Понашање СПЦ пре 100 година

Наши стари су знали да у овој држави влада није православне вере, па су се бојали да их какогод не претопе у католике. Но. дошло је до споразума. Цар Леополд је у име своје и својих потомака обрекао нашем народу, поред других ствари и то да народ сам може управљати и пазити на своју цркву.да може бирати патријарха, држати сабор итд. Наш народ је, дакле, само под тим уговором прешао овамо и то му је ујамчено у привилегијама. Да то тако није учињено, него да је наша црква поверена била неколицини калуђера, ми не бисмо данас били православни. Овако је народ наш бранио своју цркву, бранио ју је боље него што би то могла учинити два-три епископа, па богме то треба и убудуће да остане тако. Наша црква овде или мора остати народна, или је за сто година неће више бити. Да су наши калуђери иоле родољубиви и да им црква иоле лежи на срцу, они никад не би тражили да управа и главна власт пређе у њихове руке. Та њих неколико људи лако би било изиграти, застрашити, обманути... Та како ли би они могли ма чему да се одупру? Али није њима ни до чега, није им до будућности, цркве и народа, него они грабе власт само себи, а после, кад њих нестане, било како било. То се најбоље види из данашњег њиховог понашања. Узмимо само, примера ради, избор митрополита. О некој калуђерској власти нема ту ни помена. Данас се пита: да ли да бира народ, сабор митрополита, и то сабор у коме су осим световних православних посланика још и све наше владике и 25 православних свештеника, или да тога митрополита наименује влада, која — није православна? Калуђери веле: нек не бира сабор. Ал' онда наша православна црква прелази у неправославне руке и ми смо свршили. Дајте нам примера да игде неправославни људи постављају православне митрополите? Тога има данас само у Турској, али смо ми богме и прешли из руку турских власти амо да нам буде — праведније.

Политичко вјерују (1886.) брошура.

" Свети Сава је први увидео, колико ће се приближити православна црква срцу Србинову, ако постане у спољњем животу своме — народна. Зато је после големих напора и израдио, да оснује самосталну епископију српску, свих српских земаља. То беше темељ српској народној цркви. Туђе свештенство, које не познаваше живот српског народа, не познаваше обичаје српске и није било пријатељ српскоме народу, нестајаше полако из српске цркве. А српска православна црква није више у спољњем животу своме служила грчким смеровима, нити су њоме руководили цариградски патријарси на начин, који је био Србину — туђ. Поред свега тога искуства, подижу се неки међу онима, који су по чину своме најближи Светом Сави, те хоће да размакну белегу између цркве и народа. Хоће цркву да удаље од народа, јер хоће да одгурну народ што јаче у страну, а тиме да је однароде. То хоће у души, то хоће на делу, а изгледом својим и устима својим и они славе данас Светог Саву, заснивача српске народне цркве! Грозно! Они сматрају, да је црква само у невољи својој могла и требала да завапи: „Где си брате Краљевићу Марко?" А кад дође, да буде речи о управљању, онда мисле, имају права казати: ,,Ид' одатле незнани делијо!" Они који тако мисле, гори су од Синан-паше. Синан-паша је у својој бесомучности развејао само пепео светог Саве, а ове данашње Синан-паше хоће да развеју и униште мисао његову..."

Јаша Томић (МОДЕРНЕ СИНАН-ПАШЕ)

"Имамо око 50 хиљада јутара земље и цео годишњи приход од тих спахилука прохарче неких четрдесет и неколико калу-ђера. Због тога калуђери и не трпе народни и саборски надзор. Та народна, манастирска добра раде се данас свакојако, јер
наши се калуђери слабо разумеју око тога. Но, и при оваквом сакатом раду могла би бар по 1—2 фор. годишње од јутра земље да остане чисто. То би било бар 50—100 хиљада форината годишње, Па замислимо само шта би се могло с тим новцем у корист народа све учинити?! Но управу манастирских добара треба узети из невештих руку калуђера, треба поставити јак надзор, да новац не пропада кроз ничије руке, па нека се од чиста прихода тих добара оснује стручна ратарска школа, нека се образују учитељи који ће ићи у народ и предавати му како треба да газдује; може се основати крај манастира завод за умоболне, убоги дом, итд. Но, о том бисмо се већ лако пого-дили. Главно је истаћи правило, цељ, да треба манастирским добрима вешто и поштено руковати, па из чистог прихода подизати заводе који би народу користили и олакшали му ову борбу за насушнн хлеб. Што се тиче народних фондова, треба ићи за тим да се тај новац уз врло малу камату издаје народу на сигурам зајам. Овако, како је данас, тај силан новац лежи по страни, народ се њиме врло мало користи.
Видим да сам преко ових питања претрчао летимице, онако као петао преко жеравице, ал' не могу на овом месту да заила-зим дубље у ствар. Главно је да се бар укрупно виде мисли. Иначе, као што већ рекох, у свему овоме цео је наш народ сложан, на овоме се и досад радило, треба дакле и даље бори-ти се, не упуштати, и опет борити се, још жешће борити се; народ ће помоћи такве људе, који то хоће, па напослетку мора и народ против неколико јогунастих калуђера победити."

