Свети Сава и вукови, ... кад загрми на Савиндан
Страна 1 of 1
Свети Сава и вукови, ... кад загрми на Савиндан
Народна легенда:
„Пошто Свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, Свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.”
Свети Сава и вуци
Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које Светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању, Свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и - у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју "нафаку" - одређује им храну ("тајин") за наредну годину, то јест шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.
*
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве, његови хртови или керови, као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови. Односи између Светога Саве и вука интимни су и пријатељски: Свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између Светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.
*
Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза Светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична бозанства и демони јављају се често у вучјем облику...
*) Из: Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.
Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
(Почетак буне против дахија)
Кад загрми на Савиндан
Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.
Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум. Муње и громови запарали су небо и на Савиндан 1999. на Косову и Метохији. Те године НАТО је бомбардовао СРЈ, а на Косово је ушао КФОР и УНМИК.
„Пошто Свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, Свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.”
Свети Сава и вуци
Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које Светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању, Свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и - у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју "нафаку" - одређује им храну ("тајин") за наредну годину, то јест шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.
*
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве, његови хртови или керови, као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови. Односи између Светога Саве и вука интимни су и пријатељски: Свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између Светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.
*
Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза Светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична бозанства и демони јављају се често у вучјем облику...
*) Из: Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.
Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
(Почетак буне против дахија)
Кад загрми на Савиндан
Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.
Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум. Муње и громови запарали су небо и на Савиндан 1999. на Косову и Метохији. Те године НАТО је бомбардовао СРЈ, а на Косово је ушао КФОР и УНМИК.
Re: Свети Сава и вукови, ... кад загрми на Савиндан
http://www.vidovdan.org/article1427.html
Многи се сећају необичне грмљавине кад јој време није, тог 27. јануара 1995. године. Грмело је за Светога Саву, грмело је у јануару када грмљавини време није. Грмело је свуда: и у престоници, и у провинцији, и није било краја који за ту грмљавину није чуо. Два три дана о чуду се причало, а затим се све наставило: свако је отишао својим старим путем. А пута Божијег мало се ко сетио и мало је ко на њега стао. У Београду, громови су погодили САБОРНУ Цркву, (у којој је у том тренутку служена литургија), у САВЕЗНУ скупштину, у авалски ТВ и радио торањ. Знамо да од три поменута симбола два више не постоје: авалски торањ физички не постоји - срушен је у НАТО бомбардовању 1999 године, Савезна скупштина више не постоји као Савезна - одласком Црне Горе из заједничке државе. Остала је само - Саборна Црква.
Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум.
Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Re: Свети Сава и вукови, ... кад загрми на Савиндан
Свети Сава - пагански бог?
Први српски архиепископ Сава, касније и светац, представља такође и митску фигуру код Срба. Он је путујуће божанство, заводи ред и благостање по земљи, учи народ земљорадњи, коваче да кују гвожђе... Због оваквих улога, етнолози у њему виде одјеке старословенског Дабога. Од атрибута, за њега се везују штап (чудотворан) и вериге, а од животиња коњ, вук и петао. Сава је, тако се верује, заштитник вукова и на свој дан се попне на крушку, позове вукове, нахрани их и одреди чије ће торове ове године походити. Вук је у старој српској митологији представљао демона или божанство доњег света. На хтонски карактер овог свега упућују и други атрибути који се уз њега помињу, а који су у свим митологијама карактеристични управо за божанства доњег света: петао, којег Свети Сава увек носи са собом, капа (у германској и грчкој митологији божанства доњег света се такође замишљају са капом)...
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/01/06/srpski/BD01010503.shtm
Први српски архиепископ Сава, касније и светац, представља такође и митску фигуру код Срба. Он је путујуће божанство, заводи ред и благостање по земљи, учи народ земљорадњи, коваче да кују гвожђе... Због оваквих улога, етнолози у њему виде одјеке старословенског Дабога. Од атрибута, за њега се везују штап (чудотворан) и вериге, а од животиња коњ, вук и петао. Сава је, тако се верује, заштитник вукова и на свој дан се попне на крушку, позове вукове, нахрани их и одреди чије ће торове ове године походити. Вук је у старој српској митологији представљао демона или божанство доњег света. На хтонски карактер овог свега упућују и други атрибути који се уз њега помињу, а који су у свим митологијама карактеристични управо за божанства доњег света: петао, којег Свети Сава увек носи са собом, капа (у германској и грчкој митологији божанства доњег света се такође замишљају са капом)...
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/01/06/srpski/BD01010503.shtm
Страна 1 of 1
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму