Мајка Југовића - анализа песме етнолога и академика Веселина Чајкановића

Iz srpske religije i mitologije.

1. Majka Jugovića (1918)

Na početku ovoga rada (str. 19—22) Čajkanović veli:. „Ispitivanja iz oblasti srpska religije i mitologije nisu još postavljena na realnu osnovu. Granice između istorije i mitologije nisu jasno povučene. — U narednim člancima činim pokušaj da iz tradicije odvojim ono što pripada mitologiji i religiji, a ne istoriji" (str. 19). Odvajanje mitologije i religije od istorije predmet je i niza kasnijih Čajkanovićevih radova. Zašto je ovde za ispitivanje u ovom pravcu izabrao baš pesmu Smrt majke Jugovića, o-tome kaže na kraju rada (str. 22): „Pesma Smrt majke Jugovića može poslužiti kao zgodna polazna tačka za sva ispitivanja ne samo zato što je ona, u ciklusu kosovskih pesama, jedna od najvažnijih već i iz čisto metodičkih razloga. NJena redakcija nova je; redaktor živi u modernim realističkim idejama i, hronološki, daleko je od herojskog vremena koje opisuje; pa ipak, pri svem tom, koliko nam je dragocenih podataka sačuvao on, nehotice, iz te iste starine koju ne razume i ignoriše;" I to što važi za ovu pesmu, više ili manje važi i za mnoge druge narodne umotvorine. „Sirovi materijal narodnih umotvorina", — nastavlja Čajkanović — „koji nam izdašno stoji na raspoloženju, bogat je ovakvim podacima, koji čekaju da budu konstatovani; i ne može biti sumnje da ćemo, ispitujući taj materijal. uspeti jednom da podignemo gustu koprenu sa mitske prošlosti našega naroda".

Toga radi potrebna je primena "više" kritike, koje pre Čajkanovića nije bilo („Naše narodne pesme nisu sistematski analizirane prema potrebama ,više' kritike, da bih se, kad mi zatreba, mogao pozivati na gotove rezultate te ,više' kritike", kaže on tačno na str. 20) i koju je on znalački primenio u analizi pesme Smrt majke Jugovića. Posle toga, odista, s pravom mogao je da zaključi: „Analiza sadržine, ,viša' kritika narodnih pesama, kao što se vidi iz ovoga primera, obećava dobre rezultate" (str. 22). Za žaljenje je što sam nije stigao više ovakvih analiza da napravi i što u tome skoro i da nije imao nastavljača. „Dobri rezultati" koje pominje odnose se ne samo na r'ekonstrukciju mita nego i na utvrđivanje starijih i mlađih elemenata u pesmi i s tim u vezi njenog smisla i lepote. Zato (izostavljajući, uglavnom, argumentaciju) navodim najvažnije delove ove analize:

„U početku pesme (stih 17 idd) kaže se da je više braće Jugovića bilo devet bojnih kopalja, i na kopljima devet sokolova — očevidno je, dakle, da su koplja bila pobodena u zemlju. Koplja je usadio u zemlju, namestio na njih sokolove, poređao oko njih (ili, možda, vezao za njih, upor. pesmu ,Smrt vojvode Kaice', stih 243 idd) konje i ,lavove' (= lovačke pse), razume se, neko drugi, a ne sami Jugovići. Mi nismo u nedoumici šta sve ovo treba da znači: koplja, sokolovi, konji i psi, u ovom slučaju, jesu posmrtna žrtva Jugovićima. Običaj ovakve žrtve na grobu ima dubok religiozni smisao i poznat je svima narodima; iz istorije

znamo vrlo mnoge primere, a u simvolima sačuvao se taj običaj i do današnjeg dana.