Јаша Томић, Наша народно-црквена аутономија

"Није могуће у овој књизи потанко описати сваку ствар. Али примера ради да опишем бар једну једину. Да видимо наше манастире.
Свети Сава показао нам је пре много и много стотина годи-на, какав треба да је српски калуђер и шта треба да су нам манастири. Свети Сава је у свом манастиру имао школу, помагао је сиротињу, мирио је завађену браћу.
И у доцније време били су наши манастири као неке школе, али откад су подигнуте школе у сваком селу, наши манастири, са изузетком једног јединог, мисле да сад немају више никаква посла. I
У Русији је друкчије. Тамо је свет много побожнији но ми, па опет су њихови манастири друкче уређени, но наши.
У Русији сваки калуђер мора имати неки „занат". Неко је лечник, неко апотекар, неко књижевник, неко учитељ, сликар, занатлија итд. Сви ти заузимају положај по својој струци. У руским манастирима нема ниједног, који живи беспослено и по вољи, као што је то код нас.
До пре неколико година било је у Русији близу 700 манастира. У тим манастирима било је 170 школа, понајвише земљорадничких, у којима се учи све, што је сељаку нужно, а учи се преко 5.000 деце. Има 68 болница, у којима се сваке године излечи неколико хиљада болесног народа и то све бесплатно. У руским манастирима било је 57 завода за невољнике.
Ту су заводи за напуштену децу, која немају ни оца ни матере, слепе, кљасте, глувонеме итд.

Може се мислити, какву огромну корист чине народу руски манастири. - Кад је код нас реч о манастирима, па неко ма шта замери, одмах веле неки и неки: „Тај мрзи калуђере; нема црквене свести", или још понајрадије кажу: „Тај нема Бога!" А неће да кажу: „Не дамо ником ништа, оставте нами све". То да кажу, било би бар истина.

...
Наши манастири имају преко 35.000 јутара земље (35.299). Ван тога имају око 50.000 фор. прихода од милостиње, парохије, крчми, млинова, кошнице, марве итд. Целокупан приход наших манастира износи по калуђерским рачунима 256.000 форината. И обично цео тај приход потроше калуђери, мада их нема ни сто, а некад им чак и не достане.
Манастир Крушедол на пример најбогатији је. Он има 2.582 јутра земље. Он је исказао године 1884. прихода преко 33.000 фор., али је расхода показао још више, те је имао око 200 фор. штете. А у њему је било онда само два калуђера.
Манастири наши, као да је по договору и плану, не исказују чиста прихода и добити, него ако је могуће још штете. Кад се срачунају други приходи, излази, да једно јутро (1.600 квд. хвати) не доноси више прихода од 5 фор. 87 новч. и то не чисто, него без порезе и трошкова.
Али се томе не треба чудити. Из извештаја се види, да се манастирска земља већином не издаје на уредној дражби, него испод руке. Па опет зато нема тачна рачуна, нити неки манастири могу да покажу признаницама на шта су издали новац. Неке су признанице лажне, подметнуте, неке сумњиве, многе неуредне. Књиге су вођене таман тако, да заметну траг.
Све се ово види из извештаја кога је поднео саборском одбору прегледач тих рачуна г. Паја Еремић 1888. године. Он вели изрично: „За последњих десет година има манастир Војловица 150.000 фор. неоправданих, где се — ил' у примањима ил' у издавањима не зна тачна рачуна; а манастир Крушедол има неоправданих око 80.000." И извештај тај о српским манастирима завршује овим речима: „Ако овако дуго устраје, доћи ће време, кад наили тако богати манастири неће моћи себе издржавати."
Заиста грозно! И што је још грозније, у рачунима манастирским нема само неоправданог, него има и — лажног. Види се нпр. да је једна и иста рука писала и потписала разна имена и рачуне. Сад је та рука ратар и признаје плату за копање; сад је та рука трговац из Будимпеште, те признаје куповање вина; сад је опет Чивутин, који је купио жито..."

Јаша Томић