Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Матушкин матурски рад

2 posters

Страна 1 of 2 1, 2  Next

Go down

Матушкин матурски рад Empty Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Mon Sep 14, 2009 5:53 pm

Госпођица Матушка (истакнути члан овог форума) указала је ту велику част форуму да се баш овде објави њен матурски рад на тему словенске религије.

Ићи ће у наставцима. cat Као фељтон у новинама. Сваки дан по један наставак.

Овај рад није само обичан излет матуранта из провинције у свет науке. Матурски рад је можда мали корак за Матушку, али је већ самим избором теме учинила велики корак за будуће генерације гимназијалаца и младих интелектуалаца. А треба имати и храбрости писати о теми у којој се велика већина гимназијских професора историје уопште не сналази.

Уживајте. sunny
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Mon Sep 14, 2009 5:58 pm

Матурски рад из историје

Митологија и религија старих Словена

САДРЖАЈ :

Увод ................................................................................................................3

Религија
Божанства.......................................................................................................6
Перун................................................................................................................6
Световид........................................................................................................15
Сварог / Сварожић........................................................................................24
Велес ( Волос ) .............................................................................................29
Јарило / Јаровид............................................................................................34
Дажбог / Дабог..............................................................................................38
Триглав..........................................................................................................42
Радгост...........................................................................................................45
Стрибог..........................................................................................................47

Богиње..........................................................................................................50
Весна /Лада....................................................................................................50
Морана...........................................................................................................57
Мокоша..........................................................................................................60

Митолошка бића ( демони, нижа божанства, итд. )................................62
Виле................................................................................................................62
Русалке...........................................................................................................64
Суђенице.......................................................................................................68
Лесник............................................................................................................71
Купала............................................................................................................73
Патенон словенских богова и бића.........................................................74

Списак литературе и извора....................................................................78
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Mon Sep 14, 2009 6:01 pm

Увод :
Словенска религија подразумева религијска схватања, култове и ритуале најмногољуднијег огранка индоевропске популације која је већ у првој половини II миленијума пре н. е. насељавала територију између Дона и Карпата. У последњим столећима пре н. е. Словени су се укључили у миграције подстакнуте кретањима разних азијских племена и брзо запосели простране територије источне, средње и југоисточне Европе. Између 6. и 10. века диференцирају се у језичким и културном смислу и разврставају у три велике групе племена, из којих су се развили данашњи Источни Словени (Руси, Украјинци, Белоруси), Западни Словени (Пољаци, Чеси, Словаци, Лужички Срби, Балтички Словени) и Јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Бугари). Извори за словенску религију су веома оскудни и фрагментарни. Плиније Старији и Тацит први помињу Словене под именом Венеди, и то као суседе Германа, али они не говоре и о њиховој религији. Податке о религији Словена најпре даје Прокопије, византијски историчар из 6. века, који саопштава да су словенска племена Анта и Склавена "веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају".
Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена - Чеха, Пољака и Јужних Словена - може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.Религија Балтичких Словена реконструише се на основу историјских списа и хроника 11. и 12. века, и то хроника Титмара од Мерсебурга (око 1012-1018. г.), у Геста Хаммбургенсис Еццлесиае Адама из Бремена (око 1074-1076. г.) и Цхроника Славарум, списа који је између 1167. и 1186. године написао немачки историчар Хелмхолд. Још су поузданији подаци о религији Западних Словена који се налазе у биографијама бамбершког бискупа Отона, а које су у 12. веку написали Монацхус Прифлигенсис, Еббо и Херборд. У њима су подробно описани походи бамбершког бискупа против Словена на Балтику, а посебно њихови храмови. Поуздани су и подаци садржани и у нордијској Кнyтлингсага, која је писана између 950. и 1190. године, као и у делу Саxа Грамматицуса, у коме су описани походи данског краља Валдемара против Словена.
За религију Источних Словена најзначајнији и најстарији извор јесте такозвана Несторова хроника, настала у првој половини 12. века, у којој се наводе имена богова поштованих у Кијеву. Мање су поуздани подаци садржани у спеву Слово о полку Игорову (крај 12. века), као и у хомелијама и полемичким списима насталим између 11. и 17. век Главни писани споменици, који се односе на митологију, јесу дело хришћанских свештеника, делом словенских, као што је писац Руске хронике, најчешће страних, а што је још горе, немачких свештеника. Надахнути најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њ осврћу само кад хоће да истакну "срамне" незнабожачке обреде, и у души својој да оправдају уништење идола и рушење њихових светилишта. Поред историје Сакса Граматика може се наћи и Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) тј. историја Книдових потомака. Она је сређена под надзором и настојањем владике Апсалона. Садржи само неколико врста које се односе на време, које се нас тиче. Потврђује причања Сакса Граматика, чак их допуњује, јер нам казује имена трију божанстава, којих нема у Саксу; а то су: Турипид, Пизамар и Црноглав (Turipid, Pizamar, Tiarnoglovius) Биографије владике Отона Бамбершког садрже један особито значајан докуменат за изучавање словенске митологије. Пореклом из Швабије, Отон се родио у другој половини XI века, у младости боравио је неко време у Пољској. У овој својој првој мисији покрстио је више од 20 000 Словена, и саградио је једанаест цркава. Но по његовом одласку изродише се многобројна отпадништва. У почетку год. 1128. вратио се овај апостол у Померанију преко Магдебурга, посети Хавелберг, Узноим, Волегост, Штетин, Волин, и врати се у дијецезу месеца децембра. Византијски писац, који пише о Словенима: Прокоп, Константин Порфирогенит, Леон Ђакон врло су уздржљиви при писању о вери словенској. Прокоп Цезареац живео је у VI веку, пратио је Велизара у његовим ратовима у Азији, Африци и у Италији. То је озбиљан историк, који ни најмање не пушта на вољу својој уобразиљи. Део његове историје, који нас интересује, јесте онај, који се бави ратовима противу Гота, и причања, која је он прибрао, јесу најчешће резултат његових личних посматрања. О словенској митологији нам даје кратке али драгоцене податке, можда под утицајем хришћанских или незнабожачких идеја. Он нам каже: да су Словени обожавали једнога највишега бога, који производи гром, реке, нимфе, да не знају за судбину (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ово се последње казивање не потврђује сувременом фолклористиком, нити пак текстовима средњег века.
Други византијски писац, Леон Ђакон, Константин Порфирогенит, дају узгред неких података, који ће на своме месту бити испитани. Леон Ђакон је живео у време (X в.) када Византинци беху у вечитом додиру са Бугарима и Русима. Конст. Порфирогенит, чија је књига о темама (областима царства) тако драгоцен прилог историји X века, намерно је изоставио говор о незнабожачким стварима.Немамо аутентичних споменика, или бар таквих, које би могли с извесном поузданошћу приписати коме божанству. Хришћанство није ништа у животу оставило од храмова, које су описали: Хелмолд, Сакс Граматик, Титмар, или историци Отона Бамбершког. За реконструкцију словенске религије археолошка грађа се може користити само у ограниченој мери. Како још није поуздано утврђено порекло Словена, односно време њиховог формирања, то се археолошка грађа не може сматрати поузданим документом све до времена кад Словене сагледавамо у историјским условима, тј. до 6. века. Најдрагоценији су подаци до којих се дошло археолошким истраживањима светилишта Балтичких Словена, а у којима су нађени и кипови појединих божанстава.У свим областима насељеним Словенима фолклорна грађа је изузетно богата. Иако је христијанизација Словена обављена између средине 9. и краја 10. века (осим Полапских Словена, који су хришћанство примили тек у 12. веку), питање је да ли су њоме били захваћени сви друштвени слојеви, јер подаци из каснијег времена показују да је свештенство морало да уложи много напора како би искоренило паганска веровања, посебно на селу. Та паганска веровања дуже су се одржала у источним него у западним словенским областима, где је деловање католичке цркве било веома успешно. Због тога су у фолклорној грађи и народним умотворинама Јужних и Источних Словена садржани многи елементи старе словенске религије.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Mon Sep 14, 2009 6:20 pm

Матушкин матурски рад Matus1
Матушкин матурски рад Matus2
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Mon Sep 14, 2009 6:22 pm

Матушкин матурски рад Matus3

Перун је словенски бог неба и непогода (падавина, летњих олуја) односно бог громовник, нека врста словенског Зевса, коме су се стари Словени често обраћали током суше. Његов дан је био четвртак, а посвећени су му Храст и перуника (или богиша). Полуверни или сујеверни, који тек прилазе цркви, под утицајем хришћанства обраћају се за помоћ Светом Илији.

Перун је онај међу боговима словенскога Пантеона, о коме имамо највише писаних извора. Његов култус потврђују нам неоспорни текстови. Име се његово понавља више пута не само у руској Несторовој Хроници, већ и у оном тако занимљивом уговору, који су Руси закључили са византијском царевином 907. и 945. год Руси полажу заклетву на првом уговору преко својих мачева у име Перуна, свога бога, и Волоса, бога стада. Други је уговор још изразитији: "Ако неки владалац (кнез) или неко од народа руског повреди ово што је овде написано, да погине од свога оружја, да буде проклет од Бога и од Перуна као вероломник". Хроничар уз то додаје: "Сутрадан ујутру Игор сазива посланике (грчке) и оде на брдо на коме бејаше Перун и ту положи заклетву са свим својим главарима, који беху некрштени: "а Руси хришћани положише заклетву и цркви (капела) св. Илије". Ја навлаш подвлачим ове речи; јер ћемо мало ниже покушати, да видимо: какав је одношај могао постојати између незнабожачког бога и библијског пророка. Перун је још једном призван као највише божанство у уговору, који је Светослав закључио 971. г. са Грцима. "Ако не ушчувамо и не успоштујемо оно што смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Волоса, бога стада." Име „Перун“ настаје од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који значи „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу. У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром. Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа под именом Перкунас. Перун је замишљан као човек са брадом који живи на небу, а у руци држи камени маљ којим гађа и окамењује људе. Сматрало се да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на Земљу, а да грмљавина потиче од клопарања точкова кочије. Перуна као бога неба не треба мешати са Сварогом (који је такође бог неба, али у смислу Васељене), јер је његов домен тзв. ниско небо односно оно што је унутар Земљине атмосфере. Према томе у његов домен спадају облаци, громови и падавине. Примера о Перуновој вези са громом има много, али то најбоље показује пример из Прекомурја где се каже: Перун је ударио, са значењем Гром је ударио. Међу Србима се сматрало да се не ваља крстити док грми, јер би се могао привући гром.Перун је као соларни бог прослављан током лета, вероватно негде око илиндана ако не и на сам илиндан, када суша већ озбиљно почиње да угрожава усеве због чега су му се Словени и обраћали за помоћ. Њему је посвећен цео циклус додолских обичаја којима је призивана киша која је у то доба (током лета) најчешће била страховита олуја праћена муњама или као тзв. летња киша (која се појави изненада и траје врло кратко) које је старим Словенима морала деловати као дар богова.
Да зароси ситна роса,
ој дудула мили Боже!
Ој Илија дај Боже дај!
Ој Илија мој Перуне!
Дај Боже дај,дај Илија дај!
(Рефрен додолске песме из околине Гњилана.)
Свети Илија је по преузимању хришћанства преузео улогу Перуна. Ова замена почела је још са првим продором хришћанства међу Словене и може се назвати општесловенском. Свети Илија је одговарао хришћанским мисионарима због близине датума када се прослављао са оним на који се прослављао Перун, а није искључено и да је прослава светог Илије померена на Перунов дан.
Сутрадан ујутру Игор сазва (грчке) посланике и оде на брдо на којем је био кип Перунов и ту положи заклетву са свим својим главарима који беху некрштени, а Руси хришћани положише заклетву у цркви св. Илије.
(Из Несторове хронике, склапање мира између Руса и Грка 945 године.)

У Библији се св. Илија јавља као господар свих природних елемената. Вода и ватра му се покоравају. Он јавља краљу Ахабу, да за седам година неће бити ни росе ни кише, докле год он не каже. Он спушта с неба ватру, која сажиже жртву. Он најављује и враћа кишу осушеној земљи. Он стоји пред Вечношћу. "И ево, Вечност пролази, и велики бесан ветар, који ломи планине, крши стење, иђаше испред Вечности. Но Вечност не беше у том ветру. После ветра чу се трус, али Вечност не беше у трусу. За трусом дође ватра, и Вечности ни у њој нема. После ватре зачу се један танак и пријатан звук."
Од свих хришћанских светаца св. Илија је први кога је Русија признала. Он је један од оних, чији је култус и до данас остао најпостојанији и најпопуларнији. Руски сељак још и данас чује она кола, која су однела на небо библијскога пророка. Св. Илију призивају и противу рана заданих ватреним оружјем, тј. оружјем које грми, пуца. Призивају га, да баца громове, муње и копља противу божјих непријатеља. Од њега зависи: роса, киша, туч, суша. Служба на његов дан каже, да он може дати или задржати кишу, у време суше чита се оваква молитва: "св. Илија својом речју задржава кишу, и својом речју је пушта. Молимо ти се, о Господе, услиши његову молитву и пошаљи нам кишу с неба на земљу." Његов се дан слави 20. јула, тј. у време највећих бура и највећих суша. У курској и воронешкој губернији оставља се на свршетку жетве по једна прегрш везаног класја, у част пророка Илије. То се зове везати браду св. Илије.Да ли би то могла бити нека нејасна успомена на Перунову златну браду? И код јужних Словена улога св. Илије није мање знатна. Он ужива код њих епитет громовника, и заузима врло велико место у народној епопеји. Народне песме приповедају нам, како свет би подељен између св. Јована, св. Петра и св. Илије. Илија добије у свој део облаке и гром. Он кажњава рђаве људе затварајући небеске изворе "тако да су и сама ситна деца принуђена лизати сух песак". Чех г. Ворачек, бавећи се год. 1886. у Бугарској, присуствовао је једном празновању св. Илије у Јаворову на 20 км од Филипопоља. Ево кратког садржаја његовог описа.Сељаци почињу светковину клањем једне јунице на брегу обраслом храстовима. Клање овог говечета има прави верски карактер. Извршилац жртве скине капу, прекрсти се, тако исто учине и сви присутни; онда приступа клању, говорећи: "нека нам св. Илија буде у помоћи". У српским и хрватским народним песмама св. Илија се зове још небески кочијаш. По нашој Нар. песми Св. Илија је громобија; муња и стреле својина су других светаца. Илијин је гром, а он га својом властитом руком баца и њиме удара. Нар. песма вели: Проговара Св. Пантелија: "Удри громом громовник Илија – Удри огњем Огњена Марија – а ја ветром Св. Пантелија" – Ал говори Огњена Марија: – "Немој громом громовник Илија – ни ја огњем Огњена Марија". – Или: – "Из облака светац проговара: Огњем пали Огњена Марија – Стрелом стрељај Св. Пантелија – Громом удри Громовник Илија" – Или: "Не светкује петка ни недељу – ни Илију који громом бије – ни Марију која огњем пали". Св. Илију спомиње наша Нар. песма и као кочијаша, који увек на гозби светаца седи на врх софре, баш као и Зевс у Грка. Јекавска Нар. песма (В. књ. II. 22.) пева: "Боже мили чуда великога – гледах чуда прије невиђена – у Павлову светом манастиру – постављени од злата столови – наврх софре громовник Илија..." Он по заповести божјој туче громом зле духове. Поред тога игра још и ову улогу: једе месец, и би га свег појео, да Бог не накнађује одмах оно што он поједе. Словенци замишљају себи ветрове као завађену браћу, која проводе време свађајући се. Св. Илија пушта на њих кишу, да их умири.На тај начин св. Илија се јавља и код Руса, Срба, Бугара и Словенаца као светац грома, велики господар кише, ветрова и бура. Није дрско претпоставити, да је његов култус заменио обреде словенског Зевса, Перуна, чије су постојање доказали тако јасно стари руски писани споменици. Храст је био дрво посвећено Перуну као и Зевсу.

Четвртак - Перунов дан

Перуну је, као и осталим боговима громовницима индоевропских многобожачких вера, био посвећен четвртак који се и дан данас међу неким Словенима назива перенден (перендеан), перундан. О вези четвртка и божанстава грома најбоље сведоче примери из европских језика:
• Доннерстаг (немачки) од германског Донера (Доннер).
• Тхурсдаy (енглески) од нордијског Тора (Тхор).
• Јеуди (латински) од латинског Јупитера (Јупитер)
Код балтичких и полапских Словена четвртак се зваше перендан. Но да ли перен значи гром или бога грома? Да ли и Хелмолдовом Proven-y, треба видети Перуна? "Ми одосмо у онострану Славију, и уђосмо у једну шуму. Ту између врло старих дрвета видесмо храстове посвећене Провену, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свима селима ове земље има мноштво кућних богова (penates) и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право азила. Јер Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају, да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њиховог храма."
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Милица Tue Sep 15, 2009 3:06 am

Свака част Матушка на избору теме!!! sunny
Иако је мој матуски рад био далеко од историје и митологије, подржавам тенденцију да се матурски радови пишу на тему о којој се мало прича, а везану за наш народ и културу... Браво!!!
Милица
Милица

Број порука : 21
Join date : 27.08.2009
Локација : Нови Сад

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Tue Sep 15, 2009 6:08 am

Матушкин матурски рад Matus4

Храст и перуника - Перунове биљке

Храст је дрво посвећено Перуну, јер се веровало да гром најчешће у њега удара, а остаци овога се и дан данас могу видети широм Србије јер су храстови најчешће бирани за дрва записе. Остале је забележено да су у Перуновим светилиштима гореле вечне ватре које су одржаване храстовином, а онога коме би се та ватра угасила чекала је смртна казна. Врло је занимљиво и сведочанство онога попољаченога Талијана Гвањинија, који год. 1578. објави дело под именом: Sarmatiae Europae descriptio. "На овом месту, вели Гвањини, уздизаше се некада Перунов идол, баш онде где је данас манастир Перун, назван тако по имену овога идола. Он - идол, био је обожаван од Новгорођана. Представљао је човека како у руци држи огњени камен; сличан је грому, јер реч 'перун' код Руса и Пољака значи гром. У почаст свога идола гораше и ноћу и дању ватра наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морају чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости, одмах били осуђени на смрт." . Једна галицијска карта из године 1302. спомиње као знак обележавања неког имања један храст под именом Перунов дуб. Дрво, храст, у коме борави громовник се у Срба зове грм. Код Срба се једна врста храста зове грм. Ова вас реч гони, да је сравните са кореном грм - од грмети. Али грьмъ и старословенском има много општији смисао; он значи скуп, кита дрвйтв и нема ничега заједничкога са идејом о грму. Па је ипак могућно, да је овде народна етимологија успоставила неку блискост, која није постојала у првобитно доба. Тако се и огроман храст испод кога се окупише устаници да се 23. априла 1815. (по старом календару) подигну против Турака зове таковски грм. Но њега једног дана удари гром и расцепи на пола, те сад на његовом месту стоји спомен Књазу Милошу и ове речи уклесан
Овај грм ће време да осуши
И камени стуб ће да поруши
Али Србија вечито остаће
И Милоша име спомињаће
Грмови су имали значајну улогу у животу Срба. Стога не чуди што су се испод њих одржавали сабори, окупљали хајдуци и устаници (Таковски грм, Кочин грм, Храст у Липовцу, Вишевцу, Марковцу). Данас у Шумадији има још око 50 грмова са обимом стабла преко 4 m и старошћу преко 200 година
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 4:44 am

Перуника или Богиша је уско везана са Перуном на шта указују и њени називи. Ова веза се види у обичају званом Богиша забележеном у Дубровнику у ком се освештава перуника или богиша која се након тога чува у кући да би је штитила од грома и да би се њом лечили болесници.

Матушкин матурски рад Matus7

Несторова хроника о Перуновом кумиру код Кијева

• О постављању:
980 године постави Велики Кнез Владимир идоле на брду више свога двора у Кијеву: Перуна са сребрном главом и златном брадом, и Хорса и Дажбога и Стрибога и Семаргла и Мокошу.
• О рушењу:
988 године заповеди Кнез Владимир да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у поток; затим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени народ над њим плакаху... пошто су Перунов кип довукли до Дњепра, баце га у воду. Владимир је рекао својим слугама: Ако се где заустави одгурните га од обале док не прође водопад,а онда га оставите. Ветар га донесе до једне обале, која се од тада прозва Перунова обала, и која и данас носи то име.


И ако немамо изричних потврда, или бар не многобројних и детаљних, ипак држимо да је посве природно и да је у суштини саме ствари обожавање огња или ватре, и да је оно постојало и код Старих Словена. Ватре или кресови у очи Ђурђева, Ивана и Петрова дне, па у очи Лазареве суботе, јесу несумњиве потврде наведене тврдње, а заостаци тога култуса.

Перун у народним песмама:


Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!


Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка,
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке,
Свега доста биће теби.

Перунико лепо цвеће
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепшо цветај
Да т' узберем моме брату
Моме брату Радигосту
Радигосту вељу бору
Вељу бору Гостославу.
Што но госте причекује
Што но гошће дочекује
Да му даде мили бору
Мили бору вељи Перун
Вели Перун вељу снагу
Вељу снагу и јачину
И јачињу крепке мишке.
Да побије свог душмана
Свог душмана Татарина
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,
Проклетога иза мора
Иза мора сиња црна.
Црна мора Татарина
Татарина тог туђина,
Тог туђина душманина.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 4:52 am

- Световид –

Матушкин матурски рад Matus8

Световид је један од највећих словенских богова. Посебно је поштован у Аркони, на острву Рујну и код Срба на Балкану (Видовдан), али је немогуће изнети тезу о његовој улози или месту у словенском пантеону. Приписује му се и најпознатији словенски кумир тзв. Збручки стуб. Име Световида (Световита) још увек није добило ваљано тумачење. Научници се слажу да га треба раздвојити на Свет(о) и наставак -вид(вит). Варијанте имена су: Свентевит, Сувид, Свантевит, Свантовит, Суантовит, Свентовит, Звантевит, Свијетовит, Свјатовид, Сутвит и Вид. Свет - као прилог који означава свету особу тј. свеца, што би опет ишло у прилог јер је један од највећих словенских богова сигурно био и најсветији међу њима.
Световид је био велики бог Словена на острву Рујну. То нам сведочи Хелмолд у гл. 52. своје хронике: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату. Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину".На другом месту Хелмолд прича како је 1168. дански краљ Валдемар напао с великом војском и знатном флотом на острво Рујан. Освојио острво, а становници, да би се откупили, пристану на све што је тражио. Он нареди, да му се донесе један врло стари идол Световида, кога су обожавали сви Словени; па заповеди, да му се око врата веже конопац, да се исече на комаде, и да се баци у ватру. Он разори и његов храм, уништи му култус, и опљачка све његово благо...

Матушкин матурски рад Matus9

Мало даље, Хелмолд, који, као што ћемо мало после видети, идентификује Световида са Светим Видом или Гијем (Guy), узноси још важност Световидовог култуса: "Он је био први међу свим словенским боговима, онај који је давао најславније победе, који је прорицао најизвеснија прорицања. Тако су виђали још у наше време не само Вагринце, већ и све словенске области, како сваке године шаљу дарове на Рујан, извикујући Световида богом над боговима. Код њих је краљ према свештенику у малом поштовању. Јер свештеник тумачи прорицања, чита судбину. Он зависи од судбине, а краљ и народ зависе до њега.

Култус Световидов спомиње још и Сакс Граматик:
"Беше код Словена у Аркони на Рујну један идол који су обожавали нарочито урођеници и народ из околине, но лажно је прозван именом свети Вид." Још даље он описује храм у Аркони: "у сред града бејаше једно место, на коме се уздизаше један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његовог култуса, него и по идолу, који у себи скриваше. Спољашност овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом (accurato celamine) који представља разне предмете"."У њ се улази само кроз једна врата. Око самог храма бејаше двострука ограда: спољна је ограда била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора, који држе четири коца, а са спољном оградом се додириваше само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи; имађаше четири врата и четири главе, две спреда, а две с леђа; и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:03 am

Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; у десној руци држаше један рог справљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (меро); и по стању овога пића, он предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвета и тако вешто спојених, да се саставак могаше приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види, како је за њу био утврђен"."Поред идола види се: једна узда, седло и други разни знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани."Ево како се светковаше велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право ући, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата, да божанство не би било окужено додиром једног човечијег даха. "

Матушкин матурски рад Matus11



Матушкин матурски рад Matus12

"Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, поп (жрец) узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају предсказује изобилност. По овим знацима он унапред обавештава, да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи, да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку. "После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача, и пита народ, да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде. Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија. Затим поздрави народ у име идола, опомене га, да остане постојан у својој побожности и у принашању жртава, а зато му обећава извесну награду у победи на суху и на мору. "Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култус богу по један новчић. Попу додељују трећину плена као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се чувању свештениковом. Он прави заставе и украсе (металне). Пљачку чуваху у сандуцима, у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни просиоци. Описавши идоле и све појединости о његовом култусу, Сакс Граматик прича, како су га Данци разорили. "Краљ бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип при паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети... Идол паде... Храм бејаше украшен пурпурном материјом, коју је влага тако искварила, да су од ње све комади отпадали. По зидовима храма беше и животињских рогова. Наједанпут спазише једнога злог духа, како утече из храма и облику једне црне животиње. Наредише становницима, да идола увежу конопцима, и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лица изложе његовом гневу. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали, љуто казнити све оне, који се усуде на њ дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху, што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Најпоштеније, наравно, стиђаху се, што су се дали тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол би одвучен у поље, где га је грдна гомила света љубопитно посматрала. Кад би увече, кувари га разлупаше, исекоше у комаде, да њиме ложе ватру. Рујани су затим морали предати и све благо, које Световиду беше посвећено..."

