Покушаји демитологизације Срба

Територија се увек може кад-тад повратити, не кажем да је губитак територије добар за државу, свакако да није, али то није најгори губитак. Јевреји су изгубили целокупну територију па су се вратили у Јерусалим јачи него икада.

Губитак становништва је права катастрофа за нацију, али и то се може надокнадити током векова.

Губитак митова је нешто најгоре што може задесити нацију.
Без косовског мита, без видовданског мита, светосавског мита, без мита о Обилићу и Краљевић Марку, војводи Момчилу, Милошу Војиновићу, цару Душану... ми не бисмо више били Срби. Сваки мит, сваку легенду, па и онај најмањи, на први поглед најбезначајнији, треба пажљиво чувати и неговати

Колико су митови значајни за будућност Срба (о томе је и Арчибалд Рајс мудро зборио) говори и страх наших непријатеља од српских митова. Најважнији циљ наших непријатеља је репрограмирање Срба или демитологизација Срба. Тако су покушали да демитологизују Видовдан (празник Бога Вида) испоручивши бившег председника Србије баш на тај дан. Овог момента покушавају да сруше мит о српском хероју доктору Шешељу. Они желе Србију без хероја. Србију млаких и уплашених људи.


Nataša Kandić o povezanosti "slučaja Nikolić" i suđenja lideru radikala u Hagu
http://www.naslovi.net/2008-09-08/danas/vojislav-seselj-uskoro-na-slobodi/812429
"Ono što mi se čini sad u ovoj siutuaciji, posle hapšenja Karadžića i demitologizacije Srbije i rasturanja te priče o herojima, Šešelj nema više ono što je imao pre. Ne postoji više političko polje na kojem bi on mogao da ima neko važno mesto."

Покушаће да нам наметну НОВЕ митове, нпр. ПЕТООКТОБАРСКИ МИТ.

" Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе."

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

"Народ који пева, мисли и дела као српски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из српских наречја.

Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.

Јакоб Грим (Немачка), 1823.

Србин живи своју поезију.

Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

"А мени се чини, да су оваке песне (мушке и женске, слепачке народне - С.П.) содржале, и сад у народу простом содржавају, негдашње битие Сербско, и име".

Вук Караџић

„Да ли је Хелен још Хелен, Египћанин још Египћанин ако одстранимо његову митологију? [...] Он је постао Хелен или Египћанин тек са својом митологијом, тек тиме што му се развила та митологија [...]. Митологија једног народа је на такав начин срасла с његовим животом и бивством да је могла једино из њега самог произаћи".

Шелинг 1841

"Сваки индоевропски народ, на свој начин, изражава оно што у себи чува и што га одушевљава. Индус то показује у џиновским грађевинама својих храмова, Персијанац у својим светим књигама, Египћанин у изградњи пирамида, обелиска и у чудовишним, тајанственим лавиринтима, Грци у прекрасним статуама, романски народ у чудесним сликама, а Немац у дражесној музици. Словени, међутим, објективизују своју душу и душевно осећање у својим кажама, ганутљивим песмама и еповима. Све оно што живи код сваког другог народа у његовим делима, живи и код Словена у његовим песмама и еповима"

Штур 1853

" Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш ”бог„ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.

Да би сте очували патриотизам и култ својих националних јунака помогла вам је ваша религија. Претворили сте своју религију у народну цркву. Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је „баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти када сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свећу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен. "

Др Рудолф Арчибалд Рајс

Раде Дацић

Митско схватање нације и рат

Напомена. Овај чланак је написан за време бомбардовања 1999. године
Поглед без чуђења

Видим лица лажних српских интелектуалаца у тренутку кад су прочитали овај наслов и чујем да изговарају оно што сам небројено пута чуо да су изговарали: „Нас су митови упропастили“. Да им се одговори – не ради њих: они су изгубљене душе – да им се одговори ради спаса наивних које њихове речи могу избацити из океана народних осећања и бацити у безводну пустињу, где ће сасушити толико потребни нам осећај за свој род и своју отаџбину.

Митови никога нису упропастили: ни народ, носилац митова, нити пак који други народ – друго је нешто што народе упропашћује. Народи који су имали среће да у својој далекој прошлости изнедре велике митове, само су се уздизали, расли, и побеђивали далеко јаче нападаче, захваљујући постојању својих великих митова. Сетимо се како је веома митска Хелада (односно њене мале државице, посебно Атина и Спарта) побеђивала неупоредиво моћнију Персију. Сетимо се како 1914. године веома моћна Аустрија није могла савладати мајушну, сиромашну, и претходним ратовима исцрпљену Србију, сетимо се како 1941. године снажна Италија не успева освојити малу и сиромашну Грчку.

Има нешто наизглед сродно митовима што народима доноси зло. То су лажни, вештачки митови. Њих измишљају да би наручиоци стекли велику добит а они некоме донели зло. Укажимо на разлику, како бисмо помогли многобројнима који могу пасти под утицај лажних интелектуалаца, оних што неуморно понављају: „Митови су нас упропастили“. Пре свега, прави митови настају спонтано, ни према каквом плану какве елите, већ сасвим природно, онако како расте трава тамо где земље, сунца и влаге има. Лажни митови се праве да би се извукла каква корист: корист материјалне природе или основ за оправдање намераваних освајања. Само један пример лажног мита да читалац не би залутао у нагађањима: колонијална освајања су вршена кобајаги ради просвећивања непросвећених а не ради пљачке богатстава тих „непросвећених“.

