Сјенички сир ♥ обожавам ♥

Баш је по мом укусу, све похвале браћи муслиманима што још увек производе сир на традиционалан начин.

Обожавам га и ја...још кад се палачинке од хељдиног брашна нафилују њиме, па запеку...ммммм...;-)

Пештер
Ни да дођеш, ни да одеш
На Пештеру остаје само онај ко мора и онај што је навикао да зима траје шест месеци, а да је и преосталих шест - хладно


Река Вапа, шуме, ливаде и стока су овде право богатство

Из Пазара, Сјеничком улицом, долази се до пута за Пештер. До Сјенице још шездесетак километара. Онда крај жуте табле којом општина Нови Пазар гостима жели срећан и безбедан пут, затим крај оне којом житељи Сјенице намерницима „халале” добродошлицу, па змијоликим серпентинама, између камиона с угљем, како би се избило горе, на висораван. Могло би се и с друге стране, преко Нове Вароши: ако се иде из Београда тим путем је чак и краће, али овим је брже.

Општина има сто три насеља, али с пута се може видети тек неколико; остала су разбацана, а до многих нема ни насутог друма, већ се до њих само може теренским возилом или на коњу.
Општина Сјеница је четврта по површини у Србији. Измерио је неко: простире се на 1.050 квадратних километара. Становника, по попису из 1991. године, има 36.000, а у самој вароши око тринаест хиљада. Али, од тада, освануло је хиљаду двеста закључаних кућа. Јер, овде остаје само онај ко мора и ко нема где. Ти што су остали, изгубљени су у беспутном пространству.

Цела општина има само седамдесет километара асфалтираних путева. И на сву ту муку, на висоравни је шест месеци зима, а преосталих шест месеци хладно. Прича се да једино у августу горе није падао снег, ал’ да нико није сто одсто сигуран.

Чекајући владику

Тек кад намерник пред портом Цркве светог Ђорђа, на крају села Лопиже, угледа тих неколико паркираних аутомобила, докучи да је она јаруга насута камењем којом је доскакутао до Лопижа заправо – пут. Прећи тих једанаест километара, колико је село удаљено од града, и лети је права одисеја.

У Лопиже нас је довела прича Микаила Миће Каличанина да се у селу налази једна од најстаријих школа у Србији, у овом крају свакако. Колико је уистину стара, то није знао, али тврдио је да је „сигурно саграђена за турског вакта”.

И ево нас где растресени получасовном вожњом беспућем стојимо пред оронулом, запуштеном и рушевном једноспратницом, немим сведоком некадашњег сјаја и величине села Лопиже. Повише школе је црква, и она оронула, али бар жива. Из ње је допирало тихо појање. Упркос тесним вратима, пространом портом ширио се мирис тамјана.


Сјенички сир, много цењен, мало тражен

– Школа нам стоји све слабије, али зато гробље ради пуном паром – осмехнуо се горко седамдесетпетогодишњи чича Милојко Сојчић. – Лопиже су по површини највеће село у сјеничком крају и једно од највећих у Србији, а има мање од двеста педесет житеља. У школу иде само пет ђака и сви ће у четврти, завршни разред, док се у први није уписало ниједно дете. Некад је била осмогодишња, а сад ће и ову четворогодишњу да нам затворе. Ех, пуста Србијо! А колико је школа стара, не памтим. Био сам момак када се славила стогодишњица.

Одговор се налази на мермерној плочи постављеној на здање поводом обележавања првог века рада школе, 1955. године. Тада је убележено да се табла поставља у знак сећања на осниваче школе Стевана и Илију Церовића, борце за национално ослобођење, и народног хероја Јездимира Ловића, њеног некадашњег ученика, али је пропуштено да се забележи да се ту школовао и велики војвода Петар Бојовић, мада, пре ће бити да је тај део српске историје већ био скрајнут и препуштен забораву, да би се што боље и преданије учило о рату и револуцији наших братских народа и народности…

– Вала, јесте – слаже се чича Милојко. – Он је из Мишевића, а тамо није било школе па је дошао овамо. Јер, одавде су Пешићи, они су му ујчевина, те је првих неколико разреда свршио код нас.

У црквеној порти разапет је шатор, а под њим распремљена трпеза за бар стотинак гостију. Врзмају се уоколо жене и девојке, постављају, додају, дотерују… као да ће нека велика свадба.
– Ма, не – каже поп Андреја Јанковић. – У цркви је редовна суботња служба, а требало је да је држи његово преосвештенство владика милешевски, само није могао да се пробије кроз беспуће.

Владика је уоброчио да сваког лета обиђе све планинске парохије до којих зими ни свештеник ни лекар не могу да стигну, и одржи им службу, а ми се припремили да га дочекамо и угостимо како је ред о петровском посту. А, ево сад… Штета. Ипак, стигао нам је бар отац Нектарије, игуман Милешеве. Ено га у храму, службује.

Говори испод гласа да су пре неки дан из Сјенице потерали два камиона да наспу пут пред долазак преосвећеног, али боље да нису.

– Насипали су крупнијим каменом, па је сад горе но што је било, јер је пут као под одроном.
Из цркве нагрнуо народ: на вратима жене скидају мараме, а мушкарци стављају шајкаче. Како ко.

Махом старци, али има и млађег света, па и деце.

– Немојте да вас то заведе – упозорава Момир Ковачевић из Мишевића. – Велики је дан, па су дошли Лопижани са свих страна. Где год ко да се затекао. Ено, оном Бранку дошао брат из Крагујевца и довео фамилију, а нису се видели око дванаест година. Загрлио га и не испушта, ко да ће му некуд утећи.

Не дају нам да одемо, мора се с њима за трпезу: ретко им кад неко наиђе, па је сваки гост светиња, не мора да буде владика. Све ће бити да су једног момчића задужили специјално за нас, да нам тањири увек буду пуни. Такав је горштачки обичај: што су сиромашнији, то су срдачнији и гостопримљивији.

И тек када су небом запловили ниски облаци злослутећи на кишу, можда чак и снег, попустили су, па смо могли да кренемо пут Сјенице.

Шездесет тона муке

Заноћили смо у хотелу „Борићи”. Купио га неки човек из Пазара, уложио у њега доста пара, па је данас такав да га се ни престоница не би постидела.

Рано изјутра, Харун Хајрадиновић, председник Скупштине општине Сјеница, одвезао се службеном „ладом нивом” до дванаест и по километара удаљеног села Фијуље, дотле се може колима, на коњу, или пешице. Општина нема коње, а пешачење би нам узело бар три сата. У једном правцу.

Распредамо успут о неправедном сиромаштву на овој пучини лепоте. Јер, Пештерска висораван је изнад хиљаду метара, па су на њој све саме ливаде, тек понека њива да је засејана хељдом.
На ливадама има свакојаких травки, а највише лековитог велебиља, па је месо с Пештера, свеједно да ли овчије или јунеће, посебног укуса и врло цењено, а сјенички сир најпознатији. Он је овдашњи „бренд”.

Сточарство – једина шанса за опстанак

– Џаба нам, кад је држава забранила извоз, а сир се највише продавао у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, као и на Космету – прича нам Харун. – Оно, могли би и сада да извозе, али им држава тражи потврде о хигијенско-техничкој исправности. А за то је потребно платити. А колико су „богати”, морао сам да молим Ћазима Лакоту, директора „Електродистрибуције”, да им не сече струју због дуга од хиљаду и по динара, бар док им не плате за млеко. Уосталом, да не причам ја, све ћете чути из прве руке.

Село Фијуље је раштркано, има двадесет домаћинстава, а ми смо се зауставили пред кућом Хасима Пашића.

– Мерхаба, добро ви дошли, 'ајте у кућу на кахфу – обрадовао се овај седамдесетдвогодишњи горштак ненајављеним гостима. – Како је код вас, у вароши? Код нас исто. Не жалимо се…
Како се не жали кад смо од познаника у Сјеници чули да није успео да прода двадесет „товара”, двадесет каца прошлогодишњег сира, а у свакој је око седамдесет килограма овог специјалитета?

– Али продали смо нешто овогодишњег – упада му у реч унук Амор, будући студент ветерине. – Тачно је да су нам платили само један евро по килограму, али дај шта даш. А лањске године давали су и четири!

До 1. јануара ове године, када је ступила на снагу она уредба о сертификатима, у ово доба би већ све распродали, а накупци им не би избијали из кућа. Сад ни да се јаве. Само у Фијуљама пропада око шездесет тона најквалитетнијег сира.

– Не пропада, то су измислили они с телевизије, већ око њега има много више посла – вели Ханефија Дељевић. – Два-три пута седмично морамо да га „купамо”, наливамо свежим пресолцем, па ће потрајати и до идуће године. Мада, неко мора и око стоке да се бави, нема се када. Да га бацимо, то сигурно нећемо. Таман посла, па да дође еколошка инспекција и покажњава цело село! Одакле да им платимо? Јер, за млеко нам плаћају од петнајс до деветнајс динара, иако су наши трошкови тридесет пет динара. Него, да запакујемо неко кило?

Нису хтели да приме новац, па ми нисмо хтели да примимо сир. Наљутили се они, али наљутили смо се и ми. Доцније смо се измирили. Неко је споменуо да би можда требало да оснују задругу, а они углас одговарају да су је некад имали, да је из ње настао ПИК „Пештер”, а да је он на крају приватизован. Не би поново…

Народна радиност и друге игре

Сајма Зекић је пре подне књиговођа у трговинском предузећу, а поподне ткаља. Она плете – санџачке ћилиме.

– Веровали или не, оно што је у народу познато под именом пиротски ћилим, пореклом је одавде, с Пештера – каже кочоперно као да је спремна на свађу са сваким ко би покушао да је оповргне. – Погледајте само наше и њихове мотиве и реците који су старији. Одавде се то раширило по јужној и источној Србији, а данас га сви својатају. Мада, сад је ионако свеједно…

Тако се сазнаје да је пре четири године у Сјеници основано удружење грађана “Санџачки ћилим”, које је окупљало више од хиљаду чланица и чланова орних да у домаћој радиности израђују етнопредмете који су карактеристични за Пештерску висораван.

– Ех, понео нас је полет – уздахнула је Индира Кубуровић, председница удружења. – Рачунали смо на велико тржиште бивше Југославије, јер су нам свуда мотиви слични. Продавали смо наше рукотворине преко задруге „Пештер” свуда, највише дуж Јадрана а посебно у Дубровнику. А онда је све стало. Мало нам је одмогао човек из Новог Пазара који је све то осмислио, а мало и несрећан стицај околности. Плете се и тка и данас, само што је у удружењу преостало једва стотинак најупорнијих. Штета. Јер, Србија вапи за сувенирима који би је најбоље представљали у свету.

Можда је, ипак, сјенички сир највећи пештерски „бренд”? Можда је то наш најбољи сувенир?
Кад су дознали да смо новинари, постали смо занимљивији, па је свако дошао с неком својом муком, а понеко и с радошћу. Али, и овај запис је довољан за слику о Пештеру и људима.

Милош Лазић
[објављено: 30/08/2009]

Русалка ::Обожавам га и ја...још кад се палачинке од хељдиног брашна нафилују њиме, па запеку...ммммм...;-)

------------------------------------------------------------------
Moze recept?

Русалка ::Обожавам га и ја...још кад се палачинке од хељдиног брашна нафилују њиме, па запеку...ммммм...;-)

Ti baš znaš šta je dobro!

Uzgred, Beli Vide, zaista ti treba odati priznanje, kako na temi, tako i na celom odeljku na kome se ova tema nalazi, jer je to upravo ono što Srbima treba.

I da, sjenički sir je izvanredan.