Вампири

1. Вампир

„Вукодлак се зове човјек, у кога (по приповијеткама народним), послије смрти 40 дана, уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако га преко њега мртва прелети каква тица, или друго какво живинче пређе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорита да је вукодлак у гробљу [...] и стану погађати ко се повампирио".

Вук Караџић

Према народном веровању, како нас обавештава Вук Караџић, вампир припада кругу демона везаних за култ предака. Станиште вампира је гробље; вампир је мртво тело које је "оживело", устало у глуво доба ноћи из гроба и лута по околини, и при томе често дави људе по кућама и пије њихову крв. У принципу, реч је о својеврсном облику преанимистичког демона у форми "живог леша", те се за вампира и каже да припада аниматистичкој структури, као специфичној форми анимизма. Како предупредити појаву вампира, односно, како га, ако се појавио, упокојити? Постоји низ обредних радњи које се предузимају у погребном култу. Поступак "начињања" сумњивог мртваца, или уопште сваког мртваца, представља само другу форму некадашњег потпуног уништења, тежњу да се умрли привеже за гроб, да му се спречи излазак.
1. Како настаје вампир? Вампирима постају најпре људи који су умрли неприродном или превременом смрћу, у првом реду самоубице; или који су умрли од задобијених рана, од неке епидемичне болести; који су недовољно ожаљени; људи преке нарави; који се нису исповедили; умрли у мраку, без свеће; рођени у зао час, у суботу или на славу, вампиром чешће постају умрли мушкарци, ређе жене; посебно се у вампире претварају млађи људи. Како видимо, вампирима могу постати људи и без своје кривице, уколико, на пример, у погребном култу нису обављене све неопходне предрадње: "начињање", односно ако је умрлога у току ноћи прешла мачка, кокош: кога је убио гром. Исто тако, вампирима могу постати и људи који су изненада умрли или насилно уморени, као и они који су отишли незадовољни са овога света. Постоји специфично јужнословенско веровање да се покојник може преобратити у вампира у току 40 дана после сахране; у том времену он је невидљив или се пак показује у облику сенке. Ако у том времену вампир не буде упокојен, он ће од попијене крви стећи изузетну снагу да може дуго живети међу људима, не враћајући се у гроб. У принципу вампир може да поприми облик животиње која је прескочила његово тело пре погреба, на пример мачке, пса, кокошке, нешто ређе краве, белог коња, јагњета, жабе. Родбини се показује у људском облику, а осталима у облику животиње (в. Ет. Слов. 1995: 283-284).
Према народном веровању, у вампира се претвара сваки онај мртвац преко кога се другом човеку даје предмет или се рукује, па чак и ако је на умрло тело пала сенка; у вампире се претварају и они који су сахрањени с дугим ноктима; вампир настаје и онда када је умрли сахрањен у одећи која је плетена за време "Вучје недеље" - Мратинаца, или, пак, од мртваца чија је мајка за време трудноће јела месо животиње, коју је оњушио или заклао вук: најзад, у вампира се преображава и сваки неокупан мртвац (Георг., 1993: 196-197). Једном речи, вампир се, најчешће, појављује као зао демон, али не безусловно, и не у толикој мери "зао" као што то може бити други демонски лик вештица. Вампир, са једне стране, може бити крволочан, али, такође, он каткада може помагати својима у кући.
2. О етимологији речи: "вампир"/"вукодлак". Иако ће о етимологији термина "вукодлак" / "вампир" бити посебно речи у следећем тому Српске митологије, овде ћу тим поводом рећи само најнеопходније. Постоје следеће језичке форме овог демонског бића: у источној Србији и западној Бугарској доминирају називи вампир и тенац; код Срба у западним крајевима, као и у Лици, Кордуну и Банији, у Босни и Херцеговини, Црној Гори: вукодлак а и вјетрогоња; у Босни још и лампијер или лампир, код Пољака wampir, opi; код Руса упыр, код Белоруса упир, вупор. У Далмацији и Истри вишчун, у Хрватској и Далмацији још и вукодлак, вук; код Чеха упир. Василев упозорава како у Бугарској постоји више језичких форми за вампира. Наиме, бугарска етничка територија дели се на два културна ареала. "На источни део (у области ајкавског говора) где се срећу изрази типа: упир, вампир, лепир, и на западни део (углавном северозапад), где су познати пльтеник и тенец" (Василев, 1985: 196). Додао бих, међутим, да се код Бугара среће још један број назива за ово демонско биће: литер, дракус, устрел, топьк, опачина, бродячесть - бродник гробник, самодив, дедейко (Георг., 1993: 196).