Primitivan čovek toliko čvrsto veruje u zagrobni život — koji, po njegovom shvatanju, nije ništa drugo nego nastavak ovoga života, sa svima manifestacijama i potrebama — da sa pokojnikom meće u grob, ili mu ostavlja na grobu, ili spaljuje (gde postoji običaj spaljivanja) sva bića i stvari koje pokojniku na onom svetu mogu biti od potrebe. Na grob ili na lomaču meće se oružje i oprema, odelo, posuđe; pa onda, na grobovima ratnika i uopšte moćnih i bogatih ljudi, ubijaju se konji i (lovački) psi, robovi i robinje, žena (ili žene) pokojnikove. To je apsolutan uslov za produženje života s onu stranu groba [...].

U pesmi se dalje govori kako je Jugovića majka pokupila koplja, sokolove, konje i pse, i, s njima zajedno, vratila se u dvor. Zašto? Da li zbog epizode koja počinje sa stihom 39, i zbog koje je potrebno da konj jednoga od Jugovića bude u dvoru? Mi u to nećemo ulaziti, ali napominjemo da su stihovi 26 idd nelogični i u kotradikciji sa onim što je rečeno ranije. Koplja, sokolovi, konji i psi jesu žrtve manima (= dušama) Jugovića, prema tome: to su predmeti povučeni iz upotrebe, i imaju ostati na grobu. Šta će tu s njima biti, to je pitanje bez odgovora: Kajičini drugovi ne pitaju šta će biti sa sokolom, konjem i oružjem ostavljenim na Kajičinom grobu; divski starešina ne pita šta će biti s konjem koga je vezao nad jamom gde je bačen ,ludi' Jovan; današnja srpska majka ili sestra ne pita šta će biti s pokojnikovim odelom i ostalim stvarima koje mu je ostavila na grobu. Glavno je da se predmet koji se žrtvuje rashoduje, isključi iz upotrebe, a šta će dalje s njim biti, to se ostavlja slučaju. Ko bi pokušao da se tim predmetima služi, da ih upotrebi u svoju korist, taj 6i oduzimao mrtvima ono što njima pripada i što je bitni uslov po njihovu egzistenciju i blagostanje na onom svetu; takav čovek rizikovao bi da uvredi mrtve i izloži se njihovom gnevu i osveti.

Ako ikome, rodbini je dužnost da vodi računa o pokojnikovom kultu — to jest, da mu materijalnim prinosima (u hrani, piću, odelu i ostalim potrebama) omogući i olakša zagrobni život (za koji, kao što smo rekli, po verovanju primitivnog čoveka postoje isti materijalni uslovi koji i za ovaj ovde). Kakva bi iz-gledala majka koja bi sa groba svoje dece uzimala ono što je njima namenjeno? Kakva bi izgledala majka Jugovića kad bi radila tako? Dajući odgovor, mi se moramo staviti na gledište onog društva u kome su krvne žrtve, žrtve u živim bićima, postojale još kao stvarnost, ne u simvolima. Jugovića majka koja bi pokupila oružje, sokolove, konje i pse i odvela ih u dvor izgledala bi isto onako neprirodna i nemoguća kao današnja srpska majka koja bi pokupila haljine svoga deteta, ostavljene na njegovom grobu, i odnela ih kući za profanu upotrebu; ili koja bi, sama, potrošila ono što je detetu spremila za podušje. Takvu majku nemoguće je zamisliti, i zbog toga su stihovi 26—29 u pesmi ,Smrt Majke Jugovića' neočekivani i nemogući.

Kako da se objasni postojeća kontradikcija?

