Православни теолог др Владета Јеротић о старој српској религији

Skinemo li pažljivo sloj hrišćanski, pojaviće se sloj neznabožački. Samo se mora priznati da je to spajanje ispalo preko svakog očekivanja umesno. Takav je primer sa Badnjim danom i Božicem, kao solarnim praznikom, jer Sunce počinje opet da greje od Božica -"praznika nepobedjenog sunca" . Možda je Badnjak, zbilja, bog Perun koji nosi atribut "stari" ili "deda", u svakom slučaju Badnjak je živi stvor. U stvari, postignut je prećutni (možda i nesvesni) kompromis izmedju i dalje mnogobožačkog Badnjeg dana i hrišćanske proslave, izmedju badnjaka koji je zacelo idol, i rodjenja Hrista.

Što je u božićkovanju hrišćanska vera zagušena neznabožačkim dodacima, baš zato i jeste vanredno lepa, puna poezije i veselja, kao što su slovenski temperament i karakter, koji su je u davnašnja vremena, prema svom shvatanju i istorijskom razviću udesili i sebi prilagodili.

Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu , str. 25 , Ars Libri, Beograd (2000)
(prvo poglavlje - Paganstvo i hrišćanstvo )

" Дуговековно ропство српског народа, мучно и споро ослобађање уз пуно жртава, и поред очуване, најпре православне, а онда и народне свести о свом посебном идентитету, као да су активирали у њему потенцијално присутан пагански слој, карактеристичан, између осталог, по неговању култа хероја и жртве. Уколико је спољашња стварност била мучнија и неподношљивија, утолико је више бујала, из дубина колективног несвесног у народу, његова потреба да се пред собом и другима покаже као јуначан, непобедив и вечан. Оваква одбрана колективног бића једног угроженог народа може бити и оправдана и природна, али само до једне одређене границе. Преко те границе оваква одбрана постаје патолошка, јер негира стварност, негујући илузије о себи и другима, фантазије и фантазме..."