Пређимо сад на основну тему.
Митско и немитско поимање нације

Схватање нације може бити митско и немитско (демитологизовано). Нека нам следећи цитат послужи да разумемо прво схватање, оно друго ће потом бити лакше одређено. Суштинске, онтолошке разлике између та два схватања нема, постоје ипак разлике, само што те разлике не чине да се нарушава кохезија припадности нацији. Могло би се укратко рећи: разлика је у „температури“ осећања код припадника ових двају схватања нације.

Митско схватање нације (присутно вероватно, у мањој или већој мери, код свих народа света) јесте оно што је Владимир Дворниковић осетио код Срба. Ево основног навода из његовог дела.

„Како да објаснимо јединствену појаву да готово цела стара средњевековна историја Србије живи још данас у директној традицији народа? Откуд тај мистериозни „живот вечни“ старе немањићке Србије у сећању народа...

Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, Цар Душан, „нејаки Урош“, цар Лазар, краљ Вукашин, Краљевић Марко, Ђурађ Смедеревац, Високи Стеван (Деспот Стефан Лазаревић) и толики други – чак и са нарочитим интимно традиционалним именима и насловима – све су то лица која духовно и данас живе у непосредном сећању народном, без икаквог посредовања школе и историографије. Они су још толико у народној души присутни, као да се тек јучер – а не пред толико столећа! – представише на други свет, као да су ту недавно, пред живим сведоцима по тој земљи ходали, радили и борили се: толико је још свеж духовни однос према њима. Није ту по среди традиционална српска поезија већ и остала традиција. То метафизичко, изванвременско присуство, које брише столећа, посебан је феномен и проблем наше народне психе. Није ту потребно дозивати у помоћ појам о „генију народа“, „историјској меморији“, и „дубини народне душе“...

Нема сумње, ту се испољава неки орган за изнадвременску спиритуалност, за апсолутност духа. Некадашња жива историјска лица, давно са својим временом и својим делима изумрла, уздигнута су у неку духовну вечност и трајно духовно присуство. Жива лица постадоше изнадисторијски симболи sub specie aeterni...

Косовски култ, култ погибије и пораза, чудан и непојмљив за обично схватање, постаје средиштем историјске симболике. Тај култ постаје народним религиозним култом, почиње да врши животну улогу религије и постаје моралном кичмом народног виталитета. Сва лица, предкосовска, косовска и изакосовска ступају на заједничку сцену симболскога Косова. Историјско, временско пада, а идејно, спиритуално побеђује.“

(Наша историја и „живот вечни“, у књизи „Борба идеја“)

Овај цитат је требало навести јер је непознат српским квази интелектуалцима, као што им је непознато и недоступно и све друго настањено у вишим духовним сферама, све што се издиже изнад блата у којем они једино могу опстојавати.

Преведимо узнесене Дворниковићеве речи на приземнији језик обичне расправе. Шта, дакле, карактерише митско схватање нације?

То је, на првом месту континуитет прошлости, садашњости и будућности у животу нације. Прошлост није мртва, она живи – и са тим животом нација иде у будућност, иде неупоредиво снажнијим кораком него што би ишла да тога живота нема, иде у будућност остварујући планове који се у садашњости рађају. Та жива прошлост одређује и многе националне поступке у будућности, поготову оне који се тичу највиших моралних вредности. Нација, као целина, дужна је делати у духу наслеђа, не дозволити да заслужи прекор (увек присутних) најзначајнијих предака. При том, у великом броју припадника нације имена места значајних догађаја из прошлости (где нису само бојеви, места победа и пораза, него места где се кретао велики човек, где је написана књига, донета историјска одлука...) побуђују интензитет осећања, дајући им често високе креативне узлете. Та побуда осећања још је већа у додиру са сачуваним предметима из те изумрле прошлости.

Немитско поимање нације прихвата са пуним уважењем историју и територију на којој се она одигравала, али сматра да су прохујали догађаји мртви, мада субјективно могу деловати на људе, да нема надвремености о којој говори Дворниковић већ је све везано за време чијим протоком нестаје; у нацији није ништа вечно у смислу да је постојало, постоји и постојаће; уз то, код припадника немитског поимања нације одсуствује религиозни занос, поменут код припадника митског поимања. Присталице немитског поимања нације радије употребљавају речи заједница или друштво него реч нација.

Као што и Дворниковић примећује, српско поимање своје прошлости је изузетно, мада је митско поимање нације, вероватно, раширено међу великим бројем нација. Изузетно је и то да у српској митској свести нема развијања никакве мржње према другим нацијама, нити има елемената онога на чему би се темељила било каква врста нацизма – управо оно што се упорно негује у најимперијалистичкој држави овога времена, чему је подређен сваки духовни утицај, било школе, било мас-медија, и што се негује у нацији која је у овом веку нанела највеће зло српском народу истребљујући га у мери у којој је то могла остварити. А та мера је страхотна.
Лажни митови

Ако мит није настао спонтано, ако није настао у давно време и рођен из мање или више заборављених стварних догађаја, ако је конструисан у „лабораторијама лажи“, сасвим накнадно, кад је давно прохујало време на које мит треба да се односи, ако је сачињен ради економске или какве друге користи, онда је реч о лажном миту. Прави (можемо рећи и изворни) мит одликује исконска снага и наивна лепота. У лажном миту увек се да открити планирана конструкција а открива га и савршена угланцаност и назиру циљеви који се конструкцијом мита желе постићи.

Изворни мит је надахнуће за велико стваралаштво, лажни мит је припремљена трговачка подвала којом се нешто заиста вредно намерава платити тантузима, или је предигра освајањима, или припрема геноцида.

Ако дејство правог мита нестане, ако се угаси, та смрт је безболна; гашење дејства лажног мита има горки укус откривања лажи.