Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Босна и Херцеговина под аустријском влашћу 1878-1918

Go down

Босна и Херцеговина под аустријском влашћу 1878-1918 Empty Босна и Херцеговина под аустријском влашћу 1878-1918

Порука  Бели Вид Thu Aug 20, 2009 4:14 pm

Односи под аустро-угарском влашћу

Већ приликом уласка аустриске војске у Босну и Херцеговину, дошло је до извесне сарадње међу муслиманима и православних, да би се организовао заједнички отпор. Ма да се скоро још пушила крв из недавних узајамних борби нашло се, ипак, доста лица на обе стране која су искрено настојала да се та сарадња оствари. Муслимани су желели сви да им се православни придруже, па чак и Салих еф. Хаџи Лојд, који је био полухајдук и до недавно страх и трепет хришћанске чаршије. Код православних су мишљења била подељена. Старији су само привидно пристајали на заједнички отпор, али су у души желели да се турска власт, која је већ била потпуно растројена, час пре смени. И кад већ не може доћи Србија, онда је боље, мислили су они, да дођу Аустријанци као хришћани и људи од реда. Омладина је, међутим, била искрено против окупације и придружила се муслиманским борцима. У Сарајеву је млади и веома популарни архимандрит Сава Косановић скинуо мантију и обукао народно одело, па са јатаганом и малим пушкама за пасом водио српске одреде.
Кад је аустро-угарска власт 23. октобра 1881. године прогласила војни закон за Босну и Херцеговину и спремала се да почне са регрутацијом, изазвало је то прави народни устанак у источној Херцеговини, у којој четничка акција није била престала ни после уласка аустриске војске. Устанак су дигли и православни и муслимани, и бегови и кметови. Главне вође беху Стојан Ковачевић, Ђоко Радовић и Перо Тунгуз, од православних, а Ибрахим-бег Ченгић и Салко Форта, од муслимана. После борби од четири-пет месеци устаници су и у Херцеговини, као и у Боки Которској, морали подлећи далеко надмоћнијој сили, и тражити спаса на суседном турском и црногорском земљишту.
После угушеног устанка у Бечу су одмах прегли да разбију ту сарадњу између православних и муслимана. Јер, ако она остане и почне да се продубљује могу доћи у питање њихови опробани методи рада. Војни органи били су огорчени због губитака које су претрпели у току окупационе експедиције, па су, с почетка, поступали с муслиманским вођама врло строго. Многе су дали смакнути, а доста их је било послато и у заточење. Кад је иза тога почело исељавање муслимана у Турску и њихово приближавање православнима видело се у Бечу да треба мењати курс. Муслимани су, почело се говорити тамо, конзервативан елеменат и као такав они треба да постану стуб нове управе. Иначе, огромна већина становништва нашла би се у отвореној опозицији. Сем тога, за све даље аустриске комбинације за привредну и политичку сарадњу са Турском било би веома незгодно ако муслимански елеменат у Босни и Херцеговини буде остао трајно непријатељски расположен.
Да би се противност између православних и муслимана направила трајном, требало је аграрно питање оставити нерешено. У Бечу је било свеједно, кад су већ једном ушли у Босну, што ће они сами, без обзира на јавност, демантовати тим мотивацију свог мандата за окупацију. Они су знали да су главне вође муслимана у Босни и Херцеговини и велики поседници и да су њихови животни интереси везани за одржавање кметства. Претњом решења аграрног питања они су њих држали у шкрипцу и искоришћавали њихову неориентисаност у новом поретку. Стога и све аграрне спорове за дуго времена нису хтели предати у надлежност судова, него су о њима решавале и доносиле одлуке управне, односно политичке власти.
С планом се тим ишло да се код муслимана не разбуди права народна свест. Хтело се, место ње, да се оживи средњевековно босанство као нека посебна народност. Стога је за српскохрватски кроз све школе и уреде уведен службени назив босанског језика; измишљена је посебна босанска застава; направљен нарочити босански грб. С владином помоћу издаван је годинама у Сарајеву лист „Бошњак”. Место ћирилице која је вековима служила као главно писмо код муслимана, натурена је латиница. Један од тадашњих муслиманских вођа, сарајевски начелник Мехмед-бег Капетановић, један од првих муслиманских књижевника иза окупације, написао је 1893. године у својој књижици Будућност Мухамеданаца у Босни и Херцеговини, сасвим у духу те нове политике, ове речи: „Што се тиче Хрвата и Срба, то су огранци од југословенског витешког народа, као што смо и ми исто један огранак, те се на првом мјесту налазимо. Кад не бише на нас кривим оком гледали, кад бише нам признали нашу народност, могли би и с њима са свијем у љубави живјети”.
Муслимани који би се јавно определили као Срби били су или непоштедно гоњени или премамљивани. Имати православне као Србе и опозиционаре, с тим се рачунало и већ донекле помирило, али имати и муслимане као Србе то је ишло против свих бечких интереса. Тако је био гоњен па премамљен Мехмед Спахић; млади песник Осман Ђикић протеран је из мостарске гимназије чим се појавио са песмама у српским листовима; Авдо Сумбул, др. Хамид Сврзо, др. Мурат Сарић и други допадали су тамница и интернација. Да би избегли прогонима или да би могли добити места и помоћи многи су млади људи морали мењати своја прва расположења и прелазити у друге таборе.

Владимир Ћоровић
Политичке прилике у Босни и Херцеговини
Бели Вид
Бели Вид
Admin

Број порука : 661
Join date : 18.08.2009
Локација : свет вила и змајева

http://svetovid.forumotion.net

Назад на врх Go down

Назад на врх


 
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму