Дугодневница и краткодневница

Дугодневница

Светковине с ватром највише су се одржавале у Европи, а најпознатија је летња солстиција. То је вече уочи дугодневнице. Овај обичај датира много пре доласка хришћанства. Летња солстиција представља важну прекретницу у сунчевом путовању. Тада, пошто је сваким даном тело све више на небу, Сунце стане, и од тог дана почиње сунцоврат (23-24. јун), то јест, сунце сваког дана кулминира све ниже. Ова светковина је била распрострањена широм Европе, и међу европским сељаштвом, од Ирске на западу, до Русије на истоку, и од Норвешке и Шведске на северу, до Шпаније и Грчке на југу. Три главна обележја дугодневничке светковине била су: ватре-радоснице, бакљаде кроз поља и котрљање точка (котрљање точка означава да, Сунце, пошто је достигло највишу тачку, почиње да се спушта). Готово у сваком селу и вароши у Европи паљене су јавне ватре-радоснице, млади и стари (снага и искуство) окупљали су се око њих и проводили време у игрању, певању и надметању. Односиле би се велике количине сламе на највиши врх брда у околини, сваки кућевласник, морао је дати мало сламе за гомилу. У сутон се читаво мушко становништво скупи на сам врх брда, док женама и девојкама није било дозвољено присуство. На врху брда стајао би огроман точак потпуно увијен у сламу коју су сви заједнички дали (међу старим европљанима може се приметити неговање колективистичког духа). Од преостале сламе прављене су буктиње. Осовина точка је била дугачка и служила је као ручица за младиће, који су морали да усмере точак при његовом котрљању. Запаљена буктиња се приноси точку, а кад он букне, два снажна и брза младића дохвате ручице и почну да трче с точком низбрдо. Сви громогласно кличу, машу запаљеним буктињама кроз ваздух и старају се да оне горе докле год се точак котрља низбрдо. Циљ младића који управљају точком је да га, док је у пламену, сјуре до реке или извора где се гаси. Народ би после успешно обављеног обреда очекивао обилну бербу те године. Светковине су прослављане, а ватре паљене нарочито на планинама, али такође и у равницама и долинама. У ноћним тминама и тишини групе у покрету, осветљене треперавим сјајем пламена, деловале су врло упечатљиво. Стока је терана кроз ватру, да би се она која је болесна излечила, а здрава сачувала преко године од куге и сваког другог зла. Тога дана кућевласник угаси ватру на свом огњишту и после је запали ватром узетом од дугодневничке ватре-радоснице. У појединим варошима и селима ватре су паљене на трговима, а омладина која је скакала преко њих носила је венце од цвећа. Свуда се веровало да постоји блиска веза између ватре и живота. Распрострањено је било мишљење да ће жито бити високо онолико колико је висок пламен, или колико народ скочи преко ватре. Родитељи оних који највише скоче имали су најбогатију жетву, ако неки човек не да ништа за ватру-радосницу, не би било благослова над његовим усевима и његово жито не би израсло. На далеком северу Европе летњи солстициј је прослављан огромним ватрама-радосницама, званим Балдерове (бог Сунца, син Одинов) ломаче, које се пале у сутон на бреговима и узвишењима, осветљавајући велики део околине. Народ би играо око ватри, скачући преко и кроз њих. У неким деловима Нордланда су се уочи Ивањдана палиле ватре на раскрсницама, од девет различитих врста дрвета док посматрачи бацају у пламен отровне гљиве да би сузбили моћ Тролова и других злих духова. У Чешкој ватре су такође гореле на Ивањдан, дечаци су колицима ишли од куће до куће, скупљајући огрев, и претили рђавим последицама, тврдицама који ништа не дају. Младићи затим посеку у шуми високо право јелово дрво и пободу га на висину, где га девојке украсе китама цвећа, венцима од лишћа и црвеним патљикама. Затим се око њега сложи грање, па се у сутон спали. Кад пламен почне да избија, младићи се попну на дрво и скину венце које су девојке оставиле на њему. После тога момци и девојке стану на супротну страну ватре и гледају се кроз венце да виде да ли ће бити верни једно другом и да ли ће се венчати у току те године. Затим преко ватре добацују венце момцима, и тешко неспретњаковићу који не ухвати венац који му је бацила драгана. Кад се пламен смањи, сваки пар се узме за руку и скочи преко ватре. У словенским земљама се такође, светковина с ватром прослављала уз сличне обреде. У Русији, уочи Ивањдана, младићи и девојке скачу преко ватре радоснице у паровима, носећи сламену фигуру бога Купале (божанство летине, обиља и весеља) на рукама. У неким крајевима Русије фигура Купале се спали или баца у поток. На Ивањдан увече млади носе венце од цвећа и појасеве од светих трава док скачу кроз дим или пламен, овај обичај се још увек сачувао код Руса. Понекад терају и стоку кроз пламен да би је саачували од чаробњака и вештица. Исто на Ивањдан увече, пободу се у земљу колчеви увијени у сламу и запале се. Кад се пламен разбукти, сељанке бацају брезове гране у њега и говоре: "нека моја конопља и жито буде високо као ова грана!" Претпоставља се да су ватре заштита од враџбина, грома, града и сточних болести, нарочито ако се стока идућег јутра натера да пређе преко места на коме је горела ватра. Ватре радоснице су паљене, а летња солстиција прослављана широм Европе. Када се вратимо у прошлост, и у мислима прелазимо преко целе Европе од севера до југа, од истока до запада, видећемо да се летња солстиција прослављала уз обреде општег и заједничког карактера.



Краткодневница

Као што нам је познато да су стари Европљани прослављали велику светковину летње дугодневнице, тако нам је исто познато да су исто прослављали краткодневницу, зимска солстиција. Трагове зимског солстиција можемо данас приметити код нас Срба. Зимска и летња солстиција су две велике прекретнице у привидној путањи Сунца преко неба. Код православаца, прастара светковина с ватром задржала се у старом обичају бадњака, Бадњи дан. Некада је обичај био распрострањен у целој Европи и Русији. Код јужних Словена имамо најпотпуније извештаје о том обичају. Бадњак је паљен (код нас Срба још увек) унутар куће због хладног зимског времена. Зимска солстиција је добила карактер приватне или домаће светковине, која одудара од јавне летње светковине, о којој се народ скупљао на неком отвореном месту или упадљивој узвишици, где је заједнички палио огромну ватру и око ње играо и веселио се. До средине деветнаестог века, стари обичај у вези с Бадњаком одржаван је у неким деловима Немачке. Бадњак је уствари једна тешка храстова клада, углављена у под огњишта. Када се следеће године ставља нова клада, остаци старе се, између Божића и Богојављења поспу по пољима; веровало се да то подстиче боље напредовање усева. У неким селима био је обичај да се бадњак извади из ватре чим мало нагори; затим је пажљиво чуван и стављан у ватру кад год почне да грми, јер се веровало да гром неће ударити у кућу у којој се дими бадњак. У неким деловима Француске, нарочито у Прованси, дуго је упражњаван обичај са Бадњаком, где су веровали да остатке Бадњака, који ставе у ватру први пут на Бадње вече, ваља држати испод кревета укућана, јер ће их штитити целе године. Широм Европе су постојали слични обичаји и веровања са Бадњаком. Обичај доношења Бадњака уз свечаности одржали су Словени а нарочито ми, Срби. Бадњак је од храстовог дрвета. Веровало се да ће се имати онолико телади, јагњади, свиња, јарића, новаца и среће колико искри из запаљеног Бадњака излети док џарају ватру. Неки однесу парче Бадњака у поље да их заштити од града. Бадњак гори о Божић и пепео се расипа по пољима да би била плодна. Стари Словени су палили ватру трењем два дрвета на Бадње вече и одржавали је да се не угаси.
Сва ова веровања су остаци старе аријевске вере, у којој је храстово дрво асоцирало на бога грома.


Прузето са http://www.tvrdjava.org/