Pre nego što bih dao odgovor na ovo pitanje, moram učiniti jednu opštu napomenu. Naše narodne pesme nisu sistematski analizirane prema potrebama ,više' kritike, da bih se, kad mi zatreba, mogao pozivati na gotove rezultate te ,više' kritike. Ali mi o postanju pesama i njihovim autorima, uopšte o epskoj tehnici njihovoj, znamo ipak nečeg sigurnog. Vukove napomene u predgovoru ka prvoj knjizi drugog izdanja, koji je preštampan u državnom izdanju (Beogrzd, 1891) str. XXV idd, veoma su dragocene [...]. Ove Vukove konstatacije — koje, uostalom, važe za epsku poeziju svakoga naroda — potvrđuju i rezultati kritike Omirovih pesama (koje su, kroz ceo XIX vek, ispitivane svestrano i vrlo metodički); njih može potvrditi i naše sopstveno iskustvo, jer smo mi vrlo blizu vremena kada su junačke pesme stvarane, i to vreme, uostalom, još nije sasvim završeno. Mi, dakle, možemo reći ovo. Epske pesme stvaraju se po izvesnom šablonu, sa motivima i ,opštim mestima' (,loci communes'), već poznatim i utvrđenim. Prema tome, svaka pesma može biti, i, strogo uzevši, mora biti, sastavljena iz hronološki raznih elemenata, starijih i mlađih. Po sebi se razume da se ti ,stariji' elementi, ti elementi uneti iz već postojećih pesama, sastoje negde samo u pojedinim rečima ili frazama (i taj je slučaj najčešći); ali se negde sastoje u čitavim slikama i motivima, ili u podužim epizodama.

Ja sam, za ovu drugu vrstu, pokupio priličan broj primera u svome komentaru uz ,Ženidbu Maksima Crnojevića' (Bizerta, 1917). Neke od tih epizoda umetnute su u novu pesmu sa puno veštine i smisla, i čine sa njom logičnu celinu; druge su umetnute sa manje veštine, više mehanički, i osećaju se kao tuđa parčad (takva su, npr., prva četiri stiha u pesmi ,Smrt majke Jugovića'); najzad, neke epizode — bilo zato što im narodni pevač nije razumeo smisao, ili što nije obratio dovoljnu pažlju — čine direktnu kontradikciju sa kontekstom. Na jednu od ovakvih kontradikcija skrenuo sam pažnju u svome komentaru uz .Ženidbu Maksima Crnojevića' (str. 50: stihovi 726—738 stoje u suptrotnosti sa ostalom pesmom).

Prema ovome, nije teško naći objašnjenje za nelogičnost i kontradikciju u stihovima 26—29. Pesma ,Smrt majke Jugovića' sastoji se iz dve razne partije: jedne, koja iznosi događaje na Kosovu, i druge, koja iznosi događaje na dvoru (stihovi 30—84). Te dve partije nisu od jednoga autora; prva je hronološki starija, a druga mlađa. Redaktor cele pesme našao je epizodu o majci Jugovića, koja, na labudovim krilima, leti na Kosovo; o mrtvim Jugovićima; o žrtvi njihovim manima — već gotovu, i on ju je, ne razumevajući joj smisao, potpuno mehanički metnuo kao uvod za pesmu o tragičnoj smrti majke Jugovića. Stihovi 26—29 imali su da posluže kao spona između dva sasvim kontradiktorna, jedna drugom ne pripadajuća kosovska fragmenta. Malo docnije videćemo da je suprotnost između prvog i drugog fragmenta još mnogo veća no što nam to sad izgleda.

U stihovima 11 idd kaže se da je majka Jugovića iz-molila od Boga ,oči sokolove' i ,krila labudova', pa je na tim krilima odletela na Kosovo. Reči ,oči sokolove' mogu biti figura, metafora, za dobar, oštar vid uopšte: ,oči sokolove' znače oči oštre, snažne kao u sokola, a ne znače da je izvršena stvarna metamorfoza čovečjeg oka u sokolovo oko ili zamena čovečjeg oka sokolovim; onako isto kao što fraza ,Argusovo oko' znači oko (oštro) kao u Argusa, a ne oko samog Argusa, u direktnom smislu te reči. Ali ,labudova krila' nisu figura, već stvarnost. Figura bi bila da je majka Jugovića tražila, na primer, jelenske noge (=noge kao u jelena): to je deo tela koji žena već ima, i metafora sa jelenskim nogama označila bi samo jednu naročitu (snažno potenciranu) osobinu, brzinu i izdržljivost ljudskih nogu. ,Labudova krila, međutim, ne može biti metafora, jer tu nedostaje predmet na koji bi se upoređenje odnosilo — nedostaje tertium comparationis. Jugovića majka, dakle, doista je tražila i dobila krila, krila labudova, i na tim krilima — kao što se u pesmi izrikom kaže — odletela je ona na Kosovo.