Када се погледа етимологија вампира видеће се како је у Босни реч "лампир" сродна са именом: "лептир", који је, иначе, чест облик инкарнације душе. При уништавању вампира води се рачуна да "лептир који из вампира изиђе, буде спаљен, иначе вампир неће бити уништен". Карактеристика вукодлака - иначе језичког еквивалента вампира, јесте та да је он покривен вучјом длаком. Према нашим изучаваоцима древне српске митологије "вучји облик вампира типично је српско (и словенско) схватање", мада оно није недостајало ни другим народима, посебно Германима. У Немачкој се вампир може појавити у бројним формама "веома често као мачор [...], или као пас, ован (јарац), црни петао [...], сова [...], змија (и ту прелази у змаја)" (Wuttke, 1900: 44).
Да би се предупредило повампирење умрлога постоји код Срба пракса разбијања живог јајета на месту на коме је умрли био изложен у кући, или се на месту где је била глава умрлога укива у земљу гвоздени ексер или клин; најзад, ставља се маслина или сребрна пара испод језика умрлога. На гробу се често оивичи гроб песком, просом, са занимљивим магијским речима упућеним умрломе: "Када све то пребројиш, тада да се повампириш"! Или се преко свеже хумке тек сахрањеног мртваца набаца трње са истим магијским смислом, да се овај не може пробити из земље горе.
3. Како упокојити вампира? Већина наших митолога ослања се на Вуково одређење вампира, односно вукодлака, чије смо одређење већ дали. Остаје нам да наведемо део који се односи на питање: како се у народу препознаје гроб из кога ноћу излази вампир? Када се у селу појави вампир тада људи из села учине следеће:

"узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждријебац неће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговим кољем [...], па раскопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу а он се угојио, надуо и поцрвењео од љуцке крви ('црвен као вампир'). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме: и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех [...]. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу."

Верује се да деца рођена из везе са вампиром и сама постају вампирима или вампировићима. Управо су ти људи способни да виде и убију вампира. Деца вампира немају сенке; код њих се запажа изразито велика глава. Ловци на вампире су, дакле, његови потомци, али и особе рођене у суботу, које су у стању да виде и осете његово присуство. У једној приповеци В. Врчевића налазимо занимљив и истинит опис случаја уједном селу у коме се појавио вампир. "Неки говораху, да се појавио вукодлак; други: није него тенац; трећи: није него вјетрогоња; а многи, да је некаква ђавоља приказа" (Врчевић, 1881: 51). Реч је о томе што је нека неверна жена, удовица, по смрти мужа занела дете са другим мушкарцем, па је била приморана да сељанима објашњава како је ето њен покојни муж, поставши вукодлак, долазио ноћу у њен кревет и она тако остала трудна.

"Мој покојни муж Милутин претворио се је у вукодлака, и сваку ноћ ево га к мене у бијело обучена кроз једну мазгалу од зида; сваки пут кад је од мене по-лазио у зору кад први кокоти запоју, запријетио би ми: ако икоме кажеш да к теби долазим, знади да ћу најприје тебе па све твоје, до девете капље крви, смртном косом пожњети".
Сељани упиташе попа да ли је тако што могуће:
"Може ли се, попе, млад човјек повампирити и своју вјенчану жену затрудњети? - Поп им каже: може, ако се родио у крвавој кошуљици, или ако је преко њега, док је у кући мртав лежао, каква четвероножна или нечиста животиња прешла".
Сељани се тада договоре да у прву наредну недељу оду на гроб умрлога рекавши себи:
"ако га нађемо надута и црвених очију, пробости ћемо га трновим коцем, а поткинут му жиле испод кољена ножем црних корица, па више неће никад долазити; а ако се буде распаднуо, твоја невјеста није с Милутином затрудњела, него -како се по селу ћука - с неким другим". (Врчевић, 1881: 60-61).
Испоставило се да леш природно труне, те ни говора о вампиру!

