Јаша Томић пише 1886. о односу српског народа са црквеним врхом кроз историју

Наши стари су знали да у овој држави влада није православне вере, па су се бојали да их какогод не претопе у католике. Но. дошло је до споразума. Цар Леополд је у име своје и својих потомака обрекао нашем народу, поред других ствари и то да народ сам може управљати и пазити на своју цркву.да може бирати патријарха, држати сабор итд. Наш народ је, дакле, само под тим уговором прешао овамо и то му је ујамчено у привилегијама. Да то тако није учињено, него да је наша црква поверена била неколицини калуђера, ми не бисмо данас били православни. Овако је народ наш бранио своју цркву, бранио ју је боље него што би то могла учинити два-три епископа, па богме то треба и убудуће да остане тако. Наша црква овде или мора остати народна, или је за сто година неће више бити. Да су наши калуђери иоле родољубиви и да им црква иоле лежи на срцу, они никад не би тражили да управа и главна власт пређе у њихове руке. Та њих неколико људи лако би било изиграти, застрашити, обманути... Та како ли би они могли ма чему да се одупру? Али није њима ни до чега, није им до будућности, цркве и народа, него они грабе власт само себи, а после, кад њих нестане, било како било. То се најбоље види из данашњег њиховог понашања.

" Свети Сава је први увидео, колико ће се приближити православна црква срцу Србинову, ако постане у спољњем животу своме — народна. Зато је после големих напора и израдио, да оснује самосталну епископију српску, свих српских земаља. То беше темељ српској народној цркви. Туђе свештенство, које не познаваше живот српског народа, не познаваше обичаје српске и није било пријатељ српскоме народу, нестајаше полако из српске цркве. А српска православна црква није више у спољњем животу своме служила грчким смеровима, нити су њоме руководили цариградски патријарси на начин, који је био Србину — туђ. Поред свега тога искуства, подижу се неки међу онима, који су по чину своме најближи Светом Сави, те хоће да размакну белегу између цркве и народа. Хоће цркву да удаље од народа, јер хоће да одгурну народ што јаче у страну, а тиме да је однароде. То хоће у души, то хоће на делу, а изгледом својим и устима својим и они славе данас Светог Саву, заснивача српске народне цркве! Грозно! Они сматрају, да је црква само у невољи својој могла и требала да завапи: „Где си брате Краљевићу Марко?" А кад дође, да буде речи о управљању, онда мисле, имају права казати: ,,Ид' одатле незнани делијо!" Они који тако мисле, гори су од Синан-паше. Синан-паша је у својој бесомучности развејао само пепео светог Саве, а ове данашње Синан-паше хоће да развеју и униште мисао његову..."