Na taj način, mi se nalazimo u punoj mitologiji. Majka Jugovića, sasvim očevidno, nije obična smrtna žena — ona je mitološko biće. Koje? NJena pojava na razbojištu, njen interes za pale junake, i oblik u kome se javlja, dovoljno je karakterišu. U germanskoj mitologiji za poginule junake interesuju se valkire; one dolaze na bojište, skupljaju mrtve i vode ih u Odinovu palatu, u Valhalu. Valkire su srodne sa našim vilama, i javljaju se često u obliku labuda. U srpskoj mitologiji za junake se interesuju vile. One druguju sa junacima, pomažu im u borbama, leče im rane, žale ih i oplakuju kada im se desi nesreća. Taj motiv poznat je, veoma dobro, i u narodnoj i u umetničkoj poeziji; mesto drugih primera ukazujemo samo na [...] stihove odličnog tumača kosovske epopeje, pesnika ,Kosovskih božura', koji je, proročki jasno, razumeo našu mitološku prošlost. Vile, međutim, javljaju se često u obliku labuda.

Stvar je, dakle, jasna. Mi moramo biti slobodni od svake racionalističke predrasude i konstatovati da se majka Jugovića, u ovom jedinom autentičnom dokumentu koji je spominje, javlja kao vila.

Majka Jugovića bila je, dakle, vila, i nas ovo ni najmanje ne iznenađuje. Vilinsko, i zmajevsko, poreklo epskih junaka je fakat sa kojim se svakoga časa srećemo u srpskoj mitologiji. U pesmi ,Miloš Obilić zmajski sin', stih 315 idd, kaže se izrikom:

Što god ima Srbina junaka,

Svakoga su odgojile vile,

Mnogoga su zmajevi rodili.

U istoj pesmi, to se tvrdi poimence za Miloša Obilića, Zmaj-Ognjenog Vuka, Relju Bošnjanina, Banović-Sekulu, Banović-Strahinju, LJuticu Bogdana, Kraljevića Marka. Šta je prirodnije nego da se to priča i o Jugovićima, utoliko pre što su oni čisto mitološke ličnosti (istorija o njima ne zna ništa, upor. Pavle Popović, Pregled srpske književnosti, str. 74)?

Rezultat do koga smo došli baciće izvesnu svetlost i na ostale ličnosti iz kosovskog ciklusa, na Juga Bogdana i Jugoviće naročito. O tome biće govora na drugom mestu. Ovde ću izneti samo još neke detalje koji se odnose na pesmu ,Smrt majke Jugovića".

U pesmi se kaže kako je majka Jugovića molila Boga da joj da labudova krila i kako joj je Bog uslišio molitvu i dao joj krila. Taj podatak nalazi se u stihovima 5—25, za koje smo utvrdili da čine najstariji sloj u pesmi. Međutim, nije teško uvideti da je ovaj podatak sekundaran i nepotreban: vila je sama sobom u stanju da se pretvori u labuda, ili da metne na se labudova krila, i nesumnjivo je da je u prvobitnoj pesmi i bilo tako; tek docnije redaktor, koji je živeo u vremenu novih shvatanja, kada su mitološke ideje počele da blede i iščezavaju, potražio je intervenciju hrišćanskog Boga.

Sličan anahronizam nalazi se u pesmi ,Jovan i divski starješina", stih 290 idd:

Pišti momče kako zmija ljuta,

No ga čula od planine vila,

K Jovanu je brzo dolećela.

Kad pogleda ludoga Jovana

E su njemu oči izvađene,

Umi njega vodom kaladžinskom,

Pa je vila Boga zamolila,

I Jovanu oči satvorila.

I tu je hrišćanski deus eh machina suvišan, jer vila sama sobom može da leči oči, upor. npr. narodnu priču ,Pravda i krivda'. Ovaj nesporazum, u prvom delu pesme ,Smrt majke Jugovića', još je jedan dokaz za ono što smo napred rekli, da naime docniji pevač doista nije razumeo starinsku epizodu sa majkom Jugovića na Kosovu.

Iz napred rečenoga jasno je da mi, u stvari, imamo pred sobom dve pesme, sastavljene u jednu; jedna od njih starija je, jedna mlađa, a u obe centralno mesto ima majka Jugovića. Ako se uporede portreti majke Jugovića u starijoj i mlađoj pesmi, videće se da u njima ima izvesne razlike. U prvoj pesmi majka Jugovića je vila, koja je na bojište došla da tu izvrši svoju vilinsku i materinsku dužnost. Odakle je došla, da li iz dvora ili iz gore, ne kaže se. U drugoj pesmi majka Jugovića je vlastelinka, koja živi na dvoru, okružena svojim snahama. Ona, dakle, u toj drugoj, hronološki poznijoj pesmi, nije više vila.

Vila je šumsko božanstvo; ona je — ako njenu genealogiju do kraja analiziramo — božanstvo prirode i prirodnih pojava; ona je nerazdvojno, fiziološki, vezana za šumu, za potoke i jezera, za oblake: tu je njeno mesto, a ne u dvoru. Taj zakon ima apsolutnu vrednost, v. za to epohalno delo Manhartovo (Mannhardt—Heuschkel, Wald- und Feldkulte, Berlin, 1904—1905, 1—11). Vila može ući u kuću smrtnoga čoveka, izroditi s njim decu (v. moj predgovor ka Meglinki, od M. J. Majskoga, Bizerta, 1918, str. 50 idd); ali je ona u toj kući samo privremeno, i ostavlja je čim joj se za to ukaže prilika. Vidimo, dakle, da majka Jugovića, u drugoj pesmi, nije više vila — njena ličnost sasvim je izmenjena, laicizirana.

Sve ovo pokazuje da kontrast između prve i druge partije postoji u svima pravcima, i da je hronološka razlika, a naročito razlika u shvatanjima, između autora prve i autora druge polovine doista ogromna. Dok se prvi autor nalazi još u čisto mitološkoj sferi, dotle je drugi autor realista, racionalista, i, može se reći, — s obzirom nz vreme u kome živi — dekadenat, jer je u čarobni mitološki aparat starinske srpske epopeje uneo prozaičnog, sterilnog hrišćanskog Boga, od gorske vile načinio običnu dvorjanku, iz grandioznog pogreba epskih junaka oduzeo svu poetsku draž, i načinio ga nerazumljivim.

Ima još jedno pitanje, ne manje važno od onih koja smo pokrenuli.

Događaji na dvoru, težak ali diskretan bol majke Jugovića i scene povodom toga — najlepši deo cele pesme! — pripadaju drugoj, mlađoj partiji pesme, i čine čast njenom autoru, koji je, doduše, bio rđav poznavalac mitologije, ali dobar pesnik. Pitanje je sada da li u toj ,mlađoj' partiji ima nečega iz stare poezije, da li u karakteru majke Jugovića ima nečeg starinskog epskog — drugim rečima, da li je u laiciziranoj majci Jugovića ostalo ipak nečeg vilinskog. — Ovo suptilno pitanje ne može se potpuno rešiti sa materijalom koji ovde imam na raspoloženju; mesto toga rešenja, ja ću ovde dati samo nekoliko napomena.