Као што се по наводима Хелмолдовим и Сакса Граматика може судити, својства која се Световиду приписиваху, беху најразноврснија. Он се не задовољаваше само, да чини прорицања; богатство жетве, успех ратних или трговачких предузећа, зависаху такође од њега. У исто време он држаше један лук, као симбол рата, и рог за пиће. Световидов храм је био подигнут у граду, који Сакс Граматик зове Archon, Arcon. Аркон, по коме се имену и цела област тако прозвала. Ово име не изгледа словенско, и још му се не зна порекло. У другим текстовима налазе се облици: Арекунда, Ареконда. Управо рећи то није био град, већ просто једна утврђена ограда која опкољаваше храм. Храм у Аркони разорио је дански краљ Валдемар, 15. јула 1168. То беше баш онај дан кад црква слављаше св. Вида. Ова подударност по свој прилици није сасвим случајна. Данци су полагали на то да фрапирају незнабожачку осетљивост, рушећи баш тога дана њихову велику народну светињу. Не зна се шта је било са главним идоловим свештеником. Да се и он покрстио, Сакс Граматик без сумње не би пропустио и то испричати. Њега нестаде, или је био убијен у тој борби. Кнез Тетислав је примио хришћанство. Године 1868. приликом шестогодишњице разорења Арконе би одређена једна археолошка комисија, да испита острвске старине. Она је нашла мало ствари. Само острво много је ороњено таласима Балтичког мора, које му сваке три године односи по читав метар.

По рачуну једног Чешког научника, који је пре петнаест година посетио ово острво, његов данашњи простор Арконе не заузима ни четвртину првобитне класичне величине. И данас се још тврди, да се у цркви у Алтенкирхену може видети стари Световидов лик. Он ни најмање не одговара опису Сакса Граматика. Под црквеним тремом узидано је у зид неко камење, на коме се види изрезана једна људска фигура, дугачка одприлике три стопе. Она представља једно лице, које на грудима држи огроман суд за пиће. Лик са стеном је окренут земљи, да покаже, веле становници, како се побеђени паганизам понижава пред хришћанством. На жалост, стена је, као што рекох, узидана у зид, и не може се видети шта има с друге стране. Алтенкирхен је, као што и име каже, очевидно једна од првих хришћанских светиња на острву. Па и лице коју фигура представља на стени, има само једну главу. А ми знамо, да Световид имађаше четири главе.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:13 am

Мислило се, да се налази један Световидов лик у једном идолу, који је пре пола века нађен у Галицији. Иако тачно не одговара лику, који је Сакс описао, ипак овај лик има сличности са тим описом. Према томе, како се посматрају, те сличности могу или потврдити или осумњичити његову аутентичност. Тај би идол био нађен 1848. год. после једне велике суше у реци Збручу, на имању Коцубинскога, близу Хусјатина у источној Галицији. Гроф Мицислав Потоцки извести о овом проналаску Учено Друштво у Кракову (Towarzystwo naukowe), и понуди му овај интересантан прилог за његову збирку. Друштво наложи једном свом члану, инжињеру Теофилу Зебравском, да оде и узме идола. Белешка грофа Потоцког и извештај г. Зебравскога штампани су у Годишњаку (Rocznik) ученог друштва, за год. 1852., г.Зебравски саопштава нам неколике интересантности, како су нестали многи незнабожачки споменици. Гроф Потоцки, сопственик Коцубинсковог добра, где је нађен идол, беше смислио, да га намести на једној хумци. Један му сељак рече: "Кад би то био какав светац, ништа не бисмо имали противу тога; но ако нам ту наместите тога Турчина, ми ћемо га у комаде разлупати". Идол овај, наравно, не имађаше никаквог натписа; неке појединости му наглашавају име Световид, под којим се именом и данас још наводи с разлогом или без разлога.
То је једна четвртаста статуа са четири главе све под једном капом. Извајарена је на једном силицијском кречњаку. Висока је отприлике осам стопа (2 м 70 цм). На сва четири лица-стране нацртане су и руке у рељефу. Десна рука уздигнута наслања се на леву сису; лева рука стоји скоро у висини пупка. На двама ликовима руке не држе ништа. На једном лицу десна рука држи неку врсту прстена, а друга рог за пиће. На трима лицима виде се неке привидне ноге; оне стоје на једном барељефу, који представља жену (или дете), врста једне каријатиде, коју опет држи једно лице поклекнуло на колена. На једном лику види се једна сабља и један коњ. На тај начин се неке појединости подударају са онима које нам је дао Сакс Граматик. И пољски археолози нису се устезали изједначити овај проналазак у Збручу (Zbrucz) са идолом који је описао Сакс Граматик. Јер баш ове појединости (нарочито коњ) чине ово откриће врло сумњивим. Ако се ми налазимо пред једним фалсификатом из XIX века, онда је сасвим природно, што се његова лажност старала, да му да све придеве истинитога Световида. Примљен одушевљено од Пољака, а нарочито од Лелевеља, који га је описао и репродуковао у свом делу о словенском идолопоклонству, Световид из Галиције хладније је прошао код осталих Словена. Најновији митографи Крек и Махал о њему не говоре ништа.

Матушкин матурски рад Matus13

Матушкин матурски рад Matus14
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:15 am

Као стуб вере Балтичких Словена, Световид је као и Дажбог бог сунца и светла. Али Световид даје свега у изобиљу само својим штоватељима, а за остале људе, а нарочито хришћане, он је грозни бог рата и пораза. За Словене држи он у десници драгоцени рог, пун слатког пића, за непријатеље Словена приправио је бритки мач. По народном веровању, узјашио би често Световид ноћу свога бељца, који је њему посвећен, да прогони душмане Словена. Кад се ујутро бељац у стаји пенио и уморан на земљу свалио, знало се, да је Световид на њему сву ноћ јахао. Световид, као што видесмо то из Саксова ставка, има четири главе, свака је окренута на по једну страну света тако да он све види. Ум његов надмашује сва времена; он познаје прошлост, садашњост и будућност, он је прави пророк. Свети бељац је оно биће по којем Световид будућност прориче, а свештеник тумачи. Овај кип, који добијаше дарове из целе Славије, добијаше их исто тако и од пограничних краљева. И ти поклони беху каткада право оскврњење вере. Тако дански краљ Свено, да би га за се задобио, приложи му један скупоцен суд, претпостављајући на тај начин туђу веру својој. Но доцније, за то обесвећење своје вере, он би кажњен трагичном смрћу. Овај бог имађаше још храмова у много места. Њих су опслуживали свештеници нижег реда. За себе он (кип-бог), имађаше свог коња беле боје. Бејаше грех ишчупати му из гриве или репа и једну длаку. Само га је свештеник храма могао пасти и опремати. По причању Рујана, Световид (тако се зове овај идол) ратује противу непријатеља јашући на овоме коњу. Главни разлог за ово веровање бејаше овај: Често ујутру коњ бејаше сав каљав и знојав, као да је дуго јурио по пољу. Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин кад је реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сад при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом одмах се окану поласка. Исто тако раде и са походима на море и свима осталим предузећима.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:20 am

Матушкин матурски рад Matus15

Интересантно би било подвући неке сличности између култуса Световидова и нашег обичаја на Бадњак. Као год што се и Перуну и Световиду палила жртвена ватра од храстових дрва, тако ми још и данас палимо дан пре Божића храстов пањ, бадњак. На бадњак се сипа зрно жита или кукуруза, а на њега се меће воће (јабуке) па се све то пали, као да се некоме жртвује. У исти мах биће нам јасно откуд нам је обичај да се месе божићни колачи, и славски колачи уопште. Па и коледарска песма:"Да окупам коледо – младог бога коледо – и божића коледо" изгледа да више припада Световиду него нашем Божићу.
Обичај да се неко сакрије иза колача и пита остале да ли га виде, како нам то описује Сакс, очувао се до данас. У Малој Русији спремају последње вече у години много колача за вечеру. Наместе их један на други пред домаћином на столу, и истерају децу на поље. Они се врате и питају: "Где је отац?" "Зар ме не видите децо?" – пита их он иза колача. – "Не оче". – На то отац – "Да Бог да, да увек тако буде, да имамо увек толико жита као вечерас."
Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницама, тј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: Милам лисе" (тј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: "Милаш мало". А онај први онда рече: "Сад мало, а до године ни мало" (тј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње).


Световид је и ратник. Представљан је са мачем и рогом. Био је везан за свице (креснице) и белог коња. Ратник на белом коњу представља симбол победе и до наших времена. Од биљака, Световида су симболизовали: божур, видовчица, ивањско цвеће, јавор и јасен. Поред мача и рога, обележја су му заставе, гусле и амајлије од злата, сребра, камења, рога, кости и дрвета. Култна места су храмови и требишта. Обредне радње су обављала кола омладине, предвођена русалкама - у хришћанству краљицама. У част Световида су се прескакале ватре и пролазило се испод цветних венаца и тиме су се славили пролеће, лето и јесен. Музика је била непрекидна, па су жене падале у транс - падалице које сусрећемо и данас у Источној и Јужној Србији. Дани Световида су од Светог Вида до Ивањдана. Његове функције у хришћанству, покри-вају: Свети Вид и Свети Лазар.

Велесова књига:
"Слaвa свa Свeтoвиду, бoгу нaшeм штo oтвaрa срцa нaшa дa признaмo лoшe пoступкe и дoбру сe oкрeнeмo. Нeкa нaс у зaгрљaj кao дeцу прими jeр oвaкo стojи: Oнo штo je ствoрeнo – пoлoвичним умoм нe бивa виђeнo. Jeр тajнa je вeликa, кaкo тo Свaрoг бивa у истo врeмe и Пeрун и Свeтoвид. Двa бићa у нeбу сaдржaнa, Бeлoбoг и Црнoбoг су, a њих oбa Свaрoг држи и зaпoвeдa. "

Световид у народним песмама:

1.
Одтуд иде силан Виде
Силан Виде Видов-дане.
Ишо Виде да обиде
Што је никло да поникне
На Ивана на Купала.
Што сазрјело то остало
На Кољеда на тог Пјетра.
Кољед давно прјеминуо
Млади Бого освануо
Ој Божичу Сварожичу!
Свако добро освануло
Понајвише здравље добро
И весјеље љепа љубав.
А највише јака снага.
Виде бојак чудан био:
Три године с Татарином
Три године са Агарјаном
Три године с Песимитом
И три љета са Тамнином.
Све је боје одржао
Риста Бога дочекао.

2.
Ој ти Виде Видоје!
Наш ти славни Жупане!
Подран Виде урани!
На те воде студене.
На Мориша лађана
Оног србског бистрана;
Где но цуре долазе
Своје венце бацају.
Своје венце и цвеће
За војнама пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да неидеш Видоје
У те земље далеке.
У те боре Трасила
Где се роде Крагуји.
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.
3.
Иде Виде да обиде.
Све усеве и плодове.
Што је никло и поникло, Што је никло нек је никло,
Нек је никло и нек расте,
А што није нек нениче
Нек нениче и нерасте.

4. Бели Виде вино пије
Бели Виде вино пије
под то дрво божурово.
Отуд лете рајске 'тице
Све Косово прелетоше
На божур грану попадоше.
Божур грану покршише,

Златну чашу нарусише.
Расрди се бели Виде:
Ајд' одатле рајске тице!
Немој Виде да не караш,
Ми летимо из далеке,
из далеке из братије,
из братије из Инђије.
Крсну славу честитамо,
три ти гласа доносимо.
Сва Инђија по'арана,
а Русија поробљена.
Пред Солунем ватра гори
и у ватре три делије.
Један гори до колена,
други гори до рамена,
а трећем се капа пали.
Тај што гори до колена,
тај је веру преверио.
Тај што гори до рамена,
тај на мајку измашио.
Тај којем се капа пали,
тај је кумство погазио.
Проговара бели Виде:
то ми божур покршисте,
то ми чашу нарусисте.


5.
Војевао бели Виде, коледо!
Три године с клети Турци,
А четири с црни Угри.
Када Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.

6. Милош Обилић (Кнежева вечера)
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:24 am

- Сварог –

Сварог је словенски бог Васељене и Сунца које даје животну топлоту као и кућног огњишта (које је замена за Сунце). Сматра се да је он био творац света и богова, а има научника који у божићним обичајима код нас виде остатак обреда у част Сварога. Назив Сварог вуче порекло још из санскрита/индо-европског језика од речи: свар – сунце ; свар - свод,горњи свет (у староиндијском) ;
сварга - ниско,мутно,облачно небо
Ако би се Сварог тумачио кроз сварга то би значило да је он бог тзв. ниског неба, али тим простором већ управља Перун са много јачим доказима за то,стога се морамо окренути тумачењу његовог имена кроз корен свар. Васиљев је изнео добру тезу о пореклу његовог имена, коју су остали научници већином превидели, а која једноставно раздваја име Сварог на Свар (тј. Сунце) и -ог (одредницу која означава место префикса) што би значило да је Сварогов домен место на ком Сунце живи тј. Васељена.Од сличног корена речи је настао и назив за свастику, симбол сунца, која је у словенској митологији била посвећена богу Сварогу.

– Сварожић –

Међу Словенима је на више места забележено име Сварожић као име једног од богова што је уносило велику забуну у истраживање словенска митологије,што због сличности са именом Сварог, што због различитих улога које су му даване. Име Сварожић је вероватно означавало сина или некога ко води порекло или је створен од самог Сварога, као што су Немањићи добили име по Немањи. Не постоје ни директни ни индиректни докази који нас упућују на то да је Сварог био тај који је,према Словенима,створио свет,али према неким тезама које су о њему постављене можемо рећи да је он најближи улози бог створитеља кога су стари Словени сигурно имали.

Као што је већ наведено име Сварожић треба тумачити као одредницу за неког ко је настао или био створен од стране Сварога. Овај назив се користио Радгоста и Дабога због чега би се могло претпоставити да су и остали богови старих Словена били Сварожићи тј. настали од Сварога.
Извод из Велесове књиге :
Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник
и творац је свега живог, вечни извор који тече лети
и свуда,и зими и никада не мрзне. И том живом водом напаја
и живот нам даје док не стигнемо до
ливада, рајских, блажених.

Бог Сварог није моћан као Перун, Световид и Триглав, који се служе природним силама и користе оружје ратника, али их он надмашује божанским одликама. Сварог је сунчани бог. Створитељ је свега на Небу и Земљи и боготворац је. Називан је Вишњим. Издвојен је од осталих богова, чиме се наговештава својеврстан монотеизам у старој словенској религији. По једној легенди, Сварогова супруга Вида је замолила Вишњег да створи човека по свом обличју. Сварог је послушао и удахнуо је свој дах једном храсту, од којег је постао први човек - Дубравко. Другом храсту је подарила свој дах Вида и од њега је постала прва жена - Љубљеница.


Кипови Сварога у храмовима били су у седећем положају, попут краља на престолу. На прсима је имао орла, а на глави капу с бивољим роговима. Држао је два жезла са фигуром Сунца на сваком. Испред њега су били мали кипови осталих богова, на којима је писало да су Сварожићи - његова деца. Уз храмове, култно место било му је и огњиште. У част Сварога, Словени су ритуално стављали на огњиште храстов бадњак, који је представљао дух предака, дуси су разгоревали ватру Сунца.
За Сварога су везани разни фетиши против урока и лопатице животиња, на којима се гатало. Представљао га је орао, леска, орах, жито и винова лоза. У његову част одржаване су машкаре и коледари. Време Сварога падало је од Бадње вечери до Поклада. Као најмоћнијем богу, припадали су му: Сунце, Месец, дуга, звезде, а од духовних појава виле. У хришћанству, његове функције има Бог.

Сварожић или син Сварогов налази се у руским споменицима XIV, XV и XVI века: Сви они објашњавају Сварожића огњем: "они призивају огањ, зовући га Сварожић". Овај вас Сварожић наравно подсећа на онога бога Zuarasici, чијег идола Титмар спомиње у Радгостовом храму, код Редаријана :"У унутрашњости храма подижу се богови руком саграђени, носећи сваки своје урезано име, обучени у неки страшан оклоп, са шлемом на глави. Први између њих зове се Сварожић. Њега сви незнабошци обожавају више по све остале. Иза ових богова налазе се њихове заставе који се износе из храма само при поласку у рат". С друге стране, постојање једнога бога који се звао Zuarasici, потврђује нам и једно писмо Св. Брина (Бруно) краљу Хенриху II. Овај је споменик из почетка XI века. Да би заратио против Пољака, краљ бејаше склопио савез са словенским племенима Велећанима (Vйlétes), који тада беху незнабошци. Брино му пребацује за тај савез, и пита га овако: "Bonumne est persequi christianum et habere in amicitia populum paganum? Quae conventio est Christi ad Belial? Quae comparatio lucis ad tenebras? Quomodo convenient Zuarasiz diabolus et dux sanctorum vester et noster Mauritius? Qua fronte coeunt sacra lancea et diabolica vexilla?" Из овога споменика види се јасно, да је Сварожић био бог рата код Словена око Лабе. Један Suarasiz још се једанпут спомиње и у Knytlinga Saga. Ова је хипотеза зацело врло оштроумна. Г. Јагић примећује, да се Сварог и Сварожић не налазе у старијим руским хроникама, и да се јављају тек врло касно. Мисли, да су они донесени из Новгорода, који је увек био у непрестаном додиру са балтичким Словенима. С друге стране, можда је преводилац, имајући да протумачи име Ηφαιστος, могао помислити и на руски глагол сварить, сваравать - ковати. Ова хипотеза не одузима ништа стварности Suarozici или Suarasici Титмара и Брина. Крек држи, да је Сварог аутентично име и тумачи га индоевропском речју (svarga санскритски значи немирно, облачно, мутно небо). Но не објашњава се, како је од Сварога постало Сварожић. Небо даје придев небески, а не небесић. Сварог у смислу небо дао би сварошки. Г. Сирку бележи једну румунску реч сварог, која значи сув, мршав, прегрејан. Извесно ово име није латинског порекла. Г. Сирку мисли, да је она могла бити узајмљена из словенских језика, где је значила сунце.
„Словени верују да постоји један бог, који је једини господар васионе; они му жртвују марву и друге сваковрсне жртве. Не знају за судбину и не допуштају, да она игра икакву улогу у људским стварима. Кад им услед болести или рата попрети опасност од смрти, они се заветују, ако се спасу, да ће одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили. Сем тога они обожавају реке, нимфе и друга божанства и за време жртвовања они гатају" - Сакс Граматик.
"Прастворитељ неба, под чијим се сводом све рађа и догађа, праотац земље, светлости и свега рода и плода на земљи ". Тај врховни бог Сварог, држао се бестелесним, према томе без икаква дејства на овај физички материјални свет, али од огромног значаја на вољу њему подложних богова. Дакле Сварог је врховни трансцендентни принцип . Једност што у себи обухвата мноштво.
"Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник
и творац је свега живог, вечни извор који тече лети
и свуда,и зими и никада не мрзне. И том живом водом напаја
и живот нам даје док не стигнемо до
ливада, рајских, блажених."

Химна Сварогу из Велесове књиге
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:32 am

– Велес ( Волос ) –

Велес је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије). Има неких аутора који у њему виде и словенског бога подземног света, а неки му приписују и заштиту поезије. По њему је назван један од најконтроверзнијих списа из области старе словенске вере познат као Велесова књига.
Код источних Словена (данашњих Руса, Белоруса и Украјинаца) се појављује назив Волос, док се међу западним и јужним Словенима назива Велесом. Словени су у Велесу видели бога који се брине о њиховој прехрани.Тако је било још у сакупљачко-ловачкој заједници када је он као медвед-шумски цар бринуо да буде довољно дивљачи и плодова за људе,али је бринуо и о животињама и биљкама бранећи их од људи.
Након преласка на земљорадничко-сточарски тип заједнице он је на себе преузео и бригу о усевима и стоци.Био је задужен да жетва буде довољна и ако је могуће обилна,да је не покосе град или нека пошаст и да се стока размножава и не липше од болести и глади.


Матушкин матурски рад Matus16

Словени су сматрали Велеса заштитником усева и њему су се молили за обилну жетву.Та веровања су се одржала у обичају тзв. Велесове или Божије браде како се назива први(или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса се намести у врх амбара или се чува у кући.Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године,али и за прављење брашна од ког се касније месе посебни хлебови,а код Срба се од тог брашна месио славски колач. По Афанасијеву, ево шта бива у тренутку кад се приступа жетви : Један жетелац, мора бити женско, узме једну прегрш класја и веже. Ова је прегрш света. Не сме нико да је дирне. То се зове: "везати браду Волосову или Перунову". Ова Волосова брада штити жетву противу свију зала. У Велеса као сточног бога заклињу се Руси приликом закључивања мира са Византинцима(Грцима) :
И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године. (Из Несторове хронике,рус:скот - стока,марва.)
Велес је такође описан као демон и бог подземља. Такође, он је и стални противник Перуна. О томе говори и стари мит вечне борбе Перуна и Велеса - Велес као змија гмиже уз стабло Светског Дрвета да би преузео небо, док га Перун гађа громовима (наводно, тако настају громови.) и кад га победи, Перун пушта кишу на земљу у знак тријумфа над демоном. Стари Словени виде свет као једно огромно дрво, које називају Светско Дрво. У његовим крошњама обитава Перун, заједно са већином богова, док у његовом корењу обитава Велес, као владар подземног света и господар мртвих. Такође, постојао је један фестивал, кад, при крају године, кад Сунце стари и губи снагу, хаос све више јача, границе између светова бледе и Велес у свет живих пушта мртве. Овај празник се звао Велика Ноћ, а тај празник се и данас појављује у неким словенским земљама као Коледо, нешто попут словенске Ноћи Вештица. Младићи који су се звали коледари или вучари су се облачили у овчије руно, стављали чудовишне маске и ишли да праве доста буке и певају песме.
Велесова или Влес књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебном азбуком тзв. влесовицом,а последњи записи су датирани у X век.Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост,живот и веру Руса.Њена аутентичност није доказана,а прозападни(прогермански) историчари је сматрају фалсификатом.
Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага.
У она времна бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса.
А тај човек имађаше жену и две кћери
.Имађаше он и стоку и краве и много оваца
и пребиваше у степи и нигде не могаше наћи мужеве за своје кћери и мољаше
богове да род његов тако не усахне.
И Дајбог услиши молитву његову и по тој молби
даде му што је молио.Тако бејаху ожењени они који су међу нама.
И дужни смо веровати јер јасно је да бог Велес пород доноси.
Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу:
Нека је благословен вожд наш сада и увек и за век и векова.
Изговорише то волшебници и одоше.
(Увод у Велесову књигу.)
Велесова књига се сматра за најстарији словенски текст који приказује древну Словенску религију и историју. Садржи религијске пасаже и историјске записе, испресецане са наравоученијима. Догађаји који се помињу у књизи могу бити датирани од седмог века пре Христа, до деветог века наше ере. Аутентичност ове књиге је сумњива, међутим неопагани је користе као свој свети текст. У јесен 1919. године у Русији је још увек трајао грађански рат, али се назирала победа бољшевика. Пуковник царске војске Фјодор Артурович Изенбек је тражио сигурно место у Украјини и наишао на један опустошен замак у коме је нашао само разбацане брезове дашчице. Погледавши их схватио је да је на њима нешто исписано те их је понео и наставио да лута земљом у којој се одвија револуција. Кад се рат завршио Изенбек као и многи његови истомишљници је напустио земљу и отишао прво у Турску па затим у Југославију. 1923. је понудио Београдском Музеју дашчице уз малу новчану надокнаду али беше одбијен. Затим је отпутовао у Брисел где је срео Јурија Мирољубова. Мирољубову је требало 15 година да протумачи то писмо. Затим Мирољубов са Велесовом књигом одлази у Сједињене Америчке Државе и предаје књигу Руском музеју у Сан Франциску. И од тад су се многи стручњаци бавили том књигом укључујући Пешића, Кура и Лесноја.