Како смо видели, покров је стални атрибут вампиров, зато што је он хтонични демон. Чајкановић је међу првима поставио хипотезу да је наш највећи врховни бог хтонично божанство, које у ствари и није "првобитно био ништа друго него највећи и најстарији вампир". "Телесне везе између божанства или демона и смртне жене познат је и омиљен мотив у митологији". Дакле, као велики љубавници јављају се нарочито хтонична божанства и демони: у тој су групи и змај и донекле вампир.
Занимљив је топоним са основом "вампир" у Србији, у околини Пожаревца: Вампирача. У Невесињу постоји планина Вукодлачица. Врло је индикативно да се у Истри, у околини Перунковца, на коме простору, иначе, налазимо бројне топониме српске језичке редакције, два пута јавља топоним Тенчићи - као назив мањих насеобина. У Бугарској, у плевенској области, постоји занимљив топоним Тенча, који би могао указивати на другу варијанту "вампира" у форми "тенац". И иначе се за некога ко се повампирио у источној Србији и северозападној Бугарској каже: "утенчио се".

Сретен Петровић

УБИЈАЊЕ ВАМПИРА



Пре неколико дана, у једном патријархалном крају Босне, десио се доста необичан догађај. У селу Тупанарима (срез власенички) појавио се вампир. Кад је почео бивати несносан, сељаци се скупе, па га, more antiquo, ископају из гроба, прободу глотовим коцем, и онда спале.

О том догађају писали су неколики београдски листови. Према извештају у Времену (број 511, од 23. маја ове године), који доносимо у изводу, он је текао овако: „... Стари сељак Паја Томић ... умро је ... 9 априла ове године. Мало после његове смрти почела је да се жали његова жена Цвија да јој мртви муж као дух долази преко ноћи, и да трчи по кући и плаши све укућане. Неко је Цвији веровао, неко и није, тек она је непрестано тврдила да јој се муж повампирио и да долази сваке ноћи. Тако је трајало читав месец дана, када су, кажу, и синови приметили вампира у кући.

Синови умрлога старца, Стево и Крсто Томић, сазову цело село на договор шта да раде са њиховим повампиреним оцем. Сви су сељаци били за то да се вампир уништи. Решили су да се леш ископа, спали на ватри и пепео растури, Одлука је приведена у дело.

Сељаци, наоружани пијуцима и ашовима, пошли су на гробље. Други су носили дрва за ломачу, а један је спремио ушиљен глогов колац. Цела сељачка гомила, предвођена синовима умрлог Паје, дошла је на гробље. Леш је ископан, прободен глоговим коцем и бачен на ломачу. Пошто је леш спаљен, растурили су му пепео, а оно неколико угљенисаних костију што је остало бацили су натраг у гробницу ..."

Народ у власеничком селу чува, врло упорно, старинске обичаје. Свакоме ко је, на пример, прелистао сарајевски Гласник Земаљског музеја. морало је пасти у очи да је тај крај дао испитивачима највише материјала. Према томе, догађај који се десио не изненађује нас много. С друге стране, материјал који из власеничког краја имамо махом је одличног квалитета. Такав је случај и са подацима које можемо извући из ономадашњег догађаја. Магична радња која је ту извршена, начин на који је извршена, схватања и веровања која су се том приликом показала — све то има много старинскога у себи. Цео догађај има вредност утолико што у неким тачкама допуњује и објашњава раније податке о вампирима и о убијању вампира.

О веровању у вампире писано је код нас много. Класично место је Вук, Рјечник, s. v. вукодлак. Тема је интересантна, али је велика. Зато ћу ја овде говорити само поводом извештаја у Времену, и ограничићу се само на оне податке у том извештају који за историју српске религије казују што ново.

