Душа у дрвету

Срби и природа

ДУША У ДРВЕТУ

У симболици многих религија света дрво је симбол Космоса, уређеног света који окружује човека. Основно својство Космоса је непрекидно обнављање, што је и природно својство дрвета. Начин постојања Космоса – то његово својство бескрајног обнављања – симболички је изражаван кроз живот дрвета. Због тога је Космос и замишљан у облику дрвета. Слика дрвета, међутим, није изабрана само да би симболизовала Космос већ и да изрази живот, младост, бесмртност, мудрост. Сасвим је онда разумљиво што је у народној религији Срба и других европских народа дрво замишљано као станиште душа, јер је на тај начин „осигурана“ вечитост, бесмртност. Космички доживљај дрвета основа је многих потоњих специфичних веровања и магијских радњи везаних за дрво.
Суштина култа дрвета се у народној религији изражава кроз дивинизацију појединих врста или примерака дрвета па се често поједини примерци сматрају светим и понекад су служили као супституцаја храмова (цркава). Храмовну улогу таквих дрвета јасно доказује то што су испод њих обављане молитве и приношене жртве, то јест обављани потпуни религијски ритуали. Крај таквог дрвећа одржавају се и народни сабори и весеља.
Дивинизовано, свето дрвеће је свеприсутно. Готово свако село је имало, а многа и данас имају своје свето дрво запис. Назив запис потиче од тога што се на такво свето дрво „записује“ (урезује) крст. Једно село је могло имати и неколико записа који се налазе по имањима људи, али је увек постојао један главни запис који се обично налазио у средини села. Култ записа кулминира током прослављања сеоске славе – заветине. Тог дана је у читав религијско-магијски церемонијал укључено свето сеоско дрво. Кључни моменти тог церемонијала јесу обављање молитве, урезивање крста у дрво, кићење дрвета цвећем, црвеним концем, младим усевима (пшеница, кукуруз и сл.). Под записом се обављао и обред призивања кише, а читав церемонијал, који је у суштини обавља за обезбеђивање плодности, завршава се колективном сеоском гозбом. Запис је био заштитник села, штитио је од грома и временских непогода уопште. Значај светог сеоског дрвета поткрепљује и чињеница да су под записима одржавани сеоски зборови и доношене одлуке важне за читаву сеоску заједницу.



За запис се с правом може рећи да представља врхунац култа дрвета у народној религији. Стога је разумљиво што је сеоски запис био изразито табуисано дрво. Запис не само да није смео бити посечен, већ је било забрањено одсећи му грану, па чак се избегавало и кидање листова. Кад је запис на нечијем имању, био је обичај да ако неко купи имање не само да не сме да посече или оштети запис већ је морао и да настави да слави славу која је била везана за то дрво. Уколико би неко на било који начин наудио запису, веровало се, тај, или неко од његових ближих сродника, врло брзо би умро или доживео какву другу несрећу. За запис се најчешће узима неки особит стари храст, а за неке од тих храстова се сматра да потичу још из паганских времена. Храст је код Старих Словена сматран дрветом Перуна, бога громовнука. Осим храста, запис може бити и тиса, граб, цер, крушка, липа.



Култ дрвета у народној религији има значајну улогу и у најважнијем религијском празнику – Божићу. Ту је култ дрвета изражен у магијско-религијским радњама у вези са бадњаком. Бадњак представља божанство, демона вегетације који се ритуално спаљује да би се поново родио, чиме се магијским путем подражава непрекидност природних животних циклуса. Бадњак је обично од церовог дрвета, али у неким крајевима се као бадњак користи и храстово, буково или тисово дрво. Сам чин одсецања бадњака је изразито ритуализован јер, поред осталог, представља чин убијања светог дрвета од којег се очекује помоћ и од којег зависе срећа, плодност, здравље и напредак уопште. Због тога се према обичају бадњак сече у рану зору и у рукавицама, а приликом сечења приноси му се житна или животињска жртва. Онај који сече бадњак, а то је обично старешина куће, бадњаку пре сечења честита Божић и увек користи неку форму извињавања или правдања за свој поступак. Занимљиво је да се приликом сечења води рачуна да пресек буде искошен и да бадњак на пресеченом месту добије „браду“, чиме он заправо добија један антропоморфни атрибут који је у многим веровањима атрибут богова.



Приликом уношења бадњака у кућу њему се, као демону вегетације, приноси жртва тако што га укућани посипају житом или свакојаким семењем, а у неким крајевима су бадњак преливали вином. Са бадњаком се разговара, даје му се вечера, негде га чак и повију као мало дете. Но, сви ти магијски поступци имају један јасан циљ – да се натприродна, божанска моћ бадњака магијским путем пренесе на људе, усеве, стоку. Негде је био обичај да сви укућани љубе бадњак, а негде су га мазали машћу од божићне печенице да би потом, на Божић, сви морали да пробају мало те масти. Бадњак се на Божић ритуално спаљује, а приликом спаљивања се џара ватра и изражава жеља за срећом, радошћу, плодношћу, здрављем, напретком. Приликом ложења бадњака било је обавезно стално га померати напред, ради напретка у кући. У етнологији постоји мишљење да се ритуалним спаљивањем бадњака заправо подстиче моћ младог сунца у време зимске краткодневице.

За дрвеће се веровало и да може да буде сеновито, то јест да може да везује душе умрлих и да буде њихово станиште. Најраширеније је било веровање да јабука може да буде станиште душа па је дрво јабуке сађено на новом гробу. За бор је било везано исто веровање, али се веровало да ће он сам да никне из гроба младих људи. С друге стране, за поједине врсте дрвећа се веровало да могу да буду станиште разних демона. Тако се, на пример, веровало да је крушка станиште ђавола, вештице или чуме – најопаснијег демона болести. Бреза и тиса су у веровањима дрвеће које настањују виле, а веровало се и да у шупљим буквама живе змајеви.
Имајући у народним веровањима божанску природу, дрво је имало и јаку заштитну и лековиту моћ. Највећу заштитну моћ имао је црни глог, те је стога и коришћен за заштиту од злих демона и митских бића, а пре свега од вампира. Веровало се да вампир може бити „убијен“ само глоговим коцем, а трње црног глога је остављано у врата и прозоре да вампир или неки други демон не би могли да уђу у кућу. Највећа лековита моћ приписивана је дрену, па су се људи на Божић причешћивали дреновим пупољцима како би потом читаве године били здрави. Лековита моћ је придавана и лески, јасенку, јабуци, липи.



Данас су многа веровања везана за дрво углавном нестала, али је занимљиво да два најбитнија комплекса веровања упорно опстају – култ светог дрвета записа и магијско поступање с бадњаком. Разна друга веровања, превасходно она о сеновитости или демонском карактеру дрвета, ретко се могу срести. Понегде се, рецимо, још води рачуна о томе да плодно дрво не треба сећи и да ће онога ко учини тако нешто свакако задесити некаква несрећа. Иако савремен европски начин размишљања по правилу одбацује такав, религијски, начин размишљања, занимљиво је да таква веровања посредно доприносе очувању европске природне баштине. Но, без обзира на разна веровања, човек мора да буде свестан чињенице да је дрво живо биће, и да је при том то једно племенито живо биће.

Дрвета са демонском или чак божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа" — Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица: манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим светим гајевима.

aкадемик Веселин Чајкановић