Порекло ПОСТА код Срба

3. ПОСТ



У вези са општим задушницама — које су, код индоевропских народа, држане, па се и данас држе у свима годишњим сезонама (в. Schrader, Reallex., 1, 24), а нарочито у зиму и у пролеће — и у вези са епифанијом предака и покојника која се у те дане дешава, покушаћемо овде да објаснимо циљ поста — не сваког поста уопште (јер за разне постове могу бити сасвим различити узроци, упор. Fehrle у Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1234; J. A. Mac Culloch, у Hastings, Enc. of Rel. and Ethics, 5, 759, и Crawford Howell Toy, Introduction to the History of Religions, 1913, § 204 идд), него онаквог какав се, као остатак из старинске религије, практикује код нас.

Постови у нашем народу могу бити периодични и случајни. Периодични су општи, и важе за све Србе припаднике православне цркве; случајни постови постају по сили каквог завета, и ту се обично изабере по какав дан у недељи (најчешће среда или петак, ређе уторник или понедеоник), или иначе какав било дан у години који се показао срећан или критичан за онога који завет чини. Међу општим, периодичним постовима има их четири које од својих верних тражи православна црква: то су у првом реду ускршњи и божићни пост, па онда петровски и госпојински. Поред ових прописних, од цркве признатих постова, одржава наш народ, понекад са изванредно великом строгошћу, још два поста у зимској сезони: то су мратиначки пост, у новембру (в. Ст. Димитријевић, Свети Сава у народном веровању и предању, Београд, 1926, 82 идд), и пост светоме Сави, у јануару (од Светога Јована ехсl., в. Ст. Димитријевић, 69 идд). Мратиначки и Савичин пост нису били никад нарочито признати од цркве; они су нам остали из старе религије. Поред ових, треба споменути још један пост који није установила црква, него је такође старински народни: то је пост на неколико дана пред славу, понекад и на сам дан славе. Тај пост одржава се, на пример, у Призрену и Велесу (в. М. Филиповић, у ГЕМ, 6, 1931, 28, и 2, 1927, 29). Према усменом саопштењу г. Милана 3. Влајинца, професора универзитета, тај се пост држи и у Врању и околини. Он је, извесно, познат и на многим другим местима, али о томе немамо довољно података. Најзад, у Босни се пости задушни понедеоник (в. БВ, 19, 1904, 256).

Нас овде интересују само периодични, редовни постови, које у одређене дане, држи цео српски народ.

У чему се састоји пост? Код нашег народа нормални, ритуални пост састоји се у забрани једења животињског меса и животињских производа уопште. Изван тога може се, по правилу, јести шта се хоће и колико се хоће. Тај пропис важи и за црквене и за старинске народне постове. Овакав пост, дакле, није кајање, пенитенција, и нема (као на пример код питагорејаца, орфичара, стоичара и др.; в. Р. R. Arbesmann, Das Fasten bei den Griechen und Römern, Giessen, 1929, 103 идд) карактер аскезе (иако се понекад тако схвата1)). Наш народ, уосталом, није велики месождер (чак ни у крајевима који су претежно сточарски; упор. о сличној појави код других примитивних народа S. Reinach, Cultes, mythes et religions, 1, 89 ид), и он, према томе, уздржавање од меса за неко извесно време и не би могао да схвати као аскезу. Очевидно је, дакле, да пост код нашег народа првобитно — у паганизму — и није имао етичку подлогу, већ чисто религијску: из неких религијских разлога, о којима ће мало доцније бити речи, месо је у извесне дане било табуирано. Такав пост почива на схватању да „грех улази на уста, које је сасвим супротно хришћанском и црквеном схватању израженом у јеванђељу по Матеју, 15, 11 („Не погани човјека што улази у уста: него што излази из уста, оно погани човјека")2). Забрана једења меса у божићној и ускршњој сезони, према овоме, очевидно је остатак из претхришћанског култа3).

Није тешко утврдити о каквом је култу овде реч. Мратиначки пост, као што се јасно види из многобројних легенди и култичких обичаја (в. Ст. Димитријевић, Свети Сава у народном веровању и предању, 82 идд; СЕЗ, 31, 1924, 157 идд), везан је за вучји култ и вучје празнике, који се и данас празнују са наслеђеном строгошћу (упор. Ст. Димитријевић, о. с.), и у непромењеним старинским формама, па чак и са сачуваном старинском терминологијом. Јануарски пост био је, исто тако, познат у далекој старини, имао је исти циљ, и кад је доцније везан за име светог Саве, добио је свети Сава атрибут заштитника вукова. За вука, међутим, видели смо горе да је сеновита животиња по превасходству, и, према томе, вуци из зимске сезоне, којима се чини култ, у мистичком језику, исто су што и олицетворене душе предака (в. и горе). Пост који је око њих концентрисан имао би у ствари да буде пропис из култа предака.