У извештају каже се да је повампирени Паја Томић. долазио само својој жени; синови су га приметили тек после пуних месец дана — онда кад се његове посете нису више могле сакрити, и када им је и мајка скренула пажњу на њих. Очевидно је да вампир није ни имао намеру да се јави синовима. Какав је, онда, био прави циљ његовим доласцима? Одговор на то питање може нам дати Вук Караџић. „Вуко-длак" [= вампир] — каже он у Рјечнику, s. v. вукодлак — „долази кашто својој жени ... те спава с њоме; и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком." Иако се у извештају о тупанарској афери то не каже изреком, очевидно је да су и Цвија и сељаци из Тупанара правили исту такву претпоставку о намерама повампиреног Паје. Као што се види, у нашем народу, све до данашњег дана, сачувало се једно старинско веровање: да, наиме, божанство или демон може имати телесне везе са смртном женом.

Данашњем човеку, чак и оном који није прошао кроз школу, такво веровање изгледа чудно. Друкчије је, међутим, било у ранијим, мање скептичним временима. У староме веку, на пример, веровање у могућност таквих односа било је врло раширено, и нашло је поткад израза и у званичној религији. На највишој од седам тераса, код старих вавилонских храмова, била је одаја у којој је становало божанство; у ту одају, међутим, довођена је с времена на време по каква изабрана смртна жена и стављана богу на расположење. Исти такав обичај постојао је и код Мисираца, на пример: у Амоновом храму у Теби. Према учењу мисирских свештеника, свакога фараона родила је његова мајка са богом. У могућност брачне везе између бога и смртне жене веровали су и стари Јевреји. „Видећи синови Божји кћери човјечије како су лијепе" — каже се у првој књизи Мојсијевој — „узимаше их за жене које хтјеше . .. А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу."

Паралела у грчкој митологији има доста,. али их ми нећемо узимати у обзир, јер су ти митови понекад теолошке спекулације, понекад су алегорије, и најчешће су производ песничке маште, и, према томе, није увек сигурно да су израз правог народног веровања. Али ваља споменути, на пример, да су и код Грка и код Римљана многи људи, истакнути по својој памети, по физичким особинама, или по свом моћном положају, сматрани за природне синове каквог божанства или демона. Александар Велики сматран је за сина Амоновог, Платон за сина Аполоновог, Август и Сципион за синове некога змаја, итд. У југоисточном делу српског народа, за по каквог паметног одличног човека и данас народ верује да је змајски син.

Колико је ово веровање било у старом веку јако и опште, лепо нам показује једна афера из времена цара Тиберија. То је догађај са Паулином и Децијем Мундусом, догађај један од кога су историчари начинили новелу, али који је историјски и који је — кад се одбију сви реторски елементи — текао отприлике овако. У време Тиберија загледао се један младић, Деције Мундус, у Паулину, врло лепу и честиту жену. Али Паулина није хтела ни да чује за њега, и дошло је већ дотле да је неуслишени љубавник хтео да на себе дигне руку. Да се то не би десило, нека Ида, која је у Децијевој очинској кући некада била робиња, измисли лукавство. Она потплати главног свештеника у Изидином храму — култ Изидин био је тада распрострт и у Риму и по целој Италији; у Помпеји, на пример, и данас се могу видети добро сачуване развалине Изидиног храма — и овај јави Паулини (која је исповедала Изидину религију и посећивала њен храм) да је бог Анубис зове на састанак. Сва срећна, Паулина дође једно вече, и тако је Мундус, који се, у потпуно мрачном храму, појавио као Анубис, могао да изврши своју намеру. Међутим, овај скандал није могао остати сакривен, и Паулинин муж потражи правду од самог императора. Тиберије, енергичан и правичан као што је био, нареди да се Изидин храм разори, а сви свештеници њени разапну на крст; том истом казном кажњена је и Ида, а Мундус је био прогнан.

Превара какву је извршио Мундус била је само једна од многих, сличних. На једном месту у Овидијевим „Метаморфозама" прави се алузија на многе друге овакве преваре. У осмој књизи Овидије прича о љубави Семеле и Јупитера. Јунона, вечито љубоморна Јупитерова жена, хтела је да поквари ову везу; у намери да Семелу упропасти, преруши се она у стару жену, дадиљу Семелину, и дође Семели да је искуша. Наивна девојка није умела да сакрије ништа; она, пуна радости, призна Јунони, како доиста сам Јупитер, отац богова и људи, долази да јој се удвара. Лажна Јунона учини се као да у то сумња. „Камо среће да је то Јупитер" — каже она — „али мени све то изгледа неверица. Multi nomine divorum thalamos iniere pudicos: колико их има који су, под фирмом богова, успели да продру у дискретне женске одаје! Него ти од њега потражи доказа да је он доиста Јупитер: потражи од њега да ти се јави у свом пуном сјају!" Семела се превари, саопшти Јупитеру своју жељу, али ју је то стало живота. Смртни људи не смеју да виде божанство. „Кћи Хамилкарова умрла је зато што је додирнула огртач богиње Танит" — завршава, у алегорији, Флобер свој роман. Мојсије је, кад му се јавио Господ, морао покрити своје лице. Германски робови који су, по пропису, прали Нертин кип били би одмах по свршетку церемоније поубијани. Ко види виле у колу — мора да умре, или да изгуби вид; бадњак се сме наложити на ватру само у рукавицама. „Јер човјек не може видјети Бога и остати жив." Семела је видела Јупитера у пуном сјају, и зато је погинула.

Семелина историја не интересује нас (можда, ипак, неће бити без интереса споменути да је Семела старинско божанство земље, нека врста Terrae Matris, и да њено име неки доводе у етимолошку везу са нашом речју земља); али су интересантне речи које Овидије меће у уста њеној дадиљи. Изјава да су многи под именом богова успели да продру у хареме начињена је на основу примера за које су знали и Овидије и његови савременици, и доказује колико је веровање да божанство може водити љубав са смртном женом било јако. — То веровање осећа ce, уосталом, и у првим главама Матејевог и Лукиног јеванђеља; оно је нашло израза и у многим, уметничким и популарним, озбиљним и шаљивим, новелама и приповеткама. О њему постоји велико дело од Ота Вајнрајха, Der Trug des Nektanebos (Нектанеб је, тобоже, природни отац Александра Великог: он је био чаробник који се претворио у божанску змију и у том облику приближио се Олимпији, Александровој мајци. За њега, најзад, имамо потврда и у српској митологији и приповеткама:



Што год има Србина јунака,

Свакога су одгојиле виле,

Многога су змајеви родили,



каже се у народној песми „Милош Обилић змајски син". Упореди и мит о Тројану (у Вуковом Рјечнику, s. v. Тројан), песме о царици Милиии и Змају од Јастрепца, приповетке о Међедовићу, и тако даље.

Међутим, сви ови примери (иако су укупно довољно јаки да утврде факат) нису, сваки за себе, довољно конкретни. Бар за нас, који смо од оваквих, религијских схватања тако далеко. Некима од тих примера могло би се, можда, пребацити да су од нас сувише далеко и да нису довољно документовани, другима да су узети из митологије и поезије.

Сасвим је друкчији са вампиром. Он је демон који се конкретно, in persona, приближује жени. Из тупанарске афере, међутим, види се да то врло старинско веровање, за које су знали и други народи али које је код тих народа давно заборављено, живи непоколебано, у нашем народу, још у пуном двадесетом веку!

Интересантно је да је и код нашег народа било случајева такозване Нектанебове преваре, то јест, и код нас је било људи који су, под именом вампира, „успели да добију приступ у дискретне женске одаје". Један пример испричао је Јоаким Вујић, у свом „Путешествију"; други примери споменути су у часопису Караџић, и иначе. Изгледа да је такве случајеве претпостављао и Вук кад је, не без извесне ироније, казао да „вукодлак долази кашто и својој жени, а особито ако му је лијепа и млада, те спава с њоме".

Тупанарци су — каже се у извештају — проболи вампира глоговим коцем, па га онда бацили на ломачу и спалили. Циљ им је био, разуме се, да га учине безопасним, да га униште.