Трагови Волосовог култа сачувани су код Источних и Северних Словена. У време ширења хришћанства асимилован је и замењен хришћанским заштитником стада, светим Власијем. У Новгороду је храм св. Власија подигнут на месту на коме се раније налазио Волосов идол. Калуђер Јаков прича (XI век) у својој биографији св. Владимира, како овај владалац беше наредио, да се један Волосов идол баци у реку Почајну. По биографу Аврамову из Ростова (XII в.) овај би апостол био порушио у овој вароши једнога каменог идола бога Велеса, према коме су оближњи Финци имали особитог поштовања. Облик "Велес" још се једанпут налази у једном чувеном грчком споменику: Путовање мајке божје кроз пакао. Налази се заједно са Тројаном, Хорзом (Хрзом) и Перуном. Исти облик Велес налази се још и у "Слову о полку Игорову". Што се тиче овога мешања Волоса - Велеса са хришћанским свецима, г. Буслајев је открио ову занимљиву ситницу. У старој Русији, на шеснаест врста од Владимира, бејаше једно место, које се зваше Волосово; ту беше манастир св. Николе; можда је он заменио какво светилиште Волосовог култуса. У Новгороду храм св. Власија подигнут је на месту, где је био идол Волос.



У колективном памће-њу Словена, бог Волос је остао дуже од осталих богова. Посебно код балкан-ских и карпатских Словена. По његовом имену је названа и средњовековна кнежевина Влашка. На Балкану су сви сточари називани власима у средњем веку, а истовремено овај социјални назив употребљаван је за ознаку националне припадности, па су Власима означавани многи Срби и често су поистовећивани или су сматрани за сроднике становника Влашке у данашњој Румунији. Аустријанци су звали Власима и Србе у Војној Крајини, а српско подручје у Западној Славонији Малом Влашком.
Велес је земаљско божанство; заштитник сточара и ратара. Слављен је у време сетве, жетве и испаше. Приписивано му је помрачење Сунца. Велесу су припадале и духовне силе: змајеви, але и ноћни шумски коњаник Лесовик. Велесова култна места, поред храмова, била су: њиве, пашњаци, торови, требишта и гробља. Обреди су се састојали од машкара, вучара (имитација вукова) и заветовања. Његов симбол је био штап, а симболизовали су га: трава, вук, црни петао и домаће животиње.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:34 am

– Јарило ( Јаровид ) –

Јарило је у митологији Стари Словена бог пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.Јаровид је у словенској митологији бог рата, нове препородне снаге - пролећне вегетације и плодности. Код Источних Словена познат је као Јарило.Његово име долази од корена "јар"-"сила", "сировост", и корена "вид", што значи "господин". Такође, у словенским језицима, "јар" означава пролеће као младост природе у новој години. Код Источних Словена, Јаровид је приказиван као и Јарило.
Наводно, Јарило је Перунов син. Кад се родио, Велес га је отео и одвео у подземни свет и тамо проводи детињство са Велесовим ћеркама. У пролеће, већ као јак младић, враћа се Перуну, своме оцу. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јаровид се у подземном свету налазио у самом корењу стабла. Да би дошао до врха, морао је проћи кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће. Јарило затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере, Перун убија Јаровида громом, а Морана постаје бела старица - зима, умире и одлази у подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јаровид поново рађа и све се понавља из почетка. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима. Рођење Јаровида је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јаровида и Моране на Ивањдан, земља је већ оплођена, почиње лето. У ритуалима за плодност код Источних, а делом и Јужних Словена, значајно место заузимају празници за које се везују божанства названа Кострома и Јарило, односно лутке од сламе, које се на одређен начин сахрањују, спаљују, растурају на делове или потапају у воду, уз обредно оплакивање или повике и смех, са циљем да поново оживе. У том ритуалу, обављеном у пролеће, чији је циљ био да се обезбеди плодност, Кострома се појављује као млада жена умотана у беле чаршафе, са храстовом гранчицом у рукама, а Јарило као прекрасни младић на белом коњу. У време летње дугодневнице прослављан је празник на који су лутке зване купала потапане у воду и паљене велике ватре. На тај дан трагало се за магичним и лековитим биљкама. Распрострањено је предање о цвету папрати који се расцветава уочи тог дана, а чија магична својства омогућују да се открије закопано благо. У свим ритуалима који се на тај празник обављају јасно су истакнути ватра и вода као супротни елементи, а на основу песама и осталих фолклорних текстова везаних за купала, могућно је реконструисати мит о родоскрвном односу брата и сестре, оличеним двобојним цветом дан и ноћ.



Jарило у народним песмама:
1. Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Лази Божо Јарило:
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих,
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова!
Обучено црвено,
Опасана зелено.
Огрнута плаветно,
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У Велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије."
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама.
Оним црним Гатама.
2. Ој Лазаре Лазаре!
Овде кућа Богата,
Овде нама казују
И сви љуђе причају:
Овде браћа живују,
У великој задрузи.
Лепо браћа живују,
А јетрве још боље.
Једна другој говори
Њима Лазар говори:
"Јетрвице китице!
Пољуљај ми детенце,
Док да идем у поље,
Да саберем ковиље,
Да пометем дворове,
Да наредим столове.
Сад ће дојћи Лазаре
Наш тај рабри Јариле.
Мало ће ни седети
Млого ће ни зазрети."
Ој Лазаре Лазаре,
Наш ти рабри Јариле!
Обрни се Лазаре!
Наш прекрасни божоле!
Обрни се Лазаре!
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.


3. Ој Лазаре Лазаре!
Овде седе попови
У попове дворове:
Изникао зелен бор.
Лупише му сељани,
Изсекоше зелен бор.
Поп ми седи у стола,
А крај њега сестрица,
Млада она Мађица.
Поп ми пише икону
И св. Николу.
Мађа везе мараму,
Да покрије икону
И светога Николу,
Ој Лазаре Лазаре,
Наш ти рабри Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Ти силени Јаруне!
Обрни се поклон се:
Овом двору и дому.
Младу попу и поши.
Обрни се Ђуриме!
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарују:
Лепим даром дукатом.
Попа жутим дукатом,
Попадија сребрицом.
Том пребелом парицом.
4. Море Вуко девојко!
Море красна србкињо!
Претерај ми вукове,
Кроз те честе лугове.
Кроз те луге Његушке
Виш Солуна велика
Па до ни Плашковице.
Одговара Вукојла
Она красна србкиња:
"Немогу јих претерат'
Кроз Његушке планине,
Виш Солуна србскога,
На Крајини тој нашој
У Плашковске лугове.
Имам косе дугачке.
Хоћев ми се замрсит:
На две ките роките,
На четири малине
И четврти каранвиљ."
Обрни се Лазаре!
Наш прерабри Јаруне!
Ој Јаруне Ђуриме!

Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем;
Лепим даром дукатом
5. Ој Лазаре Лазаре,
Наш прерабри Ђуриме!
Ој Ђуриме Јарило!
Овде јунак нежењен.
Што га сестро нежениш,
Ил у војску недајеш? "
Женила би женила,
И дукате бројала.
Нигде слику ненађо
Ни прилику угодну.
Женила би женила,
Али дође Јаруне;
Па га узе у војску
Тај Јаруне Ђуриме.
Онај страшан Јуришан."
Ево слике прилике!
У нашега Лазара.
Лазареву сестрицу.
Бојно седло убојно,
Бојно копље челично,
Оштра мача зелена.
Обрни се Лазаре!
Обрни се Божоле!
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:36 am

– Дажбог ( Дабог ) –

Дабог (Дајбог, Дажбог, Даждбог) је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише који су најважнији услови за опстанак људи. Он је истовремено и бог подземног света и родоначелник Словена (људи). Дабог је према усамљеном тумачењу Веселина Чајкановића био и врховни бог Срба.
Веселин Чајкановић је у првој половини XX века изнео ову врло храбру тезу којом се након њега нико није бавио нити је покушао да је уклопи са осталим тезама. Чајкановић из обиља народних предања и веровања јасно извлачи да се име Дабог скоро увек користи за неко зло биће, а често и за самог ђавола (Дабог се наводи и као краљ ђавола) долази до два могућа закључка:
• Дабог је био бог подземног света зато је поистовећен са ђаволом.
• Дабог је био Врховни Бог Срба због чега је морао бити деградиран у ђавола.
Анализирајући његове особине у народним предањима (види: Изглед Дабога), Чајкановић закључује да је он без сумње хтонско божанство, на основу чега га поистовећује са словенским богом мртвих. Посматрајући српску народну веру, Чајкановић закључује да је она претежно хтонска (Крсна Слава, обичаји око Божића, падање светог Николе и светог Саве у зиму...) што би морало да значи да је и врховни бог хтонско божанство, па би то онда морао бити Дабог. У многим списима се Словени називају Дабоговим унуцима, што би значило да воде порекло од Дабога, јер је у то доба било врло ретко да унук упозна деду и то је изгледало као веома дуг временски период.

Из Слова о полку Игорову:

Тад за доба Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевским век се људски поскраћива
Из Велесове књиге*:
Јер од Дајбога происходимо и постасмо славни
• за коју германски орјентисани историчари тврде да је фалсификат јер забога Словени нису имали писмо пре св. Браће што је апсурд и јер је Црноризац Храбар својевремено записао да су се пре него што су св. Браћа саставила глагољицу Словени за писање користили „чртама и резама“,а сем тога германски хроничар Титмар наводи да су на Словенским идолима била урезана њихова имена.




„Слово о полку Игорову“ (рус: Слово о полку Игореве, укр: Слово о полку Ігоревім), односно „Слово о Игоровом походу“, је најстарији руски еп настао у XII веку. Описује поход новгородско-сјеверског кнеза Игора против Половаца (Кумана) који је датиран у 1185. годину. Писац спева је непознат, а основна идеја спева је позив руским кнезовима да се уједине против заједничког непријатеља односно Половаца (Кумана). Оригинал је настрадао у пожару који је захватио Москву 1812. године током сукоба са Наполеоном. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру и често су помињани у књигама које се баве тиме, али је њихово значење, у том контексту, доста мутно и нејасно.

По мотивима овог спева Александар Бородин је написао чувену оперу кнез Игор. Постоји струја, првенствено западних и прозападних, историчара која је негира аутентичност овог документа сматрајући га великоруским фалсификатом насталим у доба Ивана Грозног. Међутим ова теза је неодржива јер је аутентичност доказана потврдом догађаја помињаних у епу у другим изворима, као и потврдом астронома да се у то доба одиграло помрачење Сунца, које је описано у спеву.
Позив кнежевима да се уједине :
Јарославићи и унуци Всеслава!
Та спустите свој стег најзад,
одложите једном маче рушилачке.
Из славе сте прађедовске већ испали!
Ви сте својим раздорима
први стали наводити невернике
на прекрасну Земљу Руску,
на достојност Всеславову.
Иза ваших свађа поче
насртање половецко!






Веселин Чајкановић каже : Дабог - да употребимо ову популарну епиклезу - стајао је на челу нашег пантеона, и био све до краја паганизма наш највећи бог, summus deus. То резултира из свега што о њему знамо. Није случајно што су њега заменили свеци највећег ранга, какав је свети Јован, свети Сава, свети Ђорђе, свети Аранђео, свети Никола . Када су стари богови, под притиском хришћанства, онемогућени и уклоњени, из целог старог пантеона једини се Дабог, односно његови хришћански супститути, истиче као равноправни супарник Божји, који има исту снагу као и Бог.
Да до овога ранга дође, Дабогу је помогла та околност што је он био национални бог, родоначалник целога народа и, као такав, његов највећи пријатељ и помагач ; не мање и зато што је он био и највећи бог мртвих; да се бог мртвих развије у највећег бога, то је доиста чест случај у религијама; треба се, на пример, сетити мисирског Озириса, па онда елеузинских божанстава код Грка, па онда галског Диспатера и германског Водана, најзад, јерменско-иранског бога мртвих .
Велики бог мртвих, пре но што је постао антропоморфан, имао је животињски облик. Он је, као што смо видели, замишљан у облику вука. Као што је германски Водан био у једно око слеп, тако је и наш sumus deus, замишљан као хром. Ту карактеристичну црту задржао је он и доцније, када је антропоморфизиран („хроми Даба"); и ова његова особина аутентична је и врло стара: није случајно што се још у руским легендама за најстаријег вука каже да је хром.
Функције Дабогове многобројне су. Он је, као што смо видели, бог вукова, и ова његова функција није без извесног мистичног значаја, утолико што су вуци инкарнације душа, па карактеришу Дабога као хтонично божанство. Извесне мистичне примесе могло би бити, као што смо горе (глава 3) видели, и у Дабоговој функцији бога ситне стоке; он је био њен господар и заштитник свакако још врло давно, још у свом териоморфном, вучјем облику: наиме, не може бити случајно што се и у естонским и у летонским и руским легендама често прича како је у старим временима вук био чобанин овцама. Он је и бог богагства, бог драгих метала — злата и сребра: отуда злато и сребро у његовом култу имају тако велику улогу; отуда се о његовим празницима тражи од њега „велико благо", или „осмак блага"; отуда је, најзад, он као и Хермес бог рудника, утолико пре што се они налазе у његовој области, под земљом благо.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:37 am

– Триглав –

Триглав је у митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Штетину и Бранденбургу. У Штетину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем налазио се храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са три главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да три главе симболишу власт бога над три посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да види грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ вранац, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет нових копаља, на размаку од једног лакта, а затим је зауздани и оседлани коњ три пута прелазио у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Троглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље. Отон Бамбершки порушио је светилиште у Штетину и три главе одсечене са Триглавове култне статуе послао папи у Рим. Култне статуе Триглава које су се налазиле у осталим местима биле су посребрене или позлаћене.
Једна од ове четири контине, која је била и најглавнија, беше велељепно украшена варварским радовима, који су представљали: људе, тице, четвороножне животиње, тако вешто насликане, да би човек помислио, да су живе. Тако су лепо и обојене, да им боја није избледела ни од снега ни од кише. Очевидно у овим редовима има мало претераности. У ове контине се сносио десетак од све непријатељске пљачке, златни и сребрни пехари, позлаћени и камењем украшени рогови, оружје и скупоцено посуђе.


Два оваква храма беху посвећена Triglous-у. Извесно је овде словенска реч измењена; но није ју тешко васпоставити под правим обликом - Триглав, бог са три главе. И данас још Немци су преокренули врх Триглав на Корушким Алпима у Terglou. Име Триглав ми налазимо у старој браниборској хроници. Отону Бамбершком би допуштено, да код штетинских Словена проповеда хришћанство. Они га лепо примише, уверени, да ће се њихов бог свм моћи добро бранити. Овом толеранцијом знаде се он добро користити. Помоћу својих свештеника почне рушити секирама и косирима све контине. Кад народ виде, да се богови не бране, нападне и сам на храмове, раздели њихово благо, а дрва однесе кући за кување јела. Што се тиче идола Триглава, владика му разби труп, узе све три главе, посла их у Рим, да посведочи покрштење града.). У накнаду зато он пристаде, да се поштује један свети дуб. Међу појединим предметима култуса Триглавовог налазаше се и у Штетину као у Аркони, један њему посвећен коњ, добро урањен и лепог стаса. Нико га није смео јахати, а један од она четири храмовска свештеника бринуо се о њему и неговао га. Тај је коњ чинио прорицања. Кад је требало предузети неки сухоземни поход, положе најпре на земљу девет нових копаља, на један лакат даљине једно од другога. Свештеник онда доведе заузданог и оседланог коња, држи га за узде, тера га да трипут у оба правца пређе преко копаља. Ако при том прелажењу не дотакне ниједно копље, онда је прескакање срећно и поход би се предузимао. У противном случају одустајали су од намере. Да би уништио и овај начин гатања, Отон смисли да тога коња прода негде на страни убедивши становнике, да је он много способнији да вуче кола, него да прориче. По једном другом биографу, коњско седло бејаше од злата и сребра и чувано је у једној контини.
Триглава налазимо у граду Волину. По покрштењу ове вароши свештеници, оставши верни култусу идола, напустише град, повукоше се у села (Ebbo, II. 13.). "И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који незнабошци могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола." Доста је чудноват завршетак приче. Могли бисмо се запитати, да ли Херману треба веровати; и да није он пронашао историју о седлу, да заглади свој неуспех, или да он просто није дигао какву било коњску опрему? Незнабожачка старица је извесно скрила седло у безбедан заклон од хришћанске похотљивости. После овога узалуднога покушаја померански апостол није више на томе настојавао. Бојаше се да га оптуже за лакомство, ако би и даље гледао, да се дочепа скупоценога идола. Стога сада прибеже убеђивању. Сакупи кнежеве и старице, и закуне их да се махну култуса Триглавовог, и да употребе оно злато, од чега је он начињен, на откуп својих робова. И биографи Отона Бамбершког спомињу Триглавов култус у Штетину. Овај град садржаваше у своме опкопу три планине. Највећа, она у средини, беше посвећена незнабожачком богу Триглаву. Његов идол имађаше три главе. Златан завој покриваше му очи и усне. Незнабожачки свештеници овако објашњаваху ове појединости: њихов велики бог има три главе, јер влада трима краљевинама, небом, земљом и паклом. Лице му је покривено завојем, јер неће да види ни да позна грехове људске.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:38 am

– Радгост –

Овај бог је дуго заузимао неоспорно место у словенском Пантеону. Но последњих година осумњичено је његово биће. Брикнер тврди, да је Радигаст просто име града. Овај је град са свију страна опкољен шумом, коју становници поштују као предмет обожавања. Двоје градске вратнице су отворене сваком намернику; трећа води на море, које је близу, и страшно га је видети. У овом граду или на овој вратници има само један храм вешто саграђен од дрвета, и стоји на роговима разних животиња. Зидови овога украшени су споља дивно изрезаним ликовима разних богова и богиња. Унутра су слике богова кичицом рађене; имена су им урезана; на глави им је шлем, покривени су оклопом, те изгледају страшни. Први од њих зове се Сварожић и сви га ови народи поштују више него све друге. Овде се чувају и заставе, и износе се из ових светилишта само у случају ратнога похода. Тада њих носе пешаци.

Ради чувања овога блага установљени су нарочити свештеници. Кад се сакупе ради принашања жртве идолима, или ради умирења њиховога гнева, они седе, док остали народ стоји, и мрмоље неке неразумљиве речи; копају земљу уз неки религиозни страх, и испитују судбину, да би дознали сумњиве ствари. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, па га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; па сравњујући исход овога враћања са малочас извученом судбином, они изводе главна предсказања. Ако обе ове врсте врачања даду исти резултат, онда се предузима оно што се хоће; у противном случају народ се ожалости, и напушта сваку намеру. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче, и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање.
Шта вели Адам Бременски? "Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре најсилнији су Ретаријани (Rhetarii). Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства (сасвим је природно, што град носи исто име народа који у њему станује). У њему има један храм сатани посвећен, чији је кнез Радигаст. Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; одасвуд је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. (По овоме изгледа, да Ретра није био град, већ само једно место за богомољу). Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода." Хелмолд понавља, да је Ретра престоница Редаријана, па копира неколико врста из Адама Бременског о богу Радгосту. Мало даље говори о једној борби између словенских племена Љутића и Редаријана (Liutitses et Riaduri), "који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава." Најзад нам каже, да "Пров беше бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Оботрида." Ботова (Botho) саксонска хроника у XV веку представља нам Радгоста како на прсима носи штит са црном говеђом главом; у руци држи секиру, а на глави му је и једна тица.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:39 am

– Стрибог –


Стрибог је у источнословенској митологији бог зиме и мраза. Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Његова култна дрвена статуа помиње се међу киповима који су стајали на брегу у Кијеву.
Стрибогу се данас зна јако мало. Многе информације о овом божанству су изгубљене временом иако је Стрибог био један од најбитнијих богова Словена. О његовој улози и битности сведочи то да се помиње у свим старим еповима о Словенима. У епу ,, Слово о полку Игореве’’ се говори како ветрови, унуци Стрибога дувају с мора. Из овога се може закљуцити да је стрибог замишљан као старац, пошто има унуке. Унуци су били ветрови свих праваца. Многи западни хроничари су писали да је Стрибог могао бити уништитељ доброг, али то не треба узимати много озбиљно, јер су ти хроничари увек писали са циљем да умање важност Словенских богова и да наметну своју религију, углавном хришћанство. Да би се ово боље схватило треба узети у обзир регион у коме су Словени живели. То су биле углавном равнице, близу река и мочвара. У оваквим
пределима су ветрови могли да буду јаки, али у овим пределима нису дували ветрови који су уништавали, попут урагана и торнада. Тако да Стрибог није могао бити уништитељ. Ветрови који су дували у крајевима где су Словени живели нису уништавали, тако да ни Стрибог као господар ветрова, није био уништитељ. Да би се схватила његова улога треба погледати како је изграђено име овог бога. Део имена казује да се ради о божанству, односно он у имену садржи реч бог. О функцији Стрибога више би требао да нам каже први део имена, реч СТРИ. Простирати се на неким словенским језицима попут словачког каже розтрусоват. Види се да је дошло до гласовне промене па је с прешло у з, али иначе у овој речи се налази реч СТР из Стрибоговог имена. Вероватно је по овоме да је он био распраситељим семена, простираоцем и преноситељем малих ствари, али такође је могао и да преноси смеће.
Замишљан је као старац који је имао ратнички рог. Овим рогом је будио ветрове, своје унуке. Због ове особине многи војни заповедници су се идентификовали са Стрибогом и видели у њему идеал. Тако су и кнезови често градили његове идоле и поштовали их. Стрибог је нарочито био поштован у Кијевској Русији, односно код источних Словена. О томе сведоче многи извори из тог времена. У спису ,,Повест временних лет’’ се помиње како је Стрибогова статуа била саграђена на брегу изнад Кијева, заједно са Перуном, Хорсом, Дажбогом, Симаргилом и Мокош.
Стрибог је био и заштитник Весне, заједно са Јарилом. Стрибог је као бог ветра и ваздуха доносио Весну сваког пролећа на крилима лаког пролећног поветарца. Заједно су побеђивали сваког почетка пролећа Морану и доносили земаљском свету пролеће и боље услове за живот.
Животиња која је била посвећена Стрибогу је био орао. Биљке посвећене Стрибогу су глог и дуб. Приликом давања завета, Стрибог је био чест гарант. Свечаности у Стрибогову част су се организовали и лети и зими. Лети вероватно да се призову ветрови и киша, док га је зими требало удобровољити. Важио је за неуморног путника који се лако пребацује са једног места на друго. Због тога је замишљен као моћни, стреловити, ветар. Словени су му име замењивали називом за најчешћи ветар у својој околини, па су га Срби ословљавали речним ветровима: вардарцем, поморавцем, подунавцем, али и кошавом, буром, југом или поветарцем. Пошто се појављивао некад силовито и разорно, а понекад благо и плодоносно, приписиван му је несталан карактер, који је прелазио од беса до доброћудности. Тако се зими испољавао немилосрдно - замрзава воду, наноси снег па куће и путеве и кажњава хладноћом. Од његовог имена остао је глагол "стригати", па су Словени говорили за хладна времена:

"Ветар стриже". Супротно оваквом понашању, Стрибог је у пролеће радовао људе - шаљући им, на крилима поветарца (развигорца), богињу Весну; која их је даровала новим животом и раскошном лепотом, заодевши им околину у зелено, цветно и миришљаво рухо. Укратко, Стрибог је добар, али је често напрасит и пргав. Ове Стрибогове особине нису заборављене код Срба. Оне су, у многобројним легендама, приписане Светом Сави, где се наш највећи светац појављује као неуморни путник, који помаже људима и подучава их, али их често и окрутно кажњава - ако се понашају неморално. Стрибог је важио и за ратника, попут Световида, Геровита и Триглава. Од њих се разликује по томе што има крила. Она му омогућује да брзо прелази огромна пространства на земљи, али су му служила и за преношење душа умрлих у други свет, зашто је, такође, био задужен. Ово задужење у хришћанству је припало Светом Николи, а после Светом Јовану, и на крају Светом Арханђелу, који је душе предавао Светом Петру - за Рај или Пакао. .
Приликом обреда посвећених богу Стри-богу и магијских радњи, поштован је Стри-богов избор бројева и дана, према следећим одликама: срећни дани су понедељак, четвртак и субота; срећан је број 7, а магичан број 3. Словени су славили Стрибога три пута годишње: зими, у пролеће и у јесен. У његово име су верници, поред бајања, заветовања и договарања, приређивали обреде за помирење међу пријатељима и рођацима, што нас, опет, подсећа на Светог Саву, који је успео да помири своју завађену браћу - српске краљеве - Стефана и Вукана. Стрибогова култна места, поред храмова, била су на гробљима. Поред ветра, његов је био и град - туча, а од духовних појава: аловити вихор и усуди. У случају ветровитих вртлога, који су могли да понесу жито, сламу, сено, па и делове кућа, тумачило се да је Стрибога спопао, због неког људског греха, страшан бес. Стрибогови предмети биле су вериге и крст, којег су верници обликовали од леда у току зимских дана. Његов је био орао и пролећно цвеће - које му је даровала богиња Весна.
Стрибог је на кипу био представљен као ратник. Поред споменутих крила, имао је на глави металну капу са шиљком - на коју подсећају немачки шлемови из Првог светског рата. Врат и горњи део Стрибоговог тела покривени су металним плочицама. Бог Стрибог у рукама држи огроман лук и сноп убојних, дугих, стрела. Његове функције у хришћанству обављају свети: Вартоломеј, Петар, Сава, Пантелија и Атанасије.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:40 am

– Богиње – – Весна / Лада –

Весна је богиња пролећа у старој словенској религији.Реч весна на руском језику значи пролеће. У српском језику се често употребљава израз весник пролећа.У српском народу се ова реч често користи као женско име. Лада је богиња лета, љубави и лепоте из старословенске митологије. По веровању старих Словена она живи у другом свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће. Име богиње Лада се први пут спомиње у периоду ренесансе, када су словенски историчари, под утицајем њихових француских, италијанских, немачких колега почели да показују јак интерес за античку митологију. Неки од њих, посебно чешки и пољски историчари покушавају изградити заборављени словенски пантеон богова.


Чудно и посве неприродно би било, кад Словени, који су имали толико богова, не би знали ни за једну богињу; ово би у осталом била и једна реткост у историји развоја појединих религија. Да је култус богињама уистину постојао, потврђују нам и разни писани спомени. Неку богињу спомиње нам Титмар (VIII 64) и вели да се њен лик налазио на застави. А кад је један немачки војник ову заставу пробушио бацивши се каменом добише Љутићи, који су се цару били потужили, дванаест талената одштете. Љутићи изгубише заставу још једне богиње прелазећи преко реке Милде, која је јако била набујала, вели Титмар. И Хелмолд нам спомиње једну богињу Полабљана, која се зове Сива.

Богиња, која би се са неком сигурношћу могла ставити у Пантеон словенских богова и богиња, јесте Весна. /Vl. Nazor: Slavonske legende, Zadar, 1900./ Весна је богиња која представља ведро годишње доба, а ово својство њезино даје и објашњава нам и само њено име.

Етимологију имена богиње Весне даје нам Крек на тај начин, што име њезино доводи у везу са староиндијском речју – вас – што значи бити јасан, светао, светлост. Весна тј. "светло или годишње доба, које доноси светлост (ведрину)," може се упоредити и са ст. инд. – Vasanta – које у авести гласи: vanri; у ст. перс: vahara; у новоперс: bahar; у грчком йар; у лат: ver место verer, veser пролеће; у ст. норд: vбr, у лит: vasarа што значи лето. Називи пролећа код разних народа и у разним језицима налазе своје јединство у корену: – vas. – Према свему овоме, изгледа да је Весна била богиња пролећа.

Лада, која је врло често спомињана као богиња словенска, по Спасоју Васиљеву уопште и не спада у Пантеон словенских богова и богиње.

И Девана је богиња пролећа, а уз то још и богиња плодности. Длугош је Девану нашао код старих Пољака под именом Dzevane, и упоредио ју је са Дијаном. Длугош нам спомиње и богињу Зизилелију (Dzidzilelya), која бди над судбином детињства, и исто је што и Венус. /Л. Леже: op. cit. пг. 160./



Весна је омиљена богиња пролећа. Са пролећем је најављивала топле дане, плодне њиве и бројна стада на пашњацима. Живот се у пролеће обнављао, а Весна је заслужна што је он добијао раскошне и лепе облике: зелене крошње, разнобојне цветове и опојне мирисе. Овим је уносила радост у домове Словена, па јој је култ безгранично уздизан. Верници су јој се молили да буде милостива и да умножи веснике других срећних догађаја; и у породици и у друштвеној заједници. Зато није заборављана ни при највећој породичној радости - доласку на свет нових нараштаја. Родитељи су својим кћеркицама радо давали њено име. Овај обичај се задржао и до данас, па је Весна једно од најчешћих женских имена код православних Срба.
Богиња Весна је била узор у сваком погледу, па су Словени желели да им кћерке буду веселе, лепе, чисте и миришљаве као она. А управо је тако замишљана и богиња Весна. Њену лутку су момци облачили у рухо од траве, гранчица са пупољцима, цвећа и лишћа. Момци су је носили кроз насеља и доносили на култна места. Укусно и лепо обучена, богиња Весна је ширила опојне мирисе око себе, па је таква слика очаравала Словенке, које су нашле начина да се домогну мирисне течности, којом су почеле да квасе лице и натапају своју одећу. Поред заносне лепоте, Словени су Весни приписивали и господство над сунчевом топлотом, без које не би било обнављања природе у зелено и цветно рухо, нити би могло бити клијања и ницања нових биљних изданака. Свештеници су сматрали ватру симболом сунчеве топлоте, па су је ритуално потпаљивали и благосиљали. Верници су зато, ради среће у породици, део те обредне ватре односили кући и потпаљивали своје огњиште. Иначе, око ватре су свештеници (жреци) руководили пастирским играма - ради што бујније траве на пашњацима. Поред тога, у игри и песми учествовале су и младе девојке - додоле, испуњавајући део обреда везаног за дозивање кише. (Овај обред приређиван је у част и других богова). У ритуалу богињи Весни, девојке су биле обучене само у рухо од траве, гранчица, лишћа и цвећа (као и Весна) и кад је било довољно топло, присутни су их, обилато, поливали водом. Касније су, за игру и песму, додоле биле награђиване од стране сваког домаћина.

Богиња Весна, као и свака овоземаљска дама, није била усамљена. Имала је свог заштитника - бога Геровита, витеза ратника, који је бдио над њом и бога Стрибога - бога ветра и ваздуха. Стрибог ју је, на крилима лаког и пријатног поветарца, доносио сваког пролећа. Весни је приписивана још једна одлика, тако присутна за смртнице - нетрпељивост према другим женама. Она је била љута противница богиње Моране - господарице зиме и смрти. У жестоком обрачуну између две богиње, Словени су се опредељивали за омиљену Весну, па су јој помагали тако што су, на размеђи зиме и пролећа, правили лутку са омраженим ликом Моране и уз пригодне обреде је спаљивали, дозивајући Весну да што пре дође. Овај савез са Весном, Словени су користили тако што су је позивали, молитвама и магијским радњама, да им помогне да отерају Морану из кућа и из стаја, где би намеравала узимати душе или наносити патње људима и стоци.
Словени су веровали да Весна, супротно опасној Морани, помаже људима и да у пролеће поправља зимом нарушено здравље, усклађујући, истовремено, рад срца и разума. Тиме је људе чинила добрим и благим, па није било препреке да они међусобно негују поштовање и слогу. Једном речју, Весна је доносила људима срећу и љубав. Заузврат, Словени су у њену част приређивали један од најрадоснијих обреда. Састојао се у весељу са супружницима који су склопили брак у претходној години. За ту прилику, припремани су колачићи са медом, поетично називани - меденчићима. Овај обичај ће преживети, па ће и у хришћанству задржати истоветно име - Младенци, с тим што ће га Православна црква везати за дан Четрдесет мученика, 23. марта, кад је у четвртом веку убијено 40 римских војника, који се нису желели одрећи, тада забрањене, хришћанске вере. И други обреди посвећени богињи Весни су преживели и одржали се у хришћанству. Као и њен пролећни цветни празник, којег и данас празнујемо као Цвети. У Весниним обредима је нешто што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће, јер је жрец својим верницима давао да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. У време цветања врбе, деца су кићена врбиним ресама, а око врата су им стављани звончићи, да би наговестили бројну и здраву јагњад. Нема сумње да је и овај обред задржао у православљу бар своје име - Врбица. У пролеће су и Словени бојили јаја и црвена боја је била најприсутнија, јер је симболизовала ватру и сунчеву топлоту, коју је Весна доносила. Црвена јаја су, с вином и хлебом, поклањана домаћину куће. Хлеб, вино и обојена јаја су у хришћанству добили само још јачу симболику. Пошто су сви Веснини обреди били посвећени пролећу и новом животу, тако је пролеће обележено и у хришћанству, јер је на Благовести (7. април) Араханђел, носећи бели крин у руци, обавестио Богородицу о њеном безгрешном зачећу - новом животу.

И стари Словени су кукавицу сматрали злослутницом, нарочито ако би закукала у пролеће, кад су се прослављали Веснини дани. Супротно томе, ластавицу су сматрали срећном птицом и готово су је поистовећивали са богињом Весном, јер је она била опипљиви весник пролећа. Зато је никад нису ловили и свака породица је била срећна ако би им ластавица озидала своје гнездо испод кућне стрехе.
Како смо видели, богиња Весна је везана за пролеће, а тиме за цветање и клијање. Од духовних појава, ње се тиче једино изгон Моране. Поред храмова, Веснина култна места су увек поред текуће воде, а од предмета симболизују је: лутке, венци, јаја и звона. Њена жива бића су: ласта, кукавица и рода (рода и данас представља весника новорођенчади), а од биљака: бреза, врба, љубичица, маслачак и цвет брескве.
На својим киповима, Весна је представљена као лепа и насмејана девојка; с косом од цветних звончића, крупним очима и осмехом преко лица. На коси је имала велики звездаст бели цвет, а око врата огрлицу. Груди су јој биле бујне - како и доликује богињи која припрема услове за нови живот. У централном делу, били су изрезбарени мотиви обредног кола са фигурама девојака и младића, а у доњем делу велики цветни венац. У горњем делу кипа, представљени су различити цветови и лишће. Богиња је држала у левој руци букет цвећа, а на кажипрсту десне стајала јој је ластавица.
Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог.
Веснине функције у хришћанству покривају: свети: Михајло, Гаврило и Рафаел (Света Тројица) и делимично: Ћирило и Методије.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:40 am

Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Њени дани су били од 25. маја до 25. јуна. По њима се види да је Веснина наследница, од које је преузела пробуђену природу, да би над њом била и омогућила јој развој до пуних плодова. Лада је настављала све оно што је Весна започела - па ће целог лета лепотом бити украшена насеља, ливаде, шуме, планине и небо. Зато је и названа богињом лепоте и људи су је због тога највише обожавали, молећи је да и њих учини лепим и згодним. Њој су посвећивани чести и разноврсни карневали. У њену част се младеж окупљала у кућама или на излетима у природи, најрадије у време које у хришћанству обележавају ивањданске игре. У оба случаја су играна кола и певане песме Лади, с рефренима: "О Ладо", или "О Љељо". То су изводиле словенске русалке и ови су обреди били тако омиљени да су се задржали стотинама година у време хришћан-ства. Забележено је да су се руски свештеници жалили да ову паганску појаву не могу да сузбију, јер је младеж, долазећи у хришћанске храмове, изненада започињала игре посвећене Лади. Због тога је Православна црква мало изменила карактер ових обичаја, па се данас на хришћанске празнике појављују, уместо русалки, краљице. Ладин обред је било и момачко плетење венаца, који су се, на излетима, стављали девојкама на главу, а касније су их момци преузимали, носили кући и качили изнад кућних врата или на зидове у својим собама. Мање венце су младићи стављали око врата киповима својих богова, које су држали у кућама. У част богиње Ладе, Словени су узимали последњи откос жита, чинећи од њега мали стожер, везали су га црвеним канапом и прскали крвљу певца. Поред овог, чињен је и стожер од трешњевог дрвета, са изрезбареним ликовима богова, на које су стављани венчићи. Стожери су били посвећени култу Сунца и имали су сврху да подстакну раст биља под његовим зрацима, али и да измоле довољно кише за жедну земљу. Око стожера су девојке певале: "Ој, убаве младе моме, Ладо, Ладо". Момци и девојке су у колу били окићени и пролазили су испод венаца, које су за ту прилику држали, у облику славолука, други младићи и девојке. Многобројни су обреди посвећени богињи Лади, мада сви нису ни записани ни запамћени. Један од њих састојао се у томе што су га упражњавале девојке, без присуства мушкараца. Оне су наге узимале део од прибора за ткање - вратило, додавале му коњску дрвену главу, симулирале јахање и палиле су брезове коре, натакнуте на дуге мотке. Ове мотке (лиле) подизане су високо изнад главе особе која је била одабрана да замени богињу Ладу. Она је у руци држала јабуку петровачу и ивањско цвеће.
Ватра, којој су Словени придавали чудесне моћи, била је обавезна и у обредима посвећеним богињи Лади. И у овом случају је омладина прескакала ватру и око ње играла и певала. Лада, као и Весна, била је обожавана због своје духовне и телесне лепоте. Представљана је као најлепша словенска жена - беле пути, златасте косе и с крупним очима, боје љубичице. Усне су јој биле сочне - горња боја јагоде, а доња малине. Тело јој је било стасито а кожа мирисна. Она је била заносна и привлачна, па су је Словени призивали приликом склапања бракова или у време љубавних патњи. Тад су јој певали, уз понављање рефрена: "Диди Ладо". Као и Весна и Лада има одлике и судбину земаљских жена, па су остали трагови да су њени драгани били бог Геровит - витез и ратник и други моћни словен-ски бог на коњу јаросни (љуту) Јарило. Чеси и данас Ладу зову Пана - госпођа. Руси су свом најомиљенијем возилу дали име Лада. То није чудно, јер је Лада остала у словенској фолклористици присутнија од других божанстава. Њени знаци су чести мотиви у везовима и ручним радовима словенских жена, тако да је лако, преко њих, одгонетнути давнашње функције богиње Ладе. Од природних појава, Лади су припадали Сунце, топла ноћ и киша, а од предмета споменути венци и стожер. Њени су: петао, јелен, орао и мрав, а од биљака: трешња, липа, маслачак и божур. Од духовних појава, Лада је господар Пољевика. Култна места су јој у пољима, а обреди су: жртвовања, креснице и русалке. Кип богиње Ладе приказује, како је наведено, стаситу и лепу жену, а тако су и Грци замишљали своју богињу Афродиту. На Ладиним прсима су развијене дојке, знак плодности и угравирано Сунце, без којег не би било те плодности. Остали делови кипа покривени су сликама воћних плодова, живих бића и знацима плодности, присутним на данашњим везовима и ручним радовима. Функције богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел а делимично свеци: Ђорђе и Петар. Лади су припадали сунце, топла ноћ и киша. Њене животиње су биле петао, јелен, мрав, а биљке трешња, липа, маслачак и божур. Девојке су јој се молиле за лепоту, мушкарци је призивали у време љубавних патњи. Била је наследница Весне, што Весна учини цветним, Лада плодним. На киповима представљана је као лепа, стасита жена, прекривена зрелим плодовима воћа, са сунцем на грудима.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:41 am

