Najlepša ljubavna poezija

Naša ljubav


Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet.. izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonentni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.


Rade Drainac

Веома оригиналан аватар имаш.

Дугујеш ми флашу медовине за ауторска права. Да, да.

Бели Вид ::Веома оригиналан аватар имаш.

Дугујеш ми флашу медовине за ауторска права. Да, да.

Hvala Ti , pohvale me stimulišu ( a za medovinu, otom-potom, kada nabavbiš bolje smajlije )



Susret

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

Dragana Konstantinović

Ja dobro znam:

U molitvi njegovoj moje ime biti neće, nikada
pred ljubavlju mojom neće on ruke sklopiti
i ako misao na mene njegovim srcem ikada
zaluta, pobedom davnom samo će ga opiti.

Ali od istina ne živim ja... Ja vidim hram,
u sred planine. Ćuti hrast do hrasta...
Tiho, s neba, pada snega pram
i stazom hode srne vita rasta.

Tu život vodi on, o suzi i kruhu
i na kamenu sleđenome kleči
i moli, u surom kostretnome ruhu -
"Gospode, dušu patnja mi izleči,

ja sam joj dobra uzvraćao zlima
dok skrušen pred njom ne padnem po tlima
ni dan ni zora nema za me draži

ili smrt moju, Gospode, uskori...
U snu i javi, pogled njen me kori
i reč, reč jednu, s duše moje traži!"

Desanka Maksimović

Кад већ блебећемо о љубави, овај чика је дефинитивно познавао материју........

LORELAJ

Ja ne znam otkud seta moja,
Zasto sam tuzan ja,
Davnasnja prica to je,
Koja mir nece da mi da.

Sumrak je, Rajna tece bistra,
Kroz mirisni lepi kraj,
A vrhom brega jos se blista
Vecernji sunca sjaj.

Tamo prekrasna sedi deva,
Cudnovatost njen je kras,
Zlatno je ruho zaaodeva,
Zlatna je njena vlas.

Zlatnim cesljem ceslja kose,
I slatki peva poj,
Carima dusu svu zanese,
Glasi u pesmi toj.

Obuzet carima pesme njene,
Ribar u camcu svom,
Ne gleda vrtlog niti stene,
Sav je opcinjen njom.

U ponoc val ce oboriti,
I njega i cun taj,
A za to s pesmom kriva
ce biti- Zanosna Lorelaj.
U obliku nejednakom

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvijek stojim
Uvijek tuzim i ti uvijek
Bol zadajes grud'ma mojim.

Kad kroz baste mirisave
Ljeti hodis hodom milim,
Pa leptira zgazis malog,
Zar ne cujes kako cvilim?

Kad uberes ruzu koju
Pa, s veseljem djetinjijem
Rascupas je, zar ne cujes
Kako jecam bolom svijem?

I kad ruze rascupane
Usudi se trnje koje,
Pa ti meki prst ubode,
Zar ne cutis boli moje?

Zar ne cujes u mom glasu
Moje muke sto me guse?
Nocu jecam i uzdisem
Iz dubine svoje duse.

Heinrich Heine

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

D.Konstantinovic

ЕВГЕНИЈЕ ОЊЕГИН [одломци]

...

LVI
Љубави, село, цвеће, поље,
Лењости! Ја сам вама одан!
Хоћу да истакнем што боље
Да Оњегину нисам сродан,
Да не би читалац понеки,
Или издавач какав преки
Клевете или лажи које,
Сравњиво овде црте моје,
И тврдио у кругу вишем
Свој портрет да сам овде дао,
Ко горди Бајрон што је знао,
Као да не могу да пишем
О неком другом по потреби,
Већ једино о самом себи.

...

LX
Размишљах већ о форми плана,
Јунаку како да дам име,
И прву главу свог романа
Завршио сам срећно тиме.
Све то сам прегледао строго;
Знам, противречног има много,
Ал' нећу на то да се вратим;
Цензури дуг ћу свој да платим,
Па ћу на гозбе новинарске
Да пошаљем свој плод и муку.
Сад путуј, дело мојих руку,
Ка обалама Неве царске!
Заслужи славу за мој труд;
Неправду, грдње и лош суд.

.....

XX
Је л’ ово иста та Татјана,
Којој је он у пустом гају
Још у почетку мог романа,
У дивљем и далеком крају,
Пажљиво, да је не увреди,
Моралне држо проповеди?
Он и сад чува писмо њено
Где срце лежи изливено,
Где искреност, слобода влада.
Је л' она то, ил' сан је био?...
Та, коју он је оставио
Судбини скромној њеној тада,
Зар се са њиме сада срела
Равнодушна и тако смела?

....

XXX
Без сумње наш је Евгеније
Ко дете заљубљен у Тању.
Љубавним сном занесен бдије;
Сањари стално, ноћу, дању;
Глас разума не слушајући
Он сваког дана њеној кући
Одлази, лута око трема
И прати је ко сенка нема,
Сав срећан кад јој заогрне
Рамена сјајна меким плаштом,
Када је такне руком таштом,
Ил' размакне ливерје црне
Пред њоме, или ако стигне
Испуштен рубац да јој дигне.

.....

XLVI
Сва раскош та је, Оњегине,
Позлата мог живота мучног;
Јер чему све те светковине
И успеси код света хучног?
Дала бих радо одмах сада
Све, све те крпе маскарада,
Сав овај блесак, дим и сјај
За своје књиге, дивљи гај.
За боравиште наше бедно,
За места где сам крај мог села
Вас, Оњегине, некад срела,
И за то гробље неугледно
Где стоји крст и сенка грана
Над гробом где је моја нана.

.....

Пушкин