Страх од вампира разумљив је. Он „излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову", каже Вук — дакле, опасан је у највећој мери. Вампир је подземни, ноћни демон, са натприродним особинама (могућност да се претвара у разне животиње, да се креће великом брзином, да дође преко свих препрека „осим преко воде и преко трња", свуда, итд.); по своме постанку он је мртвац и ништа више — мртвац чије се тело није распало и који, према томе, може да устане из гроба и да лута. Првобитно припадао је он само једној породици (и то схватање врло је старинско) или ужој локалној заједници, и отуда веровање, на пример у Скопској Црној гори, и иначе, да вампир досађује само својим сродницима; отуда пропис да „вампирџија" (онај који „убија" вампира) мора бити странац.

И у том погледу вампир је сасвим сродан са вештицом („Вјештица на своју крв трчи", „Куд ће вјештица до у свој род?"). Питање је сада ко све може постати вампиром. Вампирима, по правилу, постају непоштени, неваљали људи, грабљивци, арамије; али и поштен човек може се повампирити ако је преко њега мртвог прелетела каква тица, или га је прескочила мачка или каква било животиња. Па онда, повампирити се може човек који умре без свеће, који не буде окађен тамјаном, кога убије гром, итд. Другим речима, повампирити се може сваки човек. Али и многи други покојници, баш ако и не постану вампирима, могу бити опасни; то су нарочито они који су пре времена умрли, или су уморени насилном смрћу, или уопште који су отишли незасићени, незадовољни са овога света, на пример: мацарули, то јест деца која умру некрштена, „па послије ... у гробу оживе и из гроба кашто излазе и малу дјецу муче и даве" (Вук, Рјечн.); или утопљеници, који предводе облаке и наводе град на летину (па зато наш народ, за време непогоде, виче све утопљенике по имену и моли их да одведу град на другу страну); или они који нису прописно сахрањени, итд. Тако су веровали сви индогермански народи.

Према томе, практички, сваки покојник може бити опасан, утолико опаснији што он, после смрти, има већу снагу него кад је био жив. Има случајева, код примитивних народа, да поједини изврше самоубиство једино због тога да би се, с онога света, поузданије могли осветити свом непријатељу. Снага покојникова велика је. Она може бити и спасоносна, и зато се од покојних предака тражи плодност људска, сточна, пољска, и помоћ сваке врсте; али они ту снагу могу употребити и против нас. Отуда се углавном живи плаше мртвих, и за односе између једних и других карактеркстично је извесно неповерење. Живи се старају да се осигурају од мртвих, да им спрече повратак, да онемогуће њихове посете. Овај страх дао је повода за многе погребне обичаје за које се не може рећи да су врло нежни. У тежњи да обезбеде себе, живи не показују много обзира. „Према глави и оца по глави."

Ја ћу овде споменути неке од тих обичаја. На гробље, приликом погреба, иде се једним путем, а враћа се другим: циљ је да се душа покојника, ако би хтела да се врати натраг, збуни (сличан обичај о свадби има за циљ да доведе у забуну рђаве демоне, којих око нас има увек и који су о свадби нарочито насртљиви). Премештање ствари по кући, промена одела, извртање капе, пуштање косе и браде, и слично, има, по неким научницима, за циљ да нас промени, прикрије: ако би душа дошла награг, она нас неће моћи више познати, и вратиће се. Са обичајем црнине могао би се упоредити обичај код неких примитивних племена да човек, кад убије непријатеља, одмах над његовом лешином замаже своје лице, како га непријатељева душа не би могла познати. Покојнику, за једно извесно време док је у кући, везује наш народ ноге и руке, било симболички било сасвим материјално— конопцем. Лазар, пријатељ Исусов, који је умро и положен у гроб, био је „везан конопцима по рукама и ногама" (Јеванђеље по Јовану, 11, 44. Вуков превод овога места није добар). И тако даље.

Понекад се душа покојника на много конкретнији начин тера из куће. У срезу хомољском, кад покојника из куће изнесу, „на оном месту где је ... лежао, неки закуцају дрвен клин, а неки опет глогов шиљак, и рекну: кад овај шиљак олиста, онда и ти, Миловане — или како се већ зове покојник — да оживиш!"

Разуме се да са овим нису исцрпена сва средства која је примитиван човек употребљавао да се осигура од евентуалног покојниковог повратка. Било је и других, и нека од њих врло су радикална. