владика Петар Други Петровић Његош и ЗЛАТНИ ПЕРУН

Још се Петар Други Петровић Његош носио идејом о властитом црногорском новцу.

Такав новац је искован 1851. године. Добио је назив перун, а био је златни. Тако се и звао - златни перун. Међутим, никада није ушао у оптицај, највероватније зато што је Његош умро исте године. Претпоставља се да је искован само пробни примјерак. За перун се зна на основу примерка који је сачуван у приватној колекцији посљедње италијанске владарске династије Савоја.

"Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!"

Горски вијенац - Петар II Петровић Његош

"Клањају се мнаду сунцу дв'је тисуће витезовах, целивају матер земљу да им покој тихи даде."

Лажни цар Шћепан Мали - Петар II Петровић Његош


"Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле."

Ноћ скупља вијека - Петар II Петровић Његош

Кад му је Вук Караџић тражио благослов за издање Новога завета, он одрекне, говорећи да је он зато ненадлежан, а надлежан једино да благослови "набавку оружја" и "поход у рат"(Медаковић, 128). У једноме боју с Турцима ђуле убија човека, који је пришао владици, да целива руку; сви остају унезверени и смућени, једини владика остаје "хладан и спокојан" (Ровински, 192). Пред конаком владичиним на Цетињу стајале су одсечене турске главе и "сушиле се" (како се то говорило). Поглед на те главе владику није обеспокојавао; он је гледао те људске главе хладнокрвно, гледао је, како се старе, осушене између њих распадају и откотрљавају, и како се доносе свеже, крваве и нижу на упражњеним местима, док су тела, на којима су те главе до скора мислиле, страховале и бринуле за свој живот и за оне, који су њихов повратак из боја дома нестрпљиво очекивали, черечили орлови и сисали инсекти. Поред таквог костурног накита смрти шетао се јутром и вечером горостасни владика, бледи и замишљени витез, одговарајући у својим мислима Богу на иронична питања, која су му искежене људске лобање постављале. И био је притом хладан и спокојан! Молбу једног Енглеза, који је посетио Цетиње, да уклони тај ужасан накит испред очију, владика је одбио. (Ровински, 128 - 129).

Његош је на жалост, глорификатор освете и проповедник противљења злу.

Да је освета света и "богом закршћена", то је најозбиљнија мисао Његошева.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ReligijaNjegoseva/Nikolaj010109.htm

Слово о Игоровом походу је руско епско дјело у коме се описује неуспјели поход кнеза Игора Свјатославича против Кумана у прољеће 1185. године. Дјело је написано убрзо по догађају који је у њему опјеван. Његов рукопис је пронађен 1795. године, а дјело је први пут штампано 1800. Његош је из Слова о Игоровом походу превео четири одломка.

СЛОВО О ИГОРОВОМ ПОХОДУ
Руски спев из XII вијека
Превео на српски Петар II Петровић Његош
http://www.rastko.rs/rastko-cg/umjetnost/ppnjegos-slovo_c.html

Лијепо л' је нама попјевати,
по старински пјесну удесити
о ратиштах тврдога Игора,
Свјатослава јуначкога синка.
...
Велес-бога унуче преславни,
и још реци: »Добри коњи вриште
близу Суле, а звонови јече
у Кијеву богохранилници,
трубе трубе с Новгорода стара,
барјаци се вију у Путивљу.«
То изреци, јер све тако бива.
Храбри Игор чека брата свога,
брата свога Всеволода кнеза.
Док и њега ето, брату спјеши,
сила му је дивљег бика снага;
како паде, бесједити стаде:
»О Игоре, мој брате једини,
Свјатослав нас оба породио.
Седлај, брате, коње брзоноге
...