Јаша Томић о старој српској религији
Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака :: Велики српски идеолози о старој српској ( паганској ) религији
Страна 1 of 1
Јаша Томић о старој српској религији
" О ширењу хришћанства међу Србима, говори писац на два три места по неколико реди. Прича, како су (по прилици у IX. веку) долазили у српске земље хришћански мисионари, прво из Рима, па онда из Византије, да тамо проповедају нову веру. И прича, како су неки пристајали уз њих из уверења, неки што је то било нешто ново, неки из рачуна. Али је маса бранила старе традиције, и сматрала хришћанство као знамење ропства.
Још и у XII. веку не иде са хришћанством како треба. А писац нам то тумачи с тим: „Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и с тога, код Срба било врло слабо утврђено”.
Не, не, зацело није због тога. Да је писац изнео пред читаоце, како је било онда са хришћанством, читаоци би и сами, без његовог тумачења видели у чему је ствар. Хришћанство у оно доба није излазило пред Србе као чисто верско питање. Нова вера, коју су ширили из Рима и Цариграда, била је испреплетана са новим редом, и то са новим економским и политичким редом. Филозофија оног хришћанства била је - ропство. Прве присталице хришћанства, живели су у заједници имања, а власти су их се плашиле, те их прикивале о крст и бацале у воду. Но после неколико векова преобразили су вука у јагње. Они, који су међу Србима ширили хришћансгво, нису причалн о једнакости, о братству, о милосрђу. Него су причали страдање, а награда за страдање је на оном свету. А на овом свету треба бити покоран, треба у првом реду поштовати и световне и црквене власти, јер је свака власт од Бога. Зато су то хришћанство и ширили у српском народу - од горе. Властели српској годила је нова култура и нови ред, јер је она под тим новим редом постајала силна, моћна и богата. Сјајно материјално стање римских и византијских великана бљеснуло јој је у очи.
Са старом српском вером био је везан стари српски економски и политички ред. Србин у старој својој постојбини није научио да буде на земљи спахијски роб и да даје кулук, и да му одсецају уши и нос. Он је имао своје задруге, своје поротне судове, а имао је гласа, када се што закључивало или се бирали главари. По новоме, бајаги хришћанском реду, владар је постајао не по вољи народа, него „по милости божијој”, а по милости божијој постајала су и сва ситнија господа, јер је свака власт од Бога. Какво верско питање? Оно је било само на површини. На дну тога питања ухватио се у коштац стари и нови економски ред. На једној страни борило се старо српско задругарство, а на другој страни економско ропство - феудализам. На једној страни борио се стари српски демократизам, а на другој страни: самовласт светских и црквених великана.
Ово је језгро спора. Само је то језгро било увијено с једне стране у стару српску многобожачку веру, а с друге стране у изопачено хришћанство.И кад је стара српска вера, стари српски ред почео да поклеца, тада се јавља богомилство. Јавља се као протест противу феудализма, као протест противу новог реда.
Такозвана борба између старе српске вере и хришћанства била је ужасна и трајала је вековима. Маса српскога народа није хтела да пристане на ропство, него се очајно борила против тога, и зато није могла тако дуго да постане српска држава. Хрвати су много брже створили државу, јер су лакше пристали на нови ред. Кад је српска самостална држава постала, Хрватска је већ била и - прошла. Види се дакле: шта су били узроци ономе трењу. То није, што је Србин проклет, па није могао да се сложи, него што није хтео у својој кући да буде роб. "
Јаша Томић (1856-1922)
Још и у XII. веку не иде са хришћанством како треба. А писац нам то тумачи с тим: „Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и с тога, код Срба било врло слабо утврђено”.
Не, не, зацело није због тога. Да је писац изнео пред читаоце, како је било онда са хришћанством, читаоци би и сами, без његовог тумачења видели у чему је ствар. Хришћанство у оно доба није излазило пред Србе као чисто верско питање. Нова вера, коју су ширили из Рима и Цариграда, била је испреплетана са новим редом, и то са новим економским и политичким редом. Филозофија оног хришћанства била је - ропство. Прве присталице хришћанства, живели су у заједници имања, а власти су их се плашиле, те их прикивале о крст и бацале у воду. Но после неколико векова преобразили су вука у јагње. Они, који су међу Србима ширили хришћансгво, нису причалн о једнакости, о братству, о милосрђу. Него су причали страдање, а награда за страдање је на оном свету. А на овом свету треба бити покоран, треба у првом реду поштовати и световне и црквене власти, јер је свака власт од Бога. Зато су то хришћанство и ширили у српском народу - од горе. Властели српској годила је нова култура и нови ред, јер је она под тим новим редом постајала силна, моћна и богата. Сјајно материјално стање римских и византијских великана бљеснуло јој је у очи.
Са старом српском вером био је везан стари српски економски и политички ред. Србин у старој својој постојбини није научио да буде на земљи спахијски роб и да даје кулук, и да му одсецају уши и нос. Он је имао своје задруге, своје поротне судове, а имао је гласа, када се што закључивало или се бирали главари. По новоме, бајаги хришћанском реду, владар је постајао не по вољи народа, него „по милости божијој”, а по милости божијој постајала су и сва ситнија господа, јер је свака власт од Бога. Какво верско питање? Оно је било само на површини. На дну тога питања ухватио се у коштац стари и нови економски ред. На једној страни борило се старо српско задругарство, а на другој страни економско ропство - феудализам. На једној страни борио се стари српски демократизам, а на другој страни: самовласт светских и црквених великана.
Ово је језгро спора. Само је то језгро било увијено с једне стране у стару српску многобожачку веру, а с друге стране у изопачено хришћанство.И кад је стара српска вера, стари српски ред почео да поклеца, тада се јавља богомилство. Јавља се као протест противу феудализма, као протест противу новог реда.
Такозвана борба између старе српске вере и хришћанства била је ужасна и трајала је вековима. Маса српскога народа није хтела да пристане на ропство, него се очајно борила против тога, и зато није могла тако дуго да постане српска држава. Хрвати су много брже створили државу, јер су лакше пристали на нови ред. Кад је српска самостална држава постала, Хрватска је већ била и - прошла. Види се дакле: шта су били узроци ономе трењу. То није, што је Србин проклет, па није могао да се сложи, него што није хтео у својој кући да буде роб. "
Јаша Томић (1856-1922)
Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака :: Велики српски идеолози о старој српској ( паганској ) религији
Страна 1 of 1
Permissions in this forum:
Не можете одговорити на теме у овом форуму