Поуке јеврејске историје

ТРЕНУТАК ЗА ПОРЕЂЕЊЕ

Поуке јеврејске историје

Народи не нестају када изгубе ратове и територије, они нестају када су без свести о себи, без идентитета и система вредности

Када лоше иде, а лоше иде често, Срби воле да се пореде с Јеврејима. Реч је наравно о доживљају сопственог народа као вечне жртве. Ако је већ тако, можда би неке поуке дуге и богате јеврејске историје данас добро дошле. Прича која следи стара је скоро две хиљаде година, али је и данас актуелна, као метафора и као вечно понављање истог.

Јерусалим и Соломонов храм су уткани у јеврејско биће и митологију бар колико и косовски мит и светиње у српско. Јудаизам без Јерусалима је изгледао незамислив, па је пад Јерусалима кључни догађај јеврејске историје. Данашња збивања на Блиском истоку су делом рефлекс и последица онога што се на истом простору догодило у античком времену.

Јевреји имају привилегију да се њиховим митовима данас нико не руга и не сматра их романтичним којештаријама.

Јеврејски ратови су трајали од 66. до 135. године нове ере. За Јевреје је то централно место античке историје и симбол борбе против новог светског поретка који је тада оличавао Рим. С друге стране, Римљани су сличне ратове водили да им се број не зна, па су јеврејски ратови само епизода историје старога Рима. Јевреји су ове ратове изгубили и по њиховом окончању су нестали из Јерусалима и Јудеје и расули се по римском царству. Тако је настала дијаспора и народ без државе, истрајавајући све до 1948. године и формирања државе Израел.

Током првог од три јеврејска рата Римљани су опседали Јерусалим. Опсада је била веома дуга и сурова. Моћна римска армада, међутим, није успевала да сломи отпор града. Јерусалим су бранили зелоти, или странка рата. Ово фанатизовано језгро отпора се сурово обрачунавало с непријатељем, а можда још суровије са политичким противницима из тзв. странке мира. Под тим се мисли на онај део популације који није био рад да исправља „криви Јордан” новог светског поретка, схватаjући да се град не може одупрети и да ће страдање и погибељ уништити не само град него и народ. Захваљујући зелотима, сачуван је мит о великој храбрости и фанатизму. Захваљујући овим другима, сачувана је нација.

У Јерусалиму је у време опсаде живео Јоханан бен Закај, фарисејски рабин и мудрац. Бен Закај је разумео дух времена, гледао у будућност и схватио драматичну претњу која се наднела над нацију. Бен Закај није био само стерилни мудрац већ и човек дела.

По предању, како би измакао зелотима, Бен Закај се у 68. години наше ере искрао из града сакривен у мртвачком ковчегу. Сусрео се потом са Веспазијаном, командантом војске која је опседала Јерусалим. Мудри рабин је прорекао Веспазијану да ће постати император. Ако се пророчанство буде испунило, рабин би добио дозволу да са својим следбеницима напусти Јерусалим и у граду Јабнеу отвори јеврејску школу.

Веспазијан је постао император 69. године, а Римљани су годину дана касније заузели Јерусалим. Бранитељи су сурово кажњени, Соломонов храм је, случајно или намерно, нестао у пламену.

Шта је од наведеног историја а шта мит, тешко је рећи. Историја је и тада, као и данас, прилично непоуздана. Ван сумње (и мита) је да је Бен Закај преживео опсаду и да се са следбеницима обрео у Јабнеу. Уз дозволу римских власти основао је своју школу јеврејске духовности. Јабне је постао центар јеврејског учења. Знање, закони и правила установљени у овој школи су се ширили и усмеравали живот дијаспоре у наредним вековима. Учење и идеје из Јабнеа су држале Јевреје на окупу, можда и чвршће него што их је могла држати територија или држава. Од Јабнеа па све до двадесетог века, Јевреји су будућност градили ослањајући се на традицију, солидарност, веру, перо и новац. Мача су се поново латили тек у двадесетом веку. О мудрости ове одлуке време ће донети свој суд.

Римљана одавно нема, као што нема ни осталих народа, савременика древних Јевреја. Упркос тешкоћама живота у расејању, успонима и падовима, упркос прогонима и страдањима, Јевреји су опстали. Тачније, постали су најмоћнији народ по „глави становника” – богати, утицајни, интелектуално јаки, добро интегрисани, али и увек своји.

Поука историје чини се прилично јасна. Народи не нестају када изгубе ратове и територије. Може се трајати и на мањем, а може се опстати и без територије, како нас учи историја Јевреја. Ово не значи да је губитак територија неважан. Ово само значи да се територије могу повратити, а да изгубљено биће нације нестаје заувек. Заступници мондијалистичког концепта ово добро разумеју и вешто користе.

Народи нестају када изгубе свест о себи, самопоуздање, идентитет и систем вредности. Нестају поготово када не гледају у будућност и не читају знаке времена. Србији преостаје да се нада и чека свог Бен Закаја.

Небојша Катић
финансијски стручњак и публициста