Други случај, пост пред славу и на сам дан славе, још је јаснији: слава је празник предака (в. мој чланак у Енциклопедији Ст. Станојевића, 4, 169 ид), и пост који је у вези са славом очевидно мора бити саставни део тога култа. Поготову томе истом култу припада и горе споменути пост о задушном понедеонику. Забрана једења меса у божићној и ускршњој сезони долази такође у време које је испуњено празницима предака (упор. за наш народ и друге словенске народе, М. Murko, Das Grab als Tisch, Heidelberg, 1910, 88 идд, и моје радове о Божићу наведене горе; за остале народе упор. Schrader, Reallex., l, 24, и Jungbauer y Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 3, 168 ид). Из свих ових чињеница јасно је да пост, који се састоји у забрани једења животињског меса, чини саставни део мртвачког култа и култа предака уопште.

Кад ствар тако стоји, неће бити тешко да нађемо и разлог посту, односно забрани једења животињског меса. Из погребних обичаја и нашега народа и других народа знамо да се, у непосредном присуству мртваца, избегава, а понекад и изриком забрањује ма шта узети у уста. По свима крајевима нашега народа познат је обичај да се, када се деси смртан случај, просипа у дотичној кући, а понекад и у суседству, па чак и у целом селу, сва вода која се ту затекла (упор. нпр. Милићевић, Живот Срба сељака, 339; БВ, 16, 1901, 185; СЕЗ, 7, 1907, 89; 247; 492; 14, 1909, 248; 40, 1927, 257; Тих. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, 5, 842, и, нарочито, Лилек у ГЗМ, б. 1S94, 144 ид, и 161)4). Због чега се тако ради? У Сарајеву кажу да би онај који би се напио воде што се затекла у кући где је мртвац — пао у несвест (ГЗМ, 6, 1894, 145).

Много одређеније објашњава овај обичај наш народ у некадашњем црноречком округу. „Чим самртник издахне", — каже Стеван Мачај, Гласник СУД, 73, 1892, 131 — „сви се судови у кући у којима се држи пиће изврћу, вода се просипа, јер је опогањена, или се у њој скрила самртникова душа." Ово народно објашњење сасвим је добро, јер ми знамо да вода — која је, уопште, „хтонични" елеменат (упор. нпр. Martin Ninck, Die Bedeutung des Wassers im Kult und Leben der Alten, Leipzig, 1921, 1 идд) — има за душе изванредно велику привлачну снагу (упор. нпр. Gruppe, Griechische Mythologie u. Religionsgeschichte, 831, и Bericht über die Literatur zur antiken Mythologie u. Religionsgesch. aus den J. 1906—1917, 245, и СЕЗ, 31, 1924, 57 идд, такође и доле: гл. 1, нап. 4); и кад, дакле, постоји опасност да се душа покојника који је у кући склони у воду, природно је да ту воду не смемо пити, јер бисмо са њом унели у себе и туђу душу.

Из истог разлога просипа се, у кући у којој је мртвац, и јело (в. нпр. Милићевић, ЖСС, 339; СЕЗ. 7, 1907, 89; ГЗМ, 6, 1894, 144 ид и 161), јер и за јело може прионути покојникова душа и у њему се задржати5) „Noch weilt die Seele an der Stätte ihres Lebens und Wirkens, haftet an den dort befindlichen Objekten und kann besonders mit Speise und Trank in den Körper der Hinterbliebenen geraten, um dort eine unheimliche Wirkung auszuüben"* (Arbesmann, Das Fasten, 25; упор. и А. Neuwirth, Das Verhältnis der jüdischen Fasten zu denen der alten Heiden, Berlin, 1910, 9). Док je мртвац у кући, док је, дакле, опасност да не увучемо у себе његову душу велика и непосредна, најбоље је ништа не узимати у себе. И доиста, тако се и поступа. По Милићевићу (ЖСС, 340 ид) код нашег народа постоји (или је раније постојао) „обичај да у кући где ко умре нико ништа неће да окуси докле се умрли не укопа . Исту овакву забрану налазимо и код других народа (упор. за старе народе, Мисирце, Јевреје, Грке, Римљане, Arbesmann, 25; за примитивне народе Мас Culloch у Hastings, Enc. of Rel. an Eth., 5, 760, и Arbesmann, 26). Имамо, дакле, потпун пост, за који видимо да се наређује због тога што постоји опасност да ћемо са јелом и пићем узети у себе покојникову душу која је ту поред нас.6)



* "Још борави душа на местима где је живела и делала, приања за предмете који се тамо налазе и може, нарочито преко јела и пића, да доспе у тело покојникових укућана и да тамо изврши неугодно дејство."



Док је разлог за пост приликом смртног случаја јасан и (као што смо видели) у науци већ констатован, дотле се није нашла згодна полазна тачка да се исти разлог прошири и на периодичне постове. Највирт (стр. 9), пошто је констатовао да се у самртниковој кући треба уздржати од сваког јела због тога шго би се, једући, могла „појести" и душа покојникова, наводи (туђе) мишљење да су периодични постови постали, можда, отуда што се верује да душа (у извесне дане) свуда „лети" и лута (па, према томе, постоји иста опасност као и кад је мртвац у кући: и тако је постала и иста забрана). Али ова теорија, иако полази од тачних премиса, недовољна је, јер не објашњава због чега се забрањује баш животињско месо, а не и свако јело и пиће уопште. Ту ће нам помоћи подаци из српске религије. И онда је одговор сасвим прост. Видели смо мало раније да се преци и покојници уопште могу јавити, и врло се често и јављају, у облику питомих и дивљих животиња; они то нарочито чине у времену када њихове душе имају слободу кретања, дакле: нарочито у божићној и ускршњој сезони; код нас долази у обзир још и слава. Пошто се према томе у тој сезони у свакој животињи може можда, налазити нечија душа, постала је општа забрана једења животињског меса. Животиње, у божићној сезони и другим задушничким сезонама и данима, могу бити сеновите, и због тога их не треба у тим данима јести.

Овакво тумачење можемо да извучемо и из познате Питагорине забране која се односи на пасуљ. Питагора и питагорејци веровали су да је пасуљ седиште душе, и то је био разлог што су га забрањивали. Чувени питагорејски символ, ison toi kuamouV te jagein kejalaV

te tokhwn , „или појео пасуљ или појео главу свога оца, једно ти је исто", треба схватити буквално. „Те речи не значе, како се раније обично узимало, да jе обоје за питагорејца подједнако велики злочин, него се мора узети сасвим буквално: једењем пасуља једе се глава родитеља, јер је глава седиште душе, а душе предака прешле су у пасуљ" (R. Wünsch, Das Frühlingsfest der Insel Malta, 41; упор. и исти научник у ARW, 14, 1911, 574). И Плиније каже изриком, позивајући се на неке извесне ау-торе чија имена не саопштава, да је Питагорина забрана дошла отуда што се душе мртвих налазе у пасуљу (Plin. Hist. Nat., 18, 118, упор. и Arbesmann, 18)7). Најзад, ваља споменути да неки стари народи (нарочито Јевреји и Мисирци, упор. Dîlger. ICQUS, 2, 25 идд; 49 идд) нису допуштали једење риба, јер су веровали да се у рибама налазе душе покојника (упор. W. Spiegelberg, Der Fisch als Symbol der Seele, ARW, 12, 1909, 575; упор. и 1. Scheftelowitz, Das Fischsymbol im Judentum und Christentum, ARW, 14, 1911, 357). Ствар је сасвим очевидна. Као што је код питагорејаца забрањиван пасуљ, а код Мисираца рибе, јер се у тој врсти хране налазе душе предака, тако је и нашим старима забрањивано једење животињског меса у овој или оној сезони, јер се тада у животињама налазе душе предака.

Тако је установљен пост, односно забрана једења меса, у периодима времена, када су мртви у покрету. Врло је вероватно да је таква забрана била позната још у индоевропском времену. Ферле (Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens, 2, 1238) има право кад мисли да је забрана једења меса фиксирана још у тако далекој прошлости („Möglicherweise gehen die Anschauungen, die zu den Fleischverboten führten sogar in eine Zeit zurück, in der die indogermanischen Völker noch in engerer Verbindung miteinander standen"). Према томе, претпоставка о неком античком утицају, који Ферле (1. с.) ипак не искључује, непотребна је.

Веселин Чајкановић