Владимир Дворниковић о старој српској религији

Где се у овом контексту налазе Јужни Словени и у томе, посебно, Срби и какав је њихов однос према догматици хришћанске цркве? Византија није успела да црквом и духом дисциплинује, односно византира Србе. ''Српско православље развило је своје особености и задржало много тога из старе, прехришћанске епохе. Сам процес црквене христијанизације није продро онако дубоко као у Руса, већ је народ унео у цркву и својих националних елемената, сасвим различитих од православља нпр. грчког, руског и других источно-хришћанских цркава''. Често је у нас, каже Дворниковић, из патриотизма било речено или написано: ''Наш народ је побожан'', и додаје: ''Мислим да ово није тачно''. Наиме, ''у нашем народу не истиче се никакве јаче диспозиције за црквену побожност, а још мање за теолошка дубљења и сколастичка цепидлачења. Ни једној од свих наших вера и цркава није успело да до краја затре трагове прехришћанске религије као ни јаке диспозиције за старе паганске словенске празноверице. Најјаче и највидније обележје живот и породичног српског православља Слава или Крсно име прехришћанског је порекла''38 и стоји у вези са српским култом предака. Срби су могли прихватити само онај тип хришћанства који се временом могао прилагодити архетипском верском потенцијалу који су Срби донели из прапостојбине. Било да је свешттеник тај који ће осветити славску трпезу и пресећи колач, или ће то чинити домаћин, у овом случају свеједно је. Наш човек се са најдубљом вером односи према своме крсном имену, узимајући га као конституент своје традиције и обележје националног и породичног идентитета.

Сретен Петровић
ХРИШЋАНСТВО И ДРЕВНА СЛОВЕНСКА РЕЛИГИЈА
/Прилог дијалектици светог у ликовима паганске и хришћанске религије/