Академик Веселин Чајкановић (1881–1946)

**Бели Вид** Tue Aug 18, 2009 9:34 pm

Ружа и Веселин Чајкановић, слика са венчања

Изложба о Веселину Чајкановићу (1881–1946)

О жртвама комуниста

Личност која је учествовала у одбрани земље и одликована највишим орденима, није могла да поднесе жиг издајника

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у току је изложба посвећена сећању на чувеног професора Веселина Чајкановића, чиме је симболично обележено 125 година од рођења и 60 година од смрти познатог научника. Ауторка поставке је Марија Вранић-Игњачевић, а цео програм припада већ препознатљивом циклусу „Легенде Београдског универзитета”. Изложбу која траје до 11. децембра, сваког четвртка у 18 часова прате и трибине, замишљене не само као строга академска излагања, већ пре свега, као топло људско оживљавање успомена најстручнијих и најближих сарадника.

Ауторка поставке подсећа да је Веселин Чајкановић био човек разбокорених интересовања, а по образовању један од првих школованих класичних филолога код нас. Ову дисциплину је дипломирао на Великој школи у Београду, а потом наставио школовање у Немачкој где је докторирао на античким пословицама. По повратку у земљу добија место доцента за латински језик на Филозофском факултету, а његови преводи са грчког и латинског су и данас толико свежи, да готово можемо рећи да немамо бољих, истиче наша саговорница. Преплет између класичних наука, етнологије и народне књижевности је поље на којем је радио Веселин Чајкановић. У области историје религије један је од пионира на нашeм Универзитету.

– Његови закључци о историји наше старе вере су се у извесној мери косили са ставовима догме наше православне цркве, напомиње Марија Игњачевић. – Тражећи изворе српске религије није их проналазио у хришћанству већ у паганској религији на којој се наша религија умногоме и данас заснива. Његова веома обимна истраживања у овој области, нажалост, нису уобличена у намераване студије, најпре због уклањања са Универзитета, а потом и преране смрти. Са жељом да илуструје свој професионални пут, за себе је често говорио како је он пошао на пут за Аустралију, али је стигао само до Лапова...

Балкански ратови и Први светски рат одвојили су проф. Чајканавића од науке на читавих седам година. Учествовао је у ослободилачким биткама, али и у немогућим ратним условима пратио је зов свог интелектуалног хабитуса. Током боравка у Бизерти основао је Штампарију српских инвалида како би се у њој наши војни инвалиди учили типографском занату и имали од чега да зарађују када се врате у земљу.

По завршетку Другог светског рата, прича наша саговорница, нова власт је оформила Суд части Београдског универзитета чији је задатак био да суди професорима који су се на Универзитету затекли 1941. а огрешили су се о народ или интерес Универзитета. Међу првим жртвама био је Веселин Чајкановић. Пресуду су потписали: Душан Недељковић, Павле Савић, Петар Матавуљ, Тома Бунушевац... Професоров „грех” је што је за време рата, за узак круг људи, одржао једно стручно предавање и учествовао у изради цивилног плана Универзитета, који је имао за циљ да у ратним условима сачува своју имовину и кадрове. Када су му уручили пресуду да се „удаљи са факултета”, отишао је кући и истог дана пао у постељу, а након 14 месеци преминуо.

– Таква личност која је учествовала у одбрани земље у више наврата и одликована највишим орденима, између осталог и Легијом части, није могла да поднесе жиг издајника. Професор Миодраг Поповић у једној својој књизи каже: „Заборављати је злочин, а заборављени су жртве”. Чајкановић је остао жртва, али смо ми овај програм организовали како се не бисмо сврстали у ред оних који заборављају, каже наша саговорница.

Поред професионалног пута, ова поставка настоји да осветли и детаље из приватног живота људи који припадају „Легендама Београдског универзитета”. Захваљујући свесрдној помоћи Николе Чајкановића, професоровог сина, за ову изложбу добијен је драгоцени материјал из породичне архиве. Тако посетиоци, између осталог, могу да виде и невелики дневник који је Веселин Чајкановић водио током последња три месеца свога живота.

– На свега двадесетак страница налазимо изузетно потресан документ о једном времену и животу. У њему стоје белешке из којих се види да је одлуком Суда части, цењени професор изгубио и поједина грађанска права, као што је гласачко, и право на било какав приход. Иако знамо шта је књига значила у професоровом вредносном систему, записао је да је супруга Ружа одлазила да прода „неке књиге” како би прехранила породицу, каже Марија Игњачевић.

Наша саговорница подсећа на још један детаљ: На сахрани Веселина Чајкановића, супруга Ружа молила је пријатеље да нико не говори на испраћају, како се не би експонирао и дошао под удар власти. Упркос могућим консеквенцама, Миодраг Ибровац одржао је примерени говор у знак сећања на свог пријатеља. Исто је учинио и Чајкановићев бивши студент Богдан Рашић, показавши сем пијетета према свом професору и велику личну храброст.

--------------------------------------------------------------------------

Брига о студентима

Веселин Чајкановић је бринуо о својим студентима који су се даље усавршавали и није желео да неко ко је узео докторат од тога одустане. Доказ су и речи професора Војислава Ђурића:

– Мене је Чајкановић натерао да израдим докторску дисертацију. Он је уложио толико труда, времена и стрпљења око ћудљивог младића какав сам ја био, да се ја сада, када сам превалио шездесету, и чудим и стидим. Пошто сам био гимназијски наставник и нисам имао довољно времена у току дана, омогућио ми је да радим ноћу у библиотеци Семинара за класичну филологију. Када је прочитао прве две главе моје дисертације „Тужбалица у светској књижевности”, рекао ми је да наука тражи, не да сам тужим, него да тумачим тужбалицу. Ја сам се наравно увредио и заћутао.