Јаша Томић, Видовданске мисли

Но Руварац није попримао од свог учитеља Ранкеа ни једну врлину, која је красила Ранкеа. Руварца је обуватила једна једина страст, да покаже шта може критичка школа и код Срба. И он поче да чисти. Почистио је Милоша и Марка, али већ, пардон, Марка није могао. Почистио је све косовске јунаке, почистио све оне, који су у Црној Гори стајали на челу управе до новијег времена, а кога баш није могао да почисти, за тог је доказао најмање то, да је швиндлер и заврнут. И изашло је напослетку то, да је цела наша досадања историја велики швиндл, обмана и цео народ наш ако не швиндлер, а оно бар Цинцарин и Циганин.
Но, разуме се, није лако тако безобзирно чистити. За то треба велике научне непристрасности. Треба се отрести свију народних вековних заблуда и предрасуда при критичком испитивању. Треба се испети на вeлику висину, на коју не допире прашина и смрад са улице, него ћарлија чист и свеж зрак науке.
То је, видите, оно, што је заошијало Руварчеве ученике. Не може свака шуша да се уздигне на висину критичке историје. И не може сваки да скресне народу у очи истину. А ко то све може, на колена пред њим. А ако заслепљене шовинисте н не падну на колена, није ни штета, од њих се и не може тражити боље, али ће зато пасти на колена други просвећенији векови и савршенији нараштаји.
Са својим болесним фанатизмом улио је Руварац у душу својих ученика те мисли. И је ли чудо, што су сви они постали уображени, сујетни н самохвалисави до крајњих граница? И не само што су уобразили себи да само они вреде, него је њихова болест и у томе, што су уобразили, да сви други скупа не вреде ништа. Попели су се на тако велику висину објективне критике, да се под њиховим ногама изгубио цео свет, а они виде једино још - сваки самога себе.

Главно је зло, што Руварац није примио од Ранкеа велика начела историје, него је примио само то, како треба тражити длаке по историји. Ако пронађете коју погрешну годину, или чак дан, то је највећа слава. Ако ког народног јунака почисти из историје: Хе, Србине брате, шта ту кажеш? Ако кога баш не може да почисти, није ни то мала заслуга, ако може да изнесе како је био швиндлер и заврнут. Ову Руварчеву једностраност, која је прешла била у болест, најбоље осведочава то што није био кадар да изнесе ивер из српске историје, који би био светао.
У тој једностраности однеговао је Руварац своје ученике. Критички метод - и не даље. То је једини бог, и друге богове осим тог једног да не познајеш и да им се не молиш. И то је узрок: Зашто су Руварчеви ученици у својим списима без иоле свежијих мисли. Руварац им је дао само метод, а не начела. У оно доба, када је Руварац требао да учи своје ученике полету, када је требао у њих да улива одушевљење, када је требао да им усађује у срце велика историјска начела, он је то пропустио. Није могао да даде својим ученицима оно, чега није имао ни сам. А оно се време више не враћа. Прошло је. Онај назадни, мрзовољни, болесни калуђер хтео је да његови ученици буду вечито око њега, па им је онда, кад их је требао учити да лете, скрхао обе ноге. Зато их видите где шантуцају по историји, и не могу да се исправе. Зато је онај један и заостао две хнљаде и три стотине година иза свог доба. Чим хоће да се макне, држи га Руварчева сен за капут. Зато је и испала историја Станојевићева онаква каква је.

Као што видите, све што год бива, није случајно. Има и ова историја узрочне везе, и може се свести под чист и јасан психолошки закон.
А како је са онима, који траже длаке по историји? То је врло потребна ствар, али то се не може радити једнострано, нити то могу да изнесу једнострани људи. Ено, како је било на западу. Кад је критичка школа почела да чисти, она је чистила тако фанатички, тако слепо, да је са ћубретом почистила и многу скупоцену ствар. После су морали да дођу други, да довлаче с ђубришта оно, што је једнострана критичка школа почистила.
А то је зло и код нас у највећој мери. Кад се брат Србин једаред заврне и то својски заврне, ко је тај ко га може одврнути?
У стварима, где је Руварац у питању, стоји ствар овако: Руварчеви ђаци нису се ухватили само за голо начело. Њих је осоколио и одушевио и успех њиховог учитеља. Све оно што је Руварац "утврдио и доказао" и почистио из српске историје, то је њима светиња. У тим питањима нема потребне непристрасности. Ту се у непристрасност умешао и пијетет према учитељу. И Станојевнћ је и у својој историји српскога народа показао, да према ономе што је Руварац утврдио, престаје код њега сваки критички метод,
Прећи ћу на ту ствар, па и на друго, што показује пристрасност пишчеву. Овде сам се мало дуже задржао и на пишчевој личности, али држим, да је било потребно. Била ми је дужност да покажем: Како је могла да постане овака Станојевићева историја српског народа и како је могао да постане такав поговор, а све то у вези - са развитком догађаја. Да сам просто напнсао: Има један писац, који овако и овако мисли, то не 6и било довољно. Јер потребно је знати и то: - Зашто он тако мисли и тако пише?!