Najjača (i jedina, uostalom) psihološka karakteristika majke Jugovića je njen otmen, diskretan bol i rezignacija, njeno ,tvrdo srce'. ,Žalost majke Jugovića uopšte nema suza, nego je suva, oštra, a velika' (Pavle Popović, n. n. m.). Takva žalost je psihološki veličanstvena, njen opis umetnički savršen — ali da li je to žalost srpske žene i srpske majke? — Nikada ni do veka! Žalost matere i sestre (razume se; patrijarhalne matere i sestre) nije privatan osećaj, već dužnost. Žena je dužna ne da žali svoga mrtvaca diskretno, u sebi, već da tu žalost pokaže: naricanje, sečenje kose, busanje u grudi, nisu samo slučajne eksplozije žalosti, nego neumitan zakon, poznat i čuvan u celom primitivnom čovečanstvu, i čine jedan nerazdvojno važan elemenat u kultu mrtvih [...].

Da u ponašanju majke Jugovića nad mrtvim sinovima ima nečeg neobičnog, nečeg što iznenađuje i vređa epskoga Srbina, osetio je dobro i sam pevač. Kroz redove može se pročitati da on nije odobravao njeno ponašanje; stihovi 24 id, 38 id, 55 id, izraz ,tvrdo srce' su direktan prekop, a u gnevnim rečima:

Nadula se Jugovića majka,

Nadula se, pa se i raspade

(stih 81 id) oseća ce sva indignacija pevačeva prema neprirodnoj majci. Ideja, koju često čujemo i čitamo, kao da je u pesmi ,Smrt majke Jugovića' iznesen tip srpske majke, prema ovome, netačna je: daleko od toga da majku Jugovića istakne kao primer, pevač prosto referiše njeno ponašanje, ne propuštajući da ga kritikuje i pored njega metne svoje znake čuđenja. Sasvim prirodno. Mi smo već rekli da je autor druge polovine pesme shvatio majku Jugovića kao ženu, pa zato s pravom očekuje da će ona vršiti svoje ženske i materinske dužnosti.

Karakteristika majke Jugovića, dakle, nije od mlađeg autora, i nije karakteristika srpske žene. Ali baš taj fakat da ju je mlađi autor zadržao, iako ce ne slaže s njom, znači da ju je on već našao gotovu u starijoj poeziji. Mi, uostalom, imamo za to i direktan dokaz: u stihovima 24—25 spominje se kako majka Jugovića nije pustila suze nad mrtvim Jugovićima na Kosovu, a mi smo videli da cela partija 1—25 pripada starijoj poeziji. U toj starijoj poeziji, međutim, majka Jugovića nije smrtna žena, već vila.

Stvar je sada jasna. Ponašanje majke Jugovića koliko ne doklikuje smrtnoj ženi toliko dolikuje i na svom je mestu kod vile.

Ako se, donekle, izuzme Afrodita, koju je poezija izopačila i srozala, može se reći da, u narodnoj religiji svih Indoevropljana, ženska božanstva imaju jednu zajedničku karakternu crtu: to su strašna i neumitna, ledeno ozbiljna božanstva. Setimo se samo Artemide, Dimitre, Palade Atine, pa onda naše svete Petke. svete Nedelje, pa Ognjene Marije, sa svima propisima i predrasudama koje su vezane za njen praznik. Ženska božanstva su čuvari, šampioni morala i pravde (setimo se Erinija, i uloge koju ima Ognjena Marija u našoj pesmi ,Sveci blago dijele'). NJihova odlika je čednost, diskretan ženski stid i

dostojanstvo. Takva su najviša ženska božanstva, pa su takva i niža, ženski demoni voda i šuma, sa čijom nas je prirodom lepo i svestrano upoznao Manhart, u svojoj monumentalnoj studiji o božanstvima šuma i polja (v. gore). Srpske vile mogu biti pokatkad dobri, pomažući demoni, ali su one u osnovi svirepe, osvetoljubive, kapriciozne; one oduzimaju ljudima pamet, vuku ih u dubine da ih tu udave; kralju Vukašinu ne daje vila da podigne Skadar; Miloša Obilića ubija vila zato što ima lepši glas od nje. U Vukovom rečniku s. v. baždarina nalazi se citat:

Na vodici vila baždarica,

Te uzima tešku baždarinu:

Od junaka oba crna oka,

A od konja noge sve četiri

(upor. i pesmu ,Marko Kraljević i vila vodarica', iz III knjige Petranovićeve zbirke, stih 126 idd). Nesrećnik koji nagazi na vilinsko kolo, ili večeru, ili inače čime uvredi vile (Vuk, Rječnik, s. v. vila), neka sam sebi pripiše posledice, jer za tu krivicu ima da izgubi oči, ili obe ruke, ili i sam život. I samo ime vilino može biti tabu: u Banatu vile se često zovu divne (onako kao što se Erinije eufemistički nazivaju eumenidama = naklonjenim, milostivim boginjama). Vila može biti verna prijateljica ljudima koje sama izabere, ili koji je, junaštvom ili lukavstvom, sebi potčine; ali njena ljubav uvek ima u sebi nečeg odbijajućeg, božanski rezervisanog, njena nežnost puna. je skrupula. Ona miluje svoju decu, žali junake, ali samo kad ovi spavaju i kad je ničije oko ne može videti. Niko ne vidi njenu žalost i njenu radost, nikome ne otvara ona svoje srce — njeni osećaji ostaju za smrtne ljude nerešena zagonetka.

Majka Jugovića zadržala je, dakle, i u docnijoj, jako racionalističkoj poeziji, svoju vilinsku psihologiju i karakter."

Čajkanovićevim opaskama koje se tiču mrtvačkog kulta i vile ne mogu se činiti nikakvi prigovori. To vredi, uglavnom, i za njegov prekor pevaču realisti i racionalisti što „je u čarobni mitološki aparat starinske srpske epopeje uneo prozaičnog, sterilnog hrišćanskog Boga, od gorske vile načinio običnu dvorjanku, iz grandioznog pogreba epskih junaka oduzeo svu poetsku draž i načinio ga nerazumljivim". Da je hrišćanski Bog „sterilan" za poeziju, to je odavno utvrđeno, posebno u tzv. svađi oko hrišćanskog čudesnog na kraju XVII i na početku XVIII veka. Ali, srećom, kako je sam Čajkanović utvrdio, pevač realista i racionalista nije „od gorske vile načinio običnu dvorjanku". S pravom ljut na njega zbog „sterilnog hrišćanskog Boga" i zbog ogrešenja o pogrebni obred, Čajkanović mu bez dovoljno razloga upisuje u greh kontradikciju između prvog i drugog dela pesme.

Ma koliko grešio u pojedinostima, pevač nije pogrešio u osnovnom: očuvao je od početka do kraja pesme „vilinsku psihologiju i karakter" majke Jugovića, a to je dovoljno za jedinstvo koncepcije koje obezbeđuje jedinstvo utiska. Sem toga, vila može da uzme oblik labuda, ali isto tako može da uzme i oblik žene — i tu osobinu vilinu, bez obzira na pogrešne pojedinosti, pevač je prikazao bez kontradikcije. Naposletku, i naduvanje i raspadanje majke Jugovića na kraju pesme ne samo da ne protivreči vilinskom karakteru nego je u punom skladu s njim: to je neobičan bol neobične ličnosti, to je demon koji se naduva i raspada. Prema tome, jedinstvo koncepcije i jedinstvo utiska uglavnom je očuvano.

Daleko od „direktnog prekora" i „indignacije", od „kritike" i „znakova čuđenja", pevač se divi majci Jugovića i peva o njoj da bi joj se i drugi divili. Po svemu sudeći, on nije ni hteo da peva o vili nego o neobičnoj ženi, o majci koja se posle pogibije muža i sinova našla u muškom položaju i pokušala muški da se ponaša — neprosečno, neprirodno, kao glava porodice, kao mitsko biće, kao vila. On je, očevidno, pribegao mitu da bi izrazio ogromne razmere kosovske nesreće, za čije bi predstavljanje postupak prosečne srpske majke i srpske žene bio isto toliko nedovoljan koliko i jedno slovo za pisanje knjige.