– Морана –

Морана (или Мора, Морена, Марана, Маржана) је у словенској митологији богиња смрти и зиме. Појављује се у разним обличјима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне старе вештице. Њено име долази од старе индијске речи "мара", што значи "силом умрети". Такође, "морена" означава снежне лавине и ледењаке. Могуће да је име Мора постало народном етимологијом од морити.
У неким словенским земљама, био је обичај "спаљивање Моране", који је означавао крај зиме и долазак пролећа. Тим именом се назива и лутка од сламе која је коришћена у ритуалима везаним за умирање и васкрсење у природи или у чинима за кишу. Тај обичај је постојао и у другим земљама, али се није тако звао. У неким селима, тај обичај још увек постоји. Моранина лутка је такође кориштена и у другим ритуалима, везаним за умирање или дозивање кише. Стари Словени веровали су да све зимске непогоде, снег, лед, мраз и смрт долазе од Моране. Код Источних Словена, Морана је била богиња плодности, жена и "женских послова", као што је предење. Тако да је она тамо и на северу Русије, мешана са Мокошом, мајком богињом, богињом земље. Могуће да је то због мита о Јаровиду, кад је Морана, кад се ожени Јаровидом, богиња земље и пролећа, а кад га Перун убије, она постаје стара вештица, богиња зиме.
Мором се код нас сматра вештица која се покајала и зарекла да неће више људи јести, него их само ноћу притискује и дихање им зауставља. Гдекоји опет мисле да је девојка која ће постати вештица, док се не уда. Кога притискује мора, треба да стави за врата оне собе где ће спавати метлу наопако кад пође спавати.
- Вуков Рјечник под речју "мора"

Њен идол је поставио кнез Владимир, код Кијева, заједно са осталим боговима, 980. године, и онда је 988. порушио те идоле, кад се и покрстио.


Морана је била словенска богиња зиме и смрти. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу старим Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Јер Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и нездрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом исчекивао а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану- зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка које је представљала ову богињу, која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. У месецу марту практиковао се још један ритуал везан за Морану. То су биле такозване мачкаре које је чинила маскирана поворка људи окупљених са циљем да уплаше и отерају Морану.
Да видимо у каквом је односу била Морана са осталим словенским боговима. Предања која говоре о овим односима иначе су веома дискутабилног порекла и сумњиве аутентичности, међутим, за ову прилику посматраћемо их као релевантне изворе о словенској митологији, будући да дају доста информација о природи Моране. По једном од ових предања, бог Сунца Дажбог отишао је у подземни свет Нав да тражи своју жену Злату Мају, али је у Наву срео Морану која га је завела. Пошто јој је после неког времена Дажбог досадио и пошто је нашла другог љубавника- Јулу Црнобога, Морана је решила да отрује Дажбога. Њега спасава Жива након чега он спаљује Морану и прогања је натраг у Нав. Ова прича савршено објашњава процес кретања Сунца током године, јер Сунце, по веровању свих паганских народа, зими борави у подземном свету, односно словенском Наву. Његова љубавница је тада сама зима која му не допушта да изађе из подземног света дајући му пиће заборава. Морана ипак не може довека продужити своју владавину јер се на крају приче Дажбог ослобађа а она сама бива уништена. По једном другом миту Морана је повезана са богом Воденом са којим чини један хтоничан божански пар. Воден, као Моран, и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која по веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Река Морава такође носи у себи име Моране а ово је још један аргумент више у прилог теорији да се Морана може сматрати једним воденим божанством. Тим пре што је за Словене вода скривала у себи мрачне силе и била повезана са подземним светом- Навом.
Морана се описује као тамнокоса жена затрашујућег изгледа а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе- Кугу. Куга највероватније представља само један аспект Моране исто као што то представља и Мора- женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића, међутим, не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:42 am

– Мокоша –

Мокош (старословенски: Мокошь; још и Мокоша, Мокошка) у митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. Сећања на ту богињу сачувана су у Украјини све до средине 19. века. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.


Мокоша не наводи само првобитна хроника, већ и други писани старословенски руски споменици средњег века. (Крек. Einleitung, стр. 395 - 407.) У верском споменику XVI века, номоканону, који је навео г. Веселовски налази се једно лице по имену Мокуша, које игра улогу једне врачаре. Свештеник који исповеда једну жену, пита је: "ниси ишла к Мокуши?" Фолклористика у северној Русији још и данас зна за Мокушу. То је једна жена, која се јавља за време великог поста, обилази куће, надгледа предиље. Ако се њихов чекрк окреће па зашкрипи, оне веле: да то Мокуша преде. Она се занима и животињама. Ако неко неострижено јагње изгуби вуне, вели се да га је Мокуша остригла. Ноћу се оставља крај маказа један прамен вуне. То је понуда Мокуши. (Барсов, Коментар Слова о полку Игорову, који цитира Веселовски. I. с.) Ако име Мокуша није финскога порекла, мора се везати за богињу Мокош у Хроници. Ништа не казује, каква су била својства ове богиње. Име њено могло би се везати за корен мок (мек-ота, мок-ар); али наставак ош је незгодан. Јагић мисли, да је Мокош превод с грчкога μαλακία. Оп наводи по Тихонравову споменике, чије оригинале нема при себи, и по којима би Мокош био превод гр Од дана у недељи био јој је посвећен петак. Овим даном су у њену част сељанке вршиле разне обредне радње – од предења кудеље до прања и бојења тканина. Сећања на њу сачувана су у украјинским степама све до средине 19. века. чког μαλακία, тј. рђаво божанство, које навлачи на Онанов грех.
Мокош је уклањала последице урокљивих очију и била је везана за духовне појаве ноћних јахача Домовоја (кућни) и Лесовика (шумски). симболизовале су је овце и пчеле, липа, кантарион, купина и лан. Поред храма, кућа је била једино култно место ове богиње. Зато су њени предмети били они којима се верници служе у кући: вуна, преслица, вретено, сито и остали, уз обавезне амајлије и прстен. Њен кип у храмовима је у седећем ставу, као и Сварогов. Има украшену капу, попут скупоцене краљевске круне. Уз предмете домаћинства, на дну њене хаљине изрезбарени су ликови жена, који подсећају на прела, ради пређе, плетења и чипкања. Дани Мокоше су око Благовести, у пролеће. Обред у њену част састојао се од прања кипова и других идола у води - Купале. Њене функције у хришћанству покривају: Богородица и Света Петка, а делимично Света Магдалена и Свети Тодор.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Бели Вид Sat Sep 19, 2009 5:44 am

Митолошка бића
– Виле –
Виле – У јужнословенској митологији женска натприродна бића, наклоњена људима. Замишљане су као изузетно лепе девојке златних коса и са крилима, одевене у дуге, прозрачне хаљине и наоружане стрелама. Оне живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водаркиње, бродаркиње) или у облацима (облакиње). Веровало се да се рађају из росе, неког цвећа, кад пада киша и греје сунце и кад се на небу појављује дуга. Своје дворце, изузетне лепоте и раскоши, граде на облацима. Могу се преображавати у различите животиње, првенствено у лабуда, сокола, коња или вука. Често јашу на коњу или јелену, одлазе у лов, а још чешће играју у колу. Заљубљују се у јунаке, које помажу и саветима и делима, а каткад су њихове посестриме (нпр. Марко Краљевић и вила Равијојла). Наклоњене су и девојкама, које од њих многу измолити лепоту или заштиту. Виле особито вешто видају ране задобијене у бојевима, и то различитим биљем. Располажу и способношћу прорицања. Виле тешко праштају увреде и својим стрелама или погледом усмрћују оне који их повреде. Потчињавају се само онима којима пође за руком да им отму одећу, а ако им неко одузме крила, преображавају се у обичне жене.Могу имати козје, коњске или магареће ноге. Врло често помињу се у десетерачким народним песмама или у народним причама. По народним предањима и веровањима имају дуге расплетене косе и окупљају се на изворима река и језерима, где голе играју коло у води. У топономистици Србије и Црне Горе има доста места с именом вила, нпр. Вилин извор на планини Кому, Вилине воде у Београду...
Планинкиње виле су добре, оне се кладе са обичним смртним девојкама како то показује песма: "Кладила се вила и дјевојка – ко ће боље поранити рано, – и донети воде иза горе – и помести беле дворе своје", /Народне песме из издања Народне Просвете Београд, песме особито митолошке, ред. М. Ђурић./ шта више девојка побеђује вилу у овој опклади и остаје некажњена. Виле од горице знају одлично да лече и видају: "Краља вида од горице вила – а краљицу нема ко да вида". Ове горске виле толико су добре, да су оне некада помагале људима поља обрађивати и марву чувати. Вила може да има и деце, она каткад сама своје чедо негује: "Не пиј злато одовуд водице; – овде је вила чедо окупала," а знаде своје дете дати и људима на чување, и то је дете увек лепше и јуначније него остала деца. Велики јунаци бију мегдан с вилом и могу да је устреле: "Стаде вила заклињати: – Не стр'јелај ме, млад јуначе! – и устр'јелих белу вилу". Али вила зна да буде и помагачица и посестрима: "Имала је ђевојчица – бјелу вилу посестриму". Вила гради градове на облацима, али уме и да руши све што људи сазидају и тражи жртву у темеље града, као и песми: "Зидање Скадра на Бојани". Она имаде и синова и кћери па их жени и удаје: "Ђе су врата бијела платна, – Онђе вила ћер удаје; – ђе су врата од скрлета, – онђе вила сина жени". Планинкиње виле залазе и у пећине и претварају се у змије. Водене виле су врло зле, осветљиве, и злобне, које најрадије гледају, да се човечанство мучи као змија на трну. Песмом намаме сваког смртника на своју пропаст. Неке од водених вила су као и сирене пола женско а пола риба; могу се претворити и у лабуда или могу имати само лабудове ноге. Кад кажњавају виле сакате оне људе или даве младиће који се купају у њиховим вировима, а уништавају и оне који се усуде мутити или узимати воду из њихова извора. Дуго се мислило да у виле верују само Јужни Словени а нарочито Срби, али је Колар нашао вилу и код Словака. У Тренчинском комитату вилама се сматрају душе заручника, умрлих после веридбе. Оне не могу наћи мира и осуђене су да ноћу лутају. Ако сретну кога човека, одвуку га у своје коло и нагнају га да игра с њима док не постане само душа. Вила има и у Чешкој; у области Храдец "блудичкy" или дивље ватре, а то су душе оних које је вила поморила.
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Матушкин матурски рад Empty Re: Матушкин матурски рад

Порука  Sponsored content


Sponsored content


Назад на врх Go down

Страна 1 of 2 1, 2  Next

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму