteno da idu u druge kuće – poznati. Materice imaje obaveznu čestitku koju dica moraju kazivat da bi ji domaćica darivala:

Faljen Isus, gazdarice!
Čestitam vam Materice.
Ja sam došo priko mora
Da mi date malo ora.
Snašla me je strašna muka,
Da mi date i jabuka.
Vidijo sam i ovaca,
Da mi date i novaca.
Napolju je zdravo zima
Molim jednu čašu vina!

Odgovor je „Navike faljen bio! Fala, živi i zdravi bili!”.

Materčari se časte sitnim kolačima i vinom, darivaj e se tirolskom maramicom, jabukom nazabadanom s novcima i orovima. Ovaki bućur simboliše: napridak, zajedništvo, sriću i zdravlje.

Matarice se i u današnje vrime održavaje u većini bunjevački kuća.

Najlipče je kad se poslipodne svi u familiji skupe kod roditelja u kuću. Tusta puta bude zdravo zima, velika poledica, snižna vijavica i velike daljine, al ništa to ne spričava bunjevačku dicu (svi koji imaju žive roditelje) da održe ovaj običaj, na kojeg su zdravo ponosni.

Kroničari su ga zabilužili samo kod bački Bunjevaca. Ovaj lip običaj poprimili su i drugi, posebno Srbi i Mađari na podunavskom prostoru.

Na ovaj dan obavezno se iđe na groblje pokojnicama.

OCE – uvik padaje U poslidnju nedilju prid Božić, odnosno četvrtu nedilju Adventa (Došašća).

“Oce su bunjevački narodni običaj posvećen očevima, didama, odraniteljima. Svi u kući obavezno čestitaju svojim očevima, muževima, didama, stričevima, ujacima i drugim oženjenim muškarcima.

Postoji običaj kod muške diče, da udaraju paloru da bi dobili srebrnjak. Tom prilikom moraju znat deklamovat ovu pismu:

Nek su slavne Materice
I čestiti Oci
Sad su pune kotarice
Oravi zlovoljci!
Iđte, dico čestitajte
I torbak poneste,
I paloru svugdan dajte
Za strije ona jeste!

Čekaju vas Materice
Čekaju vas Oci
Lipe pune kotarice
Orovo zlovoljci
I jabukaj med orima
Lipa pa crvena
Bugeri su u nji oma
Na polak zabodeni!

Zatim livim dlanom uspravno pokaziva „onom kom čestita Oce” po desnom dlanu križ i kaže: „Križalice, Bogalice, pukac”. Onda mora lupit dlanom da dobro pukne. Ako uspije da pukne, prstom pokaziva dlan da dobije palom – krajcaricu, novac.”

Ni čašćenje ni pokloni nisu zapanćeni ko kod Materica al se običaj sačuvo do danas. Dešava se da Oce padaju na Badnji dan, onda se obavezno posti, veselo je, al bez većeg gošćenja. Obavezno se ide na groblje pokojnima.

BADNJI DAN – 24. decembar

Badnji dan je velik radni svetac, po bunjevačkom redu i običaju, na ovaj dan strogo se posti (suši), cio dan, dok zvižde ne izađu. Sve do posne al bogate večere, uz znak pokore za ljudsku grišnost.

Viruje se da se nesmi niko udarat, jer će se na tom mistu javit čir, onom ko udara. Ništa se iz kuće ne iznosi da se srića ne bi iznela.

Obavezno se iđe na groblje i nosi zeleno žito na grobove, bližoj rodbini. Badnji dan je za žene kadgod počimo rano u zoru, oma posli Rorate. Pripravljale su puno ila, završavale spremanje, pekle su božične kolače, med kojima se posebno ističe kolač „božićnjak” koji je karakterističan i svojstven po izgledu samo kod Bunjevaca. Pripravljale su bogatu posnu večem, ukrašavale kuću po bunjevačkom redu i običaju.

Muški svit u kući na Badnji dan samo namiriva josag i pripravlja ogriva. Najstariji muški ima za obavezu da zamedlja rakiju.

Simboli Badnjeg dana i čilog Božića su: slama, božićnjak, božična grana, zeleno žito, žito, med, zamedljana rakija, bili luk, jabuka, vino i Betlehem.

Slama – Isus se rodio u štalici na slami. Božićnjak je kvasni kolač koji simboliše zajedništvo i viru u stvoritelja i rođenje otkupitelja. Božićna grana – drvo ko simbol života, danas -jelka. Zeleno žito – simbol obnavljanja života. Žito – simbol opstanka. Bili luk – simboliše čovčiju grišnost i gorčinu duše. Med – potire oštrinu luka, to su riči sv. Otkupitelja.

Zamedljana rakija – ima zajednički simbol meda i luka. Uzimanjem se potvrđiva spremnost za Isusa neugodnosti trpit.

Svića – koja gori čilu noć je simbol Isusa Krista, koji je svojom naukom posto svitlost svita. Jabuka – simbol zajedništva, i siče se na toliko kriški koliko je čeljadi za astalom. Slika ljubavi i zajedništva što je Isus dono rođenjem med nas. Vino – se isto nazdravlja i pije iz iste čaše u znak zajedništva i ljubavi, sa ostatkom vina trne se svića posli večere. To pridstavlja da ćemo svi umriti i da smo u smrti svi prid Bogom jednaki.

Betlehem – štalica sa Isusom i drugim likovima, po tumačenju Svetog pisma, izrađivana od slame, kuružnje, tista a kasnije gipsa, keramike i porculana, zauzima glavno misto ispod grane.

Pripravljanje astala – za Badnje veče astal se pripravljo bogato i svečano, što simboliše Božije darove, kojim je obdario čovika, pa se od svi plodova pomalo meće, il na pod, il na astal, da se ove noći zafali Bogu na tim darovima.

Usrid sobe, obično ispod slimena prid pendžerima, postavlja se dugačak astal da mogu sist sva čeljad. Pod njega se prostirala slama, mećale su se i kose, motike, grablje, amovi, zobi, kuruza, sina i žita. Na astal, prije neg se prikrije svečanim bilim čaršapom, raspe se šaka slame il sina. Na čelu astala stoji božična grana ukrašena vatom, vilinom kosom, krep papirom i salonskim šećerom. Ispod grane stoji velik plitki svečani tanjir u kojem je božićnjak, oko njega dvi-tri lipe jabuke, orovi u ljuski, suve šljive i smokve. Porid se meće isklijalo zeleno žito, u kojeg je zabodena na sridini svića. I čaša sa zrnevljem žita u kojoj je bila velika svića, koja je gorila čilu noć. Kadgod su se pravili i jaganjci od vate.

U boci zamedljana rakija, zdilica sa medom i očišćenim orovima, bilim lukom i jabukom isičenom na kriške (koliko čeljadi ima za astalom). Astal se postavlja najsvečanije, koliko je moguće. Početkom XX vika postavlja se i mali betlehem.

Bozic 1

Večera na Badnje veče – morala je bit kako su stari Bunjevci kazali „po bunjevačkom redu i običaju”.

U kuću prija same večere dolazio je položaj koji prvi čestita: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!”. On se čeka na nogama, odpozdravljaje svi: „Navike faljen bijo! Ti živ i zdrav bijo!”. Položaj uzima badnjaču sa ognjišta i s njom udara u prag el dovratak, i blagosiva ričima: „Koliko varnica toliko pilića, pućića, prasića, ovčica, ždribadi, teladi…, nek da dragi Bog!”. Onda vrati badnjaču na ognjište, pa ćućne iza vrata i ponovo poželi domaćici: „Ajd, nek vam ove godine kvočke side, nek vam da dragi Bog.” Ukućani na sve uvik odgovaraju: „Nek da dragi Bog! Živ ti i zdrav bijo!”.

Prije neg se i sidne za astal, otac izađe prid kuću i pukne iz puške u znak da je vrime za večeru. Sida se za astal, položaj uzima sviću iz žita i nosi je na ognjište daje užeže; vraća se u sobu i pozdravlja ponovo: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!” i sida za astal, di ima posebno misto pored najsatrijeg – starešine kuće. Na pozdrav mu svi u kući odgovaraju:” Uvik Isus faljen bijo, i ti živ i zdrav bijo!”. Domaćin ga za to vrime blagosivlja zrnevljem žita. Na redu je zajednička molitva naglas. Viruje se daje molitva divan s Bogom, čin zafalnosti i ljubavi. Nakon molenja, domaćica unosi posnu gravom čorbu uz isti pozdrav: „Faljen Isus, _ ČestitaiTi Vam Badnje veče!”, domaćin je blagosivlja zrnevljem žita. Prvo starešina kuće ustaje i nazdravlja sa podignutom bocom zamedljane rakije, uz zdravicu: „Čestitam Vam Badnje veče, nek nam dragi Bog dade i na godinu vako svi zajedno nek se skupimo u zdravlju i veselju i još boljem blagostanju!”. Svi redom popiju gutljaj, posli svi uzimaju prvo luk, orove i jabuku s medom.

Posli čorbe na astal se dodaje papula (nagusto gra), nasuvo s makom i orima, riba i pleten kolač. Na kraju se pije vino iz iste čaše po starosti, s vinom se na kraju gasi svića. Stari su obično kazali na koga dim ode taj će prvi umrit. Sa astala čilu noć ilo se ne sklanja, jel to veče niko ne smi bit gladan, ni slučajni prolaznik, ni josag, ni ker, ni mačka, pa ni „tiče nebeske”.

Posli večere obično se zabavilo s dicom: izvlačila se slamka ispod čašapa, čija je bila najduža taj će najduže živit. S dicama se valjalo u slami i bacalo njim se ora. Dica bi ji lupala i ila, ko simbol zdravlja i čvrstine, ljuske od ora su se bacale pod astal da bude
više pilića. Pivale su se božične pastirske pisme: „Hajde braćo da idemo”, „Marija Divica sinka rodila”… Dica su ostajala spavat na slami, dok čeljad i veći idu na ponoćnicu.

Mlađi posli večere idu čestitat Badnje veče, kadgod davno išli su Betlemari a kasnije su se održavale Vašange.

Božićnjak je kvasni kolač koji se samo kod Bunjevaca pripravlja za Božić u ovom obliku. Božićnjak ima simbol zajedništva svega živog na zemlji. Od Betlehema do prikazivanja svega živog na salašu, koje bi tribalo bit za astalom kad se moli Bogu. Čeljad su oko astala, a sve živo što ji okružuje je prikazano na Božićnjaku. On se pripravlja od dobro zakuvanog kvasnog tista, u tri dila (lepanje) u koji se metne novac, poslažu se jedan na drugi i obaviju pletenicom, priko gornje se pribace dva usukana tista u obliku križa, kojim su krajevi razdvojeni, da bi se namistila ružica, ko i na sridini. Onda se slažu druge figure već napravljene od beskvasnog tista: Misec, Sunce, cvitovi, žitno klasje, loza, bure, grančice, tiče, kokoška s pilićima, pucka, krmača s prasicima, ovce, jasle i volovi… Najvažnije misto ima Majka Božija povezana s maramom na dva kraja (povezana bunjevački) s malim Isusom i mali anđo ko čauš, navistitelj Božića. Tako napravljen kolač Božićnjak se peče. Običaj je da se za velike svece, sva čeljad budu uvik u svojoj kući, baš zbog simbola zajedništva. Za Božić peku se obični pleteni kolači, bez ukrasa koji se idu umisto kruva.

Bozic 2

Položaj i badnjača

Položaj najčešće bude mlađe muško dite, drag deran u gostima, mož bit i slučajni gost namirnik, koji najčešće ostaje čilog Božića i bude najvažniji gost kojem se posebno udovoljava. On nosi badnjak, pali sviću i čestita Božić. Položaj je simbol ljubavi čovika prema bližnjem svom.

Badnjak je komad tvrdog drveta ko simbol svitla i topline. Spomen na ognjen stup koji je gorio i pokazivo put Izraelcima kad su izlazili iz Egipta.

Posebna pažnja posvićena je bunjevačkom običaju prija same večere na Badnje veče kad položaj unosi badnjaču.

Betlemari

Ovaj običaj je skoro zaboravljen, ima podataka da je postojo u vrimenu dok su Bunjevci većinom bili rasuti po salašima na nepriglednim ravnicama di nisu imali u blizini crkvu. Umisto ponocnice u crkvi, sami sebi su upriličili običaj u kojem su ukazivali na veličinu rođenja malog Isusa. Okupljeni u grupe, pravili su male crkvice, koje su pridstavljale mali Betlem, štalicu di se rodio Isus. Crkvice od daščica postavljene na nosiljke, nosili su od salaša do salaša. Muškarci i muška dica, kad bi ušli u salaš svi zajedno bi pivali božične pisme, domaćini bi ji častili i darivali, a oni bi posli išli dalje.

Bogica

Zabiluženo je da su starija čeljad obučeni u bile čašape priređivali za svoju malu dicu šalu, da im Bogica donese poklon. Dica su se kadgod bojala nepoznati, pa su dugo virovala i pripovidala doživljaje. Na selima i danas dolazi Bogica dicama.

Vašange

Pamti se ko stari običaj, a kod niki Bunjevaca postoji i danas. Većinom slučaja pokupi se društvo od 3-5 pari čeljadi sridnji godina, namaškarani u krpe, umazani čađom i kojekakim farbama, prave veliku larmu s loncima i poklopcima, obalaze komšije, poznate
i nepoznate.

Zbog prikomirnog pića nerado se primaju u kuće, pa običaj lagano nestaje.

Ponoćnica

Vrime ponoćne mise za Bunjevce znači svečano okupljanje sviju koji mogu otić u crkvu, da dočekaju vrime rođenja malog Isusa. Porid pridike i molitve svi pivaju božične pisme „iz srca”. Kod Bunjevaca vrlo pripoznatljive su: „Hajte braćo da idemo”, „Spavaj mali Božiću”, „Marija Divica sinka rodila”, „Zdrav budni, mili gost.” Nakon mise prid crkvom se pozdravlja sa: „Čestitam Vam Isusovo porođenje!” Vrativši se sa ponocnice domaćini bi budili i naranili josag, oslovljavajući ji sa imenima. Crvena lipa jabuka baca se u otvoreni bunar, iz kojeg su napajali josag sve do Tri Kralja. Kad izvade jabuku, ako je lipa biće zdravi, ako otrune biće bolesnog josaga. Na ponoćnici uvik je puno svita i gužva, pante se šaljive zgode da su huncuti u gužvi pozašivali svitu odila jedno za drugo, pa kad krenu ne mogu se razdvojit. Tako se zbijala šala i veselje. Posli ponoćnice iđe se kući i idu se pača. Veliki dio običaja se i danas drži, prominjen u zavisnosti od sridine življenja (na salašu el u varoši). Spomenuti simboli ni danas nisu zaboravljeni. Poslidnji godina organizuju se izložbe narodni rukotvorina, pa i pozorišne pridstave u kojima se prikazivaje bunjevački običaji na temu Božića.

BOŽIĆ – 25. decembar

Na Božić se slavi spomen na rođenje Isusa Sina Božijega. Iđe se na sve tri svete mise u crkvu, u spomen trostrukog rođenja Kristovog. Sva čeljad se ispovide da bi se pričestili na Božić. Oblače se svečana zimska ruva, posli sv. mise iđe se kući na užnu. Na ovaj veliki dan obavezno se pozdravlja sa svakim: „Faljen Isus, čestitam vam porođenje Isusa!”.

Red je da se do Božića izmire dugovi. Kod Bunjevaca se kaže: “Koje dužan – na Božić je tužan!”, i još se oprosti svima za uvride! Na Božić se svečano svetkuje, nikakog posla se ne laća, samo se kuva i rani josag.

Važno je da čila familija zajedno za astalom bude na užni, koja se pripravlja na poseban način. Užna počima palenjem sviće, blagosivanjem i molitvom, nazdravljam’em, unošenjem ila, gašenjem sviće (isti tok običaja ko za Badnje veče).

Za Bunjevce vikovima se poštiva tradicionalna „pečena pućka” za Božić. Za užnu se spremalo tradicionalno ilo: zlatna friška čorba od pivca il morkače, kuvano meso sa sosom od višanja, pečena pucka sa duncom (šljive, višnje i briske), kiselim (krastavci, paprike). Na kraju idu sitni kolači, puno fela.

Bozic 3

Bukarica je nakićena boca s vinom, pokadkad u šali i pečenim batakom nosila se obično na Božić posli podne, u rodbinu i komšijama, kumovima u znak poštivanja i prijateljstava uz čestitanje Božića. Domaćin prima bukaricu, i svi piju to vino, u znak poštivanja običaja i prijateljstva.

Vino iz bukarice znači prvu mučeničku krv prolivenu za spasitelja svita. Bukarica se morala popit u svakoj kući, a domaćin u čijoj je mora bukaricu ponovo napunit. Livalo se najbolje vino.

Bozic 4

SV. STIPAN MUČENIK – decembar

Po Svetom pismu on je prvi znavo i tio za Isusa umrit, zato se slavi oma drugi dan Božića. Na Sv. Štipana – drugi dan Božića, kod Bunjevaca stariji svit ide čestitat Božić, zato što se na prvi dan Božića ne iđe nigdi. Udate mlade žene na ovaj dan roditelji darivaje sa kolačima, nose joj, el ona dolazi u goste, ko znak daje roditelji nisu zaboravili i da se staraju o njoj. Danas se na Sv. Stipana nosi bukarica. Ova promina je došla uslid velikog poštivanja prvog dana Božića. Oni koji nose bukaricu često zaborave kaki je red.

SV. IVAN EVANĐELISTA- decembar

U Svetom pismu se kaže da se sv.Ivan puno mučio i patio za Isusa, al mu nije data zgoda da za njega i mučenički umre.

Na Sv. Ivana se blagosiva vino u crkvi. Od ovog vina svi piju, a ostatak razliju u burad u znak da vino ne škodi onima koji ga troše.

Koleda su božični običaj za koji se zna i danas, al se već odavno ne obavlja. Koledari su bili većinom grupa od 6 momaka, koji su obilazili kuće pridveče, di je još gorila svića i pivali su koledarske pisme. Domaćini bi ji darivali: jajima, kobasicom, šunkom, brašnom, suvim šljivama i punili im čobanju vinom. Koledarske pisme su skupljene i zabilužene kod više sakupljača. Običaj koleda kod Bački Bunjevaca bijo je zabilužen samo na Sv. Ivana. Do danas su ga sačuvali Bunjevci u Dušnoku u Mađarskoj.

MLADENCI – ŠIBARI – 28. decembar

Sićaju nas na onu dicu koju je Herod dao u Betlemu pogubit, mislivši da će med njima bit novorođeni Spasitelj.

Šibari – na ovaj dan običaj šibara nas opominje da za Isusa i mi rado primamo naše i patnje i progonstava.

Na Mladence Bunjevci idu na sv. misu, običaj je kad se u kuću uđe da se čestita: „Živi i zdravi bili Mladenci!”, a ako ima diče šibaju se i pitaju: „Koliko ima mladenaca?” sve dotle dok ne odgovore: „Koliko u godini svetaca”.

NA SVR GODINE – Silvester, 31. decembar

Na ovaj dan ide se na misu zafalnicu, di se moli zafala Bogu za milost. Za užnom se siče i podili Božićnjak na toliko komada koliko ima ukućana. Ko nađe novac el srebrnjak biće srican te godine.

Kod Bunjevaca je običaj da se na svece ne ide od kuće, već se svetkuje u krugu familije, tako se i za Svr godine ostajalo kod kuće, na večeri koja je bila svečana ko za Badnji dan, samo se nisu palile sviće i drugo. Stariji su obično kazali da na te dane:
„Svaka tica voli bit u svom gnjizdu, pa i čeljade”.

No mlađi su friško priuzeli gradski, odnosno moderni način proslave, pa posli večere odlaze na doček Nove godine.

NOVA GODINA – je „uspomena na obziranje Kristovo kad je prvi put svoju skupocenu krv za nas prolio”.

Bunjevcima je isto vrlo važno otić u crkvu na sv. misu i molit se Bogu za milost i zaštitu, da ji sačuva od zala i nevolja u pridstojećoj godini. Na ovaj dan su pažljivi, jer se kaže, kaki si na Novu godinu taki ćeš bit čile godine.

SVETA TRI KRALJA- BOGOJAVLJANJE – 6. januara

Ovaj dan se Isus osim Židovima javio i poganima, koje su sv. Tri kralja zastupala. [3] Ovo se čini na uspomenu svatova u Kani i Isusova krštenja u riki Jordan.

Na Sv. Tri Kralja crkva blagosiva vodu s kojom se sve škropi: u kući, njive, vinogradi, nosi se i na groblje. Svaka kuća dobije blagoslovljene krede i tamjana. Na vrata kuće ispisuje se kalendarska godina i inicijali Sv. Tri Kralja, – „ G-M-B” – Gašpar, Melkijor i Boldižar – a tamjanom se kadi stan.

Tri kralja je svetac kad konačno počinju veselja, disnotori, prela, druženja. Odnosno, Poklade počinju od Tri kralja.

Literatura:

1. Blaž Rajić, Velika Duhovna mana ili duše hrana molitvama i pismama za kršćane katolike, tom. II, Subotica 1908.
2. Ante Sekulić, Bunjevački narodni običaji, Narodni život i običaji bački Bunjevaca, Zagreb, 1986. 334-353.
3. Danica ili kalendar za Bunjevce, Šokce i Hrvate, Budimpešta, 1942.
4. Mara Đorđević Malagurski, Bunjevački običaji u slikama, Subotica
5. Lajčo Budanović, Velika Slava božja u molitvama i pismama, Budimpešta, 1908.
6. Antun Gabrić, Bunjevački narodni običaji, Zbornik predavanja znanstvenog skupa, Subotica, 1987. 243-246
7. Ivana Sandić, Seminarski rad, Tradicionalna proslava Božića kod Bunjevaca, Subotica, 2004.
8. Ljudevit Vujković Lamić, Bunjevački narodni običaji, Subotičke novine, od 15. i 22.VII 1938. na str. 3.
9. Etno-terenska istraživanja, Poštovanje balkanske različitosti, Zimski običaji Bunjevaca i Šokaca, Beograd 2002.

Priredila: KATA KUNTIĆ

Kraljice

Kraljice su narodni običaj koji su Bunjevci doneli iz svoje pradomovine i izvodili su ga sve do četrdesti godina prošlog vika. Iako je to vrime koje se pominje u knjigama, Manda (rođ. Buljovčić) Mačković iz Subotice pripovida daje ona ko cura išla u kraljice 1953. i 1954. godine. Razlog zašto više nisu išle ne pamti.

Na osnovu bogato prikupljene građe Vuk Karadžić je „došao do saznanja da su neke… obrednepesme, stare i do hiljadu godina”, a međ njima i kraljičke.(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 538) Zato nije ni čudo što su stari Bunjevci kadgod ove pisme nazivali starovinjske. Porid ovi pisama ima i oni koje su novije. Nji je lako pripoznat po temama o kojima pivaju, dok je za nike i jasno naglašeno da su stvarane u novija vrimena. Take su kraljičke o katanama, koje su nastale zbog velikog stradanja Bunjevaca u ratovima tokom XVII vika i kasnije za vrime I svitskog rata. Tu je i jedna malo poznata grupa novi kraljički pisama koje su nastale u današnje vrime tokom osamdeseti i devedeseti godina prošlog vika.

Obred i običaj uzimaju se ode ko sinonimi, s obzirom da su oni sastavni dio obredno-običajne kulture i razlika med njima ode se gubi. Obredne pisme se izvode kolektivno, tačno ponavljaju određenu cilinu, uz nju iđe i određena verbalna pratnja. Ova obredna „obaveza” zaslužna je što su se tekstovi pisama tako dugo i dobro sačuvali. A u njima su i običaji razvili poseban i bogat jezik simbola.

Kraljice su ,,deo agrarne magije i kulta božanstva plodnosti a pripadale su običajima oko letnje solsticije (22. juna). Pod uticajem crkve, stara su verovanja hristijanizovana i vezala su se za praznik Duhova (Trojice) , koji pada u vreme oko letnje dugodnevice.”(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 402) Zbog pripeva „Ljeljo,, na kraju svakog stiha istraživači smatraju da su to pisme koje su ostatak iz paganskih vrimena, kad su stari Slovini ovaj obred izvodili božanstvu plodnosti. Smatra se i da ,zbog postojanja opšteslovenskih mitskih bića, rusalki, koje potiču od duša utopljenica (pa se taj praznik mogao identifikovati sa Trojicama, hrišćanskim praznikom vezanim za mrtve), smatraju da su Rusalije bile praznik iz kulta predaka. “(Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 279) Na njega upućiva i to što su kraljice na glavi u kruni imale i ogledalce, koje je uvik simbol onostranog (mogućnost komunikacije sa pokojnima, tj. precima). No, ono njim je služilo i za zaštitu od zli sila i uroka, kojima su bile izložene u mnoštvu svita koji su ophodile. Misto ogledalceta, Bela Gabrić u knjigi „Bunjevačke kraljičke pisme” (Subotica 1996), kaže da su cure na glavi imale malu svetu sliku. To je svakako običaj novijeg vrimena, kad je pagansko prišlo u religiozno i kad ova slika štiti kraljice, a ne ogledalce i priko njeg pokojni – preci.

Obred kraljica u Vojvodini, koliko je dosad poznato, prvi je pominio Vuk Karadžić u „Srbskoj narodnoj pjesmarici” iz 1815. godine, al samo one iz Srema. Da bi 1818. godine u „Riječniku” napiso da se kraljice izvode i u Bačkoj i Banatu. Kaže i kako je svećenstvo ovaj običaj zabranjivalo, što cigurno nije bilo tačno. Zato stoje ovo jedan od oni običaja koji su se najduže zadržali u Vojvodini, pogotovo u Bačkoj i kod Bunjevaca. Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo.

Jovan Erdeljanović u knjigi: „0 poreklu Bunjevaca” (Beograd 1930), je kazo da se ovaj običaj iz severnog dila Bačke i Banata razlikuje od istog koji se izvodi u drugim dilovima zemlje. Podkripljujuć time tvrdnju da su bunjevačke kraljice autentične.

Ovaj običaj, s obzirom na njegovu starost i dužinu izvođenja pritrpio je tusta izmena, prateći tako napridak vrimena u kojem je izvođen obred, koji je kasnije posto običaj.

Iako u osnovi isti, opet se, iz mista u misto, drukčije izvodio, el su se drukčije zvale učesnice, el su se drugačije cure oblačile…

U tekstu koji slidi biće opisano „vođenje kraljica” u Subotici, onako kako je to opisano u literaturi koju sam na ovu temu uspila nać, i uz pomoć kazivanja Kate Kuntić iz Subotice.

Kraljički pisama, koje su pivale kraljice, ima digod oko stotine. One, uglavnom nisu sve zabilužene, a samim tim ni sačuvane od zaborava. Milivoj V. Knežević je u knjigi “Bunjevačke narodne pesme” zabilužio tridest, a kaže da ji je imo šezdest, al zato što nisu sve bile umitnički vridne nije ji ni unosijo u knjigu. Ive Prćić i je takođe skupljo i objavio u knjigi „Bunjevačke narodne pisme” (1939). U njoj ima 108 zabiluženi pisama. Bela Gabrić i Ante Pokornik objavili su zdravo iscrpnu knjigu „Bunjevačke kraljičke pisme” (1996), u njoj je zabiluženo 137 stariji pisama i 30 oni koje su nastale devedeseti godina prošlog vika, kad je ovaj običaj opet obnovljen.

Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom. Pivale su ji sve učesnice običaja, horski, uz jednoličnu melodiju i bez pratnje instrumenta. Ako je falio koji slog u stihu da bi bio kompletan dodavane su najčešće riči „nane” il „majko”, a po potribi dodavane su i druge.

Ode triba naglasit da se sve kraljičke pisme ne pivaju isto, zato što se i one dile na: koračnice, vesele i žalosne.

Koračnice su se pivale dok su išle od kuće do kuće. Melodija koračnica je živa, jednostavna i brzog ritma, čime je bila odlično prilagođena potribi.

Vesele pisme su se pivale dići, mladima i u ovu grupu su se ubrajale i šaljive. Izvođene su tako što je njev ritam bio ništo sporiji od koračnica. Naglašena njim je melodijoznost, nežnost i blagost.

Žalosne kraljičke pisme su o katanama i one koje su pivane siročićima. Njeva melodija je tužna i takim se glasom i pivaju, da bi naglasile njev sadržaj.

Ovaka podila med pismama primećiva se i u njevom izvođenju. Vesele pisme kraljice pivaju okrenute jedna prama drugoj i stoje dvi po dvi i lagano pocupkuju. Dok se na pripiv Ljeljo odignu petama od zemlje, pa se lagano poklone. Žalosne kraljičke pisme cure su pivale tako što stoje okrenute jedna prama drugoj, a na pripiv se ne naklanjaju i ne pocupkuju, već se lagano njišu. Krune su skidale sa glave i držale ih u livoj ruki (u visini pojasa), kasnije se krune nisu skidale zato što ji je teško posli namistit.

Tematika pisama je raznolika, a u svakoj kući pivana je ona koja najviše pasuje: sirotici, sirotanu, đaku, ditetu, divojki, momku, katani, udovici, udovcu, lovcu, pijancu… Ovaj široki raspon tema ukaziva na to da su kraljice obred plodnosti, koji je naminjen čiloj zajednici i svakom pojedincu u njoj.

Kraljice se izvode na Duhove – Dove i njima se obilužava kraj uskršnji praznika. To je pomičan svetac, tako da nema svoj stalni datum održavanja. Novi zavit kaže da je to blagdan kad je Krist svojim učenicima podario Duh Sveti i dao njim moć govora na više jezika. A oni su ovaj dar, na dan rođendana Crkve, razumili ko svoj misionarski zadatak da idu propovidat radosnu vist po cilom svitu.

Kraljice 1

Običaj je da se na Dove rano ujtru okite pendžeri i kapije na kući, a na salašima još i volarice, kokošinjci, obori i čardaci. To je bio poso mladog svita iz kuće.

Kraljice el „vođenje kraljica”, kako se još ovaj običaj nazivo, počimo se na dan Dova, tj. išle su prvi i drugi dan, a I. Prćić i Milivoj V. Knežević kažu da se išlo i treći dan. Sva tri dana vođenja kraljica pominje i Bela Gabrić.

Dan prije Dova, poslipodne, one bi se sastajale u kraljičinoj kući, di bi se dogovarile otkaleg će krenit obalazit selo (el varoš), koje će se pisme pivat i da podile koja će šta bit. Nisu se one na taj dan sastale prvi put, još od kraja Uskrsa nalazile su se i uvižbavale pivanje kako ne bi grišile prid svitom. U učenju pisama pomagala njim je uvik jedna starija žena koja je i sama ko cura išla u kraljice.

U kraljice su išle mlade cure, najčešće od 10 do 15 godina, posli ovi godina one su se povlačile i to pripuštale mlađima. Išle su u grupi od 8 cura. Bile su obučene u bilu šlingovanu bluzu i suknju. Išle su bose, a u novije vrime u bilim čorapama i crnim lagovanim cipalama. Na glavi su imale vince – krune od cvića ukrašene perlicama, pantljikama i ogledalcetom, priko kojeg je bio metnut đerdan. Kose su uplitale u pletenice, noć prije kraljica, a sutradan ujtro su ih rasplitale i tako išle. Obalazile su gušće naseljena mista, sela, varoš el ušorene salaše, dok one raštrkane nisu. Razlog je cigurno velika udaljenost, a i to što su u ona ranija vrimena divojke išle bose.

Kraljice 2

U Subotici nisu nosile barjake el mačove, ko što je to zabiluženo u Bajmoku. Išle su u paru po određenom rasporedu: prvi par su pridnjaci, zatim iđu sabljari, pa diver s kraljicom (koja je bila najmlađa od svi cura) i na kraju ban i banica.

Dok su išle i pivale su, a na pripev Ljeljo bi zastale, odigle se petama od zemlje i naklonile se. Sto izgleda ko da stalno pocupkuju, dok su njim đerdani lupkali o ogledalca, od čega se čuo potmo zvuk. Kad krenu od kuće pivaju ovu koračnicu:

„ Mi selu iđemo,
Selo od nas biži,
A što od nas biži.
Mi mu ne iđemo,
Da ga porobimo,
Već mi mu iđemo,
Da ga veselimo!”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 11)

Kad ji zaustave isprid kake kuće onda pivaju ovu veselu pismu:

„ Mi ode dođosmo,
Prid najbolje dvore.
Vode zaiskasmo,
Vode nam ne dadu,
Već nam vina daju:
Vina ne pijemo,
Da se opijemo,
Da se opijemo,
Već, vode pijemo
Pa da mudrujemo. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13)

Dužijanca

Dužijanca je završni bunjevački žetveni običaj na poljima, ko što je, na primer, berba u vinogradarskim područjima. Običaj je zdravo star i datira još iz vrimena pagana – slavi se bog plodnosti, jel imat kruva značilo je nastačit ranu za čilu porodicu tokom godine. Prima tome, pogrišna je teza o proslavi novog kruva.

Ovaj običaj se pritvorio u opštu zemljoradničku slavu i svečanost pod tim imenom, al triba kazat i to da postoje i drugi nazivi: dožencija, doženjancija, dožinjancija i slično. Ovi termini su se koristili (il se koriste još uvik) u Promini, Sinjskoj krajini, Liki, a do dana današnjeg se, uglavnom, zadržo u pridilima di žita rodi više, te ima i veliki žetvi. U siromašnijim krajevima ga većinom nije moglo bit, il ako ga je i bilo, moro je sa propadanjem zadruga odavno nestat.

Istini za volju, ni sami Bunjevci koji su obrađivali ovu temu, nisu bili istog mišljenja kako zvati ovaj običaj – Blaško Rajić je piso o „doženjanci”, a Ive Prćić o „dožejanci”. Ipak, većina je divanila o „dužijanci”, i to ko naziv priovladava u Subotici, Bajmaku i Somboru, premda se tu i dan-danas mož čut rič „dužionica”.

Obično čeljad misle da je dužijanca završna javna svečanost žetveni radova, ispuštajuć pri tom činjenicu daje to običaj na svakom salašu. Svudak se slavio završetak zdravo teškog žetelačkog rada, i ako se stvar ovako gleda dolazi se do zaključka da dužijanca ima svoj izvor u porodičnoj, zemljoradničkoj zajednici.

Prija neg što se detaljnije obradi sama dužijanca, triba kazat i to da bi ovaj običaj tribalo vezat za Markovo, jel je to, nikako, bio uvod u kasnija događanja.

Na Markovo se išlo na njivu gdi se obavljo blagoslov žita, i nije njim (paorima) bilo drago kad bi popo, zbog straa od kiše, na Markovo blagoslov polja u crkvi obavljo. Zna Bunjevac da on mora tusta kisnit i vrućinu podnosit, samo da svoju familiju kruvom naisti mož, pa se ne usteže to sve i trpit, kad Boga za to moli. U poljoprivrednim krajovima bio je to svetac, kad su motike i plugovi mirovali, a čeljad, uglavnom ona mlađa, išla je u varoš di su se u podnevnoj šetnji „prikazivale” nove aljine.

Sama žetva – ris je počimala za Petrovdan, makar i simbolično, ako žito nije dozrilo. Domaćin bi tom prilikom poslipodne izlazio na njivu i dva-tri puta zamanio kosom i tako simbolično označio početak risa. Sam ris bi se radio koliko je bilo imanje i koliko je risara bilo angažovano. Želo se ručno, kosom.

Triba kazat da se na početku 20. vika kosidba obavljala srpom il kosirom, odnosno šarlovom. Žito se slagalo u snopove, posli se snoplje poredalo u krug, a na sridi kruga je bio zaboden kolac, za koji je bio vezan konj. Konj je kopitama gazijo po snoplju, žito je ostalo na zemlji a odozgo se sklonjala slama. Žito se izvijalo na vitru od slame i plive, i tako je ostajalo čisto. Kako je napridovala tehnika, tako se posli šarlova pojavila kosa nasađena na sapište i prlj, priko kog se kod kosidbe slagalo žito, kako bi ga risaruša lakše mogla pokupit u snop.

Kako je izgledo risarski dan?

Risarski dan je počimo ranom zorom, dok je još rosa. Prvo bi svi risari, a najpre žene, izlazili u njivu di su pleli užad. Ona su se plela od žita istrgnutog iz korena i vezivala u snoplje (po dva krsta), a obaško se pazilo da ji ima taman toliko koliko triba za taj dan kosidbe. Plelo se tako što se žito kod klasa zavrnilo, jel je tamo najtanje, okrenilo se 2-3 puta i uže bi bilo gotovo. Užad su se čuvala u sinu, el su se pokrivala čimegod, kako se ne bi „friško” osušila. Risari su ranije prikidali poso oko užadi od risaruša kako bi otkovali kose. Ona se otkivala tako što se udaralo kalapačom po oštrici metnutoj na „babicu”. U svakoj risarskoj bandi bio je jedan glavni – bandaš, koji je „divanio” umisto gazde.

Nakon ručka počo je rad, a risar i risaruša su činili jedan par. Di je veće imanje znalo je biti i do 20 pari risara. Svaki je risar imo kosu uz koju je bio privezan „prlj”, koji je bio polukružno savijen od sredine kosišta prima njegovom vrvu, a služio je slaganju žita zdesna na livo (kako je risar kosio). Svaki risar je za pojasom imo obišen „vondir” i u njemu „gladalicu”, kojom je povrimeno oštrio kosu.

Posli užne bi se, obično, pravio kraći odmor (podne), a zatim bi ponovo otkivali kose i spremali se za nastavak rada. Triba kazat daje bilo zdravo važno znat otkovat kosu, el je od tog zavisila lakoća i uspišnost rada. Risaruša koja je sakupljala pokošeno klasje imala je „kuku” s kojom je skupljala, slagala i „nalagala” na „bačeno” (prostrto) uže pokošeno žito. Išla je za risarom „pootkosu”, a užad je vezivala o pojasu. Kad bi rukovet bila puna, izvukla bi uže, bacila ga na zemlju i položila klasje. Ujedan bi snop mećala dvi rukoveti, što bi značilo da risaruša drugog, idućeg žetelačkog para svoju rukovet dodala onoj koju je položila skupljačica isprid nje.

Kako su njive bile zdravo velike, nije se moglo kositi ,,s kraja na kraj”, risari su kosili „na dva krsta” i ta dužina (širina nije bila bitna) se nazivala „pripelicom”. Nakon „istirane pripelice” vezivalo se snoplje, a pridveče, kad bi pala rosa, kosit se više nije moglo i svezano se snoplje nosilo i sadivalo u krstine. Svaki „krst” je imo po 18 snopova složeni u obliku grčkog krsta, svaki krak je imo po 4 snopa. Najdonji se zvao „kurjak”,
a gornji, završni, „popo”. Snoplje se slagalo u krstine tako daje vlaće bilo okrenuto u sridinu. Kad bi krstine bile sadivene, grabilo se priostalo rasuto klasje, skupljalo se i vezivalo u snopove koji su se zvali „mršavina”. Čili poso se završavo digod u noć, redovno uz pismu risara i risaruša.

Već je kazano da su njive bile velike i da bi sve bilo urađeno na vrime dolazilo je do udruživanja „bandi”. Pridvodnik je bio bandaš koji bi i ugovaro poso, a njegova rukovetašica – bandašica. Triba istać da se radilo o najvridnijem i najboljem paru. Za vrime risa bio je običaj da se osim tri glavna ila (ručak, užna i večera) davala i „mala užna”, obično oko 4 sata poslipodne. Davalo se ladno ilo za ručak: slanina, kiselina, sir i slično. Slanina se ila uz vruć kruv el lepanju uvaljanu u crvenu papriku sa crnim lukom, mož bit i bilog. Kiselina se pravila dan ranije u od 5-10 litara, u zavisnosti od broja risara, a iznosila se na njivu u zemljanim sudima – ćupovima. Za užnu je obavezno bilo čorbe (naprimer, zapržena s paradičkom i debelim rizancima), i ako je bila gazdačka familija – paprikaš, ako ne onda nasuvo s krumpirom i slično.

Kad bi se istirala poslidnja pripelica i očistila i uredila njiva, bio je urađen ris. Digod pri kraju kosidbe risaruše bi plele vinac i krunu od žitnog klasja. Plelo se isključivo od pšeničnog klasja, nikad od ječma, raži ili pak zobi. Na kraj risa vinac se mećo oko bandaševog šešira, a kruna se nosila gazdi na salaš. Risari bi pomećali kose na rame, risaruše kuke u ruke, nosili su i druga pomagala, čobanju el veću dugu iz koje se za vrime risa pila voda. Na salaš se ulazilo po parovima, di ji je čeko domaćin i domaćica. Domaćica bi škropila risare vodom i mekinjama uz želju da žita dogodine bude tusta ko mekinja i da bude čisto ko voda. Bandaš skida vinac i pridaje ga domaćinu. Ovaj bi ga pito: Kaka je litina, koliko je krstina? Uz put bi ji nudio vinom, a posli bi svi sili za „svečan” astal. Pleteni vinac bi se čuvo obišen u ambetušu do iduće žetve, a prilikom sijanja žita iz njega se sijala prva brazda.

Cigurno da su se tu našli i svirci, pa su se sva čeljad uvatila u kolo. Posli ila se razilazilo el je ujutro tribalo ić na drugo misto, al se prija tog dogovaralo oko dovoza žita s njiva na guvno.

Dužijanca 1

Vozidba žita s njive na guvno je takođe bio velik poso. Tu je bilo obično kad je veći gazda bio, više ljudi uključeno, pa se žito vozilo na dvoja kola sa konjskom zapregom, a na kola su se vezala sjedne i druge strane dvi dugačke pomoćnice (drvo dugačko oko 4 metera) a priko nje su se štranglom vezale dvi kraće pomoćnice (dugačke oko 2,5 metera) da se mož naslagat više snopova žita.

Žito se slagalo u kamare, di je bio veći gazda bilo je više taki kamara žita. Kamara se sadivala tako stoje dolnji dio bio slagan daje vlaće ulazilo unutra, a gornji dio se slago da vlaće ide napolje. Slagalo se prima vrvu, tako da se zaštiti od zakišnjavanja. Kamara je izgledala ko jedna osridnja kuća.

Koje vrste žita su se sijale u bačkim ravnicama?

Sijale su se sorte žita „PROLFIK” i „BANKUT”, uglavnom su to bile tvrde sorte žita i sa osima. Za vrime II svitskog rata pojavila se jedna sorta žita bez osi, koja je bila rodnija, al nije bila tvrda. Kasnije su dolazile talijanske sorte bez osi, pa ruska sorta „BEZOSTAJA” koja je bila tvrda.

Kraj risa je gazda (obično) obilužavo i dizanjem krušne krpe na đermu, kako bi se znalo da su risari svoj poso uradili i da mogu ić dalje.

Od kosidbe do vršidbe moglo se desit da prođu i 2-3 nedilje, dok ne stigne vršilica u taj atar, pa se dešavalo da se tusta žita pokvarilo i istrunilo.

Kako je tekla vršidba žita?

Žito se vršilo ispočetka sa vršalicama koje su pokrećali kaišovi prineseni sa parni traktora.

Na vršalici je bilo uposleno 24 rabadžije (muškog i ženskog svita), dva mašiniste koga su zvali „gepezi”, dva mažaša koji su vezali džakove i mirili džakove na mazi. Onda je bilo dva ranjača, koji su ranili vršalicu (mećali snopove) a prvo su snopove po dvi ženske osobe rasicale. Kod vršalice je bilo 4 kazaloša, koji su iz kamare vilama bacali snoplje na vršalicu. Bilo je 4 slamara, koji su kolima nosili slamu, a na prihvatu slame iz kasle je bilo dva čovika. Dvi cure su izvlačile plivu ispod kasle (mašine), a 4 cure su kao plivarke nosile „kazalošu za plivu” da je sadene u obašku kamaru za plivu.

Nisu svi 24 rabadžije odjedared radile, menjali su se posli svakog „mereša”, a jedan „mereš” je bio 10 džakova, svaki po 50 kila. Kad bi se to izmirilo, mažaš je uzvikivo, „mereš!”, da bi se radnici prominili. Vršidba je trajala obično nikoliko nedilja. Kad se završila, „mažaš” bi izračunavo koliko žita iđe za vršidbu, koliko risarima, a ostatakje mećo na tavane, dio je bio naminjen za novu sitvu, višak se prodavo, kad je čina bila povoljna. Risan su ris radili od procenta prinosa žita, obično se krećalo od osmog do desetog, zavisno od godine, a za vršidbu se davalo isto toliko.

Bitno je kazat, sve ove nakane su zavisile od prinosa žita, a i od stalnosti risara. Svaki gazda je imo svoje stalne rabadžije.

Od ovog porodičnog žetvenog slavlja razvila se u Subotici javna, bunjevačka, proslava završetka žetve! Dužijanca se javno prvi put proslavila 1911. godine. Nikako u isto vrime župnik Blaško Rajić osnivo je „Katoličko divojačko društvo”, i kako su mnoge članice bile risaruše, pridložio je da zajednički proslave dužijancu. Tako je uz zahvalnicu u Kerskoj crkvi, iste godine, bila proslavljena žetvena svečanost i priređena zabava. Bila je to opšta bunjevačka proslava di se među momcima biro bandaš, a med divojkama bandašica. Oni su bili najlipči par koji je bio u obavezi da priredi “Kolo”. Ko što se vidi, prve javne dužijance održavale su se u Keru (dio Subotice) i bile su vezane uz Župu Sv. Roke sve do 1914. godine.

Ovo su popisani bandaši i bandašice od prve javne proslave dužijance.

- 1911. Ive Prćić i Marija Prćić
- 1912. Antun Skenderović i Maca B aj ić
- 1913. Štipan Dulić i Roza Peić Tukuljac
- 1914 – 1918. nije održana
- 1919. Pajo Milković i Giza Šarčević
- 1920. Stipe Dulić i Marija Dulić
- 1921. Aleksandar Vidaković i Marga Kopunović
- 1922. Marko Stipić i Đula Prćić
- 1923. Jakov Šarčević i Manda Jaramazović
- 1924. Geza Dulić i Krista Jaramazović
- 1925. Andrija Miljački Matak i Klara Skendero vić
- 1926. Mate Romić Regić i Kata Miljački Matak
- 1927. Marko Budinčević i Gabriška Skenderović
- 1928. Pere Matković i Giza Romić
- 1929. Lajčo Perčić i Jela Buljovčić
- 1930. Franjo Ostrogonac i Rozika Pletikosić
- 1931. Pere Jaramazović i Giza Prćić
- 1932. Lacko Vojnić Hajduk i Liza Poljaković
- 1933. Joso Kujundžić i Stana Mukić
- 1934. Mate Jaramazović i Etela Dulić
- 1935. Bolto Kopunović i Eta Matković
- 1936. Povodom svečane proslave 250-te godišnjice dosiljavanja birana su dva para: Grgo Vukov i Liza Đukić i Franjo Šarčević i Koca Skenderović
- 1937. Ive Antunović i Tona Skenderović
- 1938. Ive Grčić i Krista Dulić
- 1939. Pavao Lipozenčić i Marga Dulić
- 1940. Vinko Vuković i Teza Kuntić
- 1941-1945. u proslavama su učestvovala isključivo dica!
- 1946. Lazo Ivković Ivandekić i Roza Gabrić
- 1947. Grgo Skenderović i Anica Čović
- 1948 – 1957. ponovo su u ulogi bandaša i bandašice bila dica.

Vridilo bi kazat da kroz sve zapisano vrime nijedared se nije desilo da je kaki par bio dvared zaredom bandaš i bandašica.

Dužijanca 2

Za vrime I svitskog ratadužijancanije proslavljana, a posli 1918. godine je vezana za katedralnu župu. Dužijanca se od 1940. godine slavi na Veliku Gospojinu iako to ispočetka nije bilo tako. Prve krune su se počele plest od 1928. godine.

Početak svečane povorke bio je izvan varoši, na kakoj raskrsnici ili isprid križa nuz put, oko kojeg je bilo dosta slobodnog mista. Kad bi se svi iskupili krećalo se u varoš – prvo konjanici (20-200), onda žitom ukrašena kola il karuce u kojima bi sidili bandaš i bandašica sa ispletenim vincom il krunom. Za njima bi u drugim kolima bilo nikoliko pratilaca – mastalundžija i pratilja – enga. Kolonu bi na putu do crkve posmatrali mnogobrojni okupljeni građani. Bandaš i bandašica su pridavali krunu crkvenim starešinama, a oni pak dići koja su krunu unosili u crkvu. Posli blagoslova krune i klasja, divojke u bunjevačkim narodnim nošnjama dilile su svim prisutnima po klas. Posli tog, kola s bandašom i bandašicom prolazili su glavnijim sokakima Subotice.

Dužijanca 3

Dužijance u okolini Subotice (Đurđin, Žednik, Tavankut, Mala Bosna itd.) su bile uvik prije Velike Gospojine, a bandaši i bandašice bi učestvovali u zajedničkoj, glavnoj proslavi u Subotici.

Za vrime II svitskog rata i kasnije u periodu od 1948. do 1957. godine umisto momaka i divojaka, bandaš i bandašica su bila dica.

Prva varoška, obnovljena, dužijanca je bila 1968. godine i od onda pa nadalje se tako slavi. Svečana povorka je bila od gradskog hipodroma pa sve do glavnog trga. U povorki se porid bogatstva bunjevačke narodne nošnje, moglo srist sa „graničarima” odivenim u svečane aljine, al isto tako i upoznat sa čilim procesom – od setve do žetve. Prvu javnu dužijancu 1968. godine pratilo je više od 60.000 Subotičana i gostivi.

Kroz ovaj dio želja je bila da se prikaže bunjevački običaj žetve s početka 20. vika, kad se pretežno radilo rukom. Kasnijim napridkom tehnike, ručno košenje žita zaminjeno je mašinama, iz uvoza, kosačicama „konnik”, a radile su na konjsku il drugu zapregu. Posli nji su došle mašine, samorezačice, koje su pokošeno žito povezale i razbacale po njivi. Posli nji dolaze prvi kombajni, 60-ih godina 20. vika, koji su se postepeno osavriminjivali do danas.

Svaki običaj za Bunjevce ima svoju osobenost, al običaj za „dužijancu” je poseban, jel se radi o obezbeđivanju kruva, kojeg je svaka kuća morala na vrime pripravit. Kruv se našo i u najvažnijoj svakodnevnoj molitvi, „OČE NAS”, ali se kaže „kruv naš svagdašnji, daj nam ga i danas”, pa se kravu i ja klanjam i celivam.

Za tekst korišćen materijal:
J. Erdeljanovića, A. Sekulića, I. Antunovića, B. Rajića

Priredio: MIROSLAV VOJNIĆ HAJDUK – MARAČA

Marača

*

Podvikuje bunjevačka vila

http://www.bunjevci.com/site/muzika/podvikuje_bunjevacka_vila.mp3

Podvikuje bunjevačka vila,
Iz oblaka razastrla krila:
„Oj Bunjevče, probudi se sada,
Starešino subatičkog grada!
*

Kad ti vidiš cimer od Kasine,
Der proslavi bunjevačko ime,
l pohiti da s' upišeš tamo,
Tebe zovu braća već ovamo.
*

Nemoj brate ti oklivat tako,
Već zapiši tvoje ime 'vako:
„Ja sam sinak subatičkog grada,
Neću više da moj narod strada!"
*

Da ne znadu još ni da ga ima,
Jer ja hoću da ga svaki štima!
Ne zovemo samo bogataše,
Već i manje stanovnike naše.
*

l držimo se skupa sloge tvrde,
Ne dajmo se da nas drugi grde.
Nema više tu kod nas partaje,
'Ko je počo i onaj se kaje.
*

Već Bunjevče hodi vamo pobro,
Pa ćeš vidit da će biti dobro:
U Kasinu upiši se sada,
Da i tvoje dično ime vlada!
*

Zove tebe društvo od Kasine:
„Oj Bunjevče, subatički sine,
Ako bude u nas sloga taka,
Bunjevačka biće snaga jaka!"
*

l dođite i vi gospodari,
Kojigod za Bunjevce mari,
A kojigod Bunjevce ostavi,
Ti prokletstvo na njega postavi.
*

Ter im reci da su izrodice,
Bunjevačkog roda izdajice;
Bunjevac Bunjevca koji pokudi
Bog mu dao oma da poludi.

Koledarske pisme

Koledarske pisme ubrajaju se u grupu lirsko obredni- običajni pisama. Ispivane su u sedmercu, sa stalnom cezurom posli četvrtog sloga, a na kraju svakog stiha bijo je pripev koledo. I vrlo su slične kraljičkim pismama. Prije svega, zato što su naminjene ciloj zajednici: domaćinu, ditetu, momku, divojki, snaji, mladoženji… Već iz sami stihova lako je zaključiti cilj izvođenja pisama. One su tribale u kućama u kojima su izvođene doneti plodnost, sriću, zdravlje i radost. Sa sigurnošću se mož tvrditi da su i one po svojem poreklu zdravo stare, tj. starovinjske. U njima su sačuvana sićanja na paganska vrimena, ali i noviji sloj, prije svega onaj koji je hristijanizovan.

O koledarima prvi je piso Ilija Kujundžić, a njeve pisme zabilužio je i Ive Prćić, prvo 1939. godine u knjigi “Bunjevačke narodne pisme”. u drugoj knjigi, pod istim naslovom, koja je izašla 1971. godine ponovo je piso o koledarskim pismama. Ovaj put ji je podilijo po mistima di su ji koledari izvodili (prid kućom, dok iđu kroz selo, momku, divojki..). Zanimljivo je da je u ovoj drugoj knjigi naglašeno da su koledari šokački običaj. Mada se zna da je izvođen i kod Bunjevaca i da je prilično dugo zadržan. Ovaj običaj najviše se sprovodijo u vinogradarskim krajovima Subtice, ko što je: Radanovac, Bucke, Bajski Vinogradi, Tavankut… Triba kazat i da je ovaj običaj sačuvan u Slavoniji, Liki, Dalmaciji. Ubraja se u božićne običaje. Kolede iđu na treći dan Božića, na Ivanje.

U koledare su išli samo muškarci. Njih je pivanju koledarski pisama učio mešter. Koji je za ovaj poso dobijo isti dio darova ko i koledari. Skupljali su se od 27. decembra posli podne na Došašće, išli su i tokom noći, pa sve do 28. decembra posli podne.

Uvik ji je bilo 12 momaka. Prvo bi svi očli na plebaniju, a onda se podilili na dvi čete od po 6 momaka. U svakoj je bijo jedan kolovođa i on je bijo glavn, u ruki je nosijo fenjer okićen ruzmarinom. Zatim, bilo je i tri pivača i jedan blagajnik el kasir. Unajmljivali su i torbonošu, koji nije bijo član čete, čiji je zadatak bijo da nosi sve darove kojima bi domaćini darovali njevo pivanje pisama. Uglavnom su to bili darovi u rani, ko što je: brašno, mast, jaja, kobasice… Dobijali su i vino, koje su livali u čobanije.

Koledari su išli po sokacima i ulazili u one kuće u kojima je gorila svića u pendžeri. Svudan su pivali starovinjske koledarske pisme, koje su ko i karaljičke, bile naminjene svim ukućanima i prema tom su i pivane. Kolovođa bi pozdravijo domaćina, a onda bi zapivali svoje pisme. Ako je u kući di pivaju bila divojka jednog od koledara, njoj bi na ramena metili fenjer, pa bi onda tako izvodili običaj.

Imali su pismu koju si pivali dok iđu putom:

“Mi idemo, koledo1

Ravnim poljem, koledo!

i zelenim, koledo!

Njivicama, koledo!

Ravno polje, koledo!

Puno stada, koledo1

Zelen – njive, koledo!

Puno klasja, koledo!

Daj nam, Bože, koledo!

Dobru pašu, koledo!

Za kravice, koledo!

I ovčice, koledo!

Da nam dadu, koledo!

Šatre mlika, koledo!

Da možemo , koledo!

Okupati, koledo!

Mladog Boga, koledo!

I Božića, koledo!” 1

Koledari su obavezno odlazili i pivali svećeniku:

“Hvaljen Isus, koledo!

Oče Bože, koledo!

Oče Bože, koledo!

Gospodinu, koledo!

U dvoru vam, koledo!

Jelen igra, koledo!

Jelen igra, koledo!

S košuticim, koledo!

Na njemu su, koledo!

Zlatni rošci, koledo!

Zlatni rošci, koledo!

Mladoga Boga, koledo!

I parošci, koledo!

Rosu rosi, koledo!

S košuticom, koledo!

Al’ di se, koledo!

Zarosio, koledo!?-

Kraj Dunava, koledo!

Tanke šajke, koledo!

N dva kraja, koledo!

Okovane, koledo!

A u sridi, koledo!

Pozlaćene, koledo!

U njim sidi, koledo!

Sveti Petar, koledo!

Sveti Petar, koledo!

S livom rukom, koledo!

S livom rukom, koledo!

Veslo vozi, koledo!

A s desnom se, koledo!

Boga moli, koledo!

Da priveze, koledo!

Mladoga Boga, koledo!

Ter Božića, koledo!

Božić poji, koledo!

Po svom svitu, koledo!

Po svom svitu, koledo!

Na okolo, koledo!-

Na čast pisma, koledo!

Gospodinu, koledo!

Gospodinu, koledo!

Da dariva, koledo!

Mlade goste, koledo!

Mlade goste, koledo!

Koleđane, koledo!”2

I koleđani, ko i kraljice, imaju pisme naminjene za sve ukućane. Majci se obraćaju vako:

” Hvaljen Isus, koledo!

Hvaljen Isus, koledo!

Stara majko, koledo!

Stara majko, koledo!

Do tri sina, koledo!

Do tri sina, koledo!

Brez imena, koledo!

Al’ govori, koledo!

Najstariji, koledo.” 3

U kući di ima dice ovako su pivali:

“U našega, koledo!

Domaćina, koledo!

Našlo se je čedo, koledo!

Mlado čedo, koledo!

Muška glava, koledo!

Na glavi mu, koledo!

Kuna – kapa, koledo!.4

Pivaju se pisme i momku, mladoženji, divojki,snaji…

Kako koledari od kuće kreću posli podne, oni idju sokacima i danjom i noćom. Tako imaje pismu za dan:

“Danak svanu, koledo!

Sunce granu, koledo!

I obasja, koledo!

Naše gore, koledo!

Plodne njive, koledo!

I livade, koledo!

I obasja, koledo!

Naše dvore, koledo!

I obasja, koledo!

Koleđane, koledo!” 5

Ako je noć kad iđu, onda pivaju ovu pismu:

“Sunce zađe, koledo!

Rosa pade, koledo!

I porosi, koledo!

Naše gore, koledo!

I livade, koledo!

I porosi, koledo!

Prašne dvore, koledo!

I razgali, koledo!

Koleđane, koledo! ” 6

Tako imaju pismu i ako pada kiša dok ophode selo:

“Oblak raste, koledo!

Grmi, siva, koledo!

Iz oblaka pada, koledo!

I nakvasi, koledo!

Gore naše, koledo!

I napoji, koledo!

Plodne njive, koledo!

I okupa, koledo!

Koleđane, koledo!” 7

Kad dođu prid kuću di će ući ovako pivaju:

“Mi idemo, koledo!

Mi idemo, koledo!

Od istoka, koledo!

Do zapada, koledo!

I nosimo, koledo!

Vašim granam, koledo!

I njivama, koledo!

Plodno ljito, koledo!

Plodno ljito, koledo!

Vašem domu, koledo!

Zdravlje, sriću, koledo!

Zdravlje, sriću, koledo!

I veselje, koledo!

Vašim stadom, koledo!

Dobre paše, koledo!

Vašim njivam, koledo!

Teško klasje, koledo!”

Domaćinu koji ji dočeka pivaju ovako:

“Hvaljen Isus, koledo!

Domaćine, koledo!

Zastasmo vas, koledo!

Za trpezom, koldeo!

Prid vama je, koldeo!

Puna kupa, koledo!

Puna kupa, koledo!

Sa rakijom, koledo!

Sve vam zdravo, koledo!

I veselo, koledo!

Žene vam se, koledo!

Izrodiše, koledo!

Izrodiše, koledo!

Sve sinove, koledo!

Zlatni’ kosa, koledo!

Kobile se, koldeo!

Iždrebiše, koldedo!

Sve konjice, koledo!

Vrane konje, koledo!

Krave vam se, koledo!

Isteliše, koledo!Sve volove, koledo!

Vitoroge, koledo!-

‘Ajmo braćo, koledo!

Da pletemo, koledo!

Da pletemo, koledo!

Tanke biće, koledo!

Da šibamo, koledo!

Vrane konje, koledo!

Vrane konje, koledo!

I volove, koledo!

I volove, koledo!

Vitoroge, koledo!

Da smo pridnji, koledo!

Prid svojinom, koledo!

Prid svojinom, koledo!

Prid družbinom, koledo!

Kao misec, koledo!

Prid zvizdami, koledo!

Na čast pisma, koledo!

Domaćinu, koledo!” 8

Dešavalo se da digod koledare u kuću nisu darivali. Onda bi uz strašno urlikanje ijaukanje pivali pismu: “Oj jadovan”

“Oj, jadovan, jadovan, jadovan!

Šta je tebi čemera, čemera, čemera, oj jadovan?”

“Žena mi je odbigla, odbigla, oj jadovan.”

“A zašt’ ti je odbigla, odbigla, oj jadovan?”

“Šta joj nisam kupio, oj jadovan,

Zelen sukna s pazara, s pazara, s pazara, oj jadovan.” 8

Koledarski običaji odavno se ne izvode, a samim tim ni ove pisme se ne pivaju. Ostale su zabilužene u knjigama di strpljivo odolivaju vrimenu i čekaju da budnu podrobnije istražene.

Literatura:

1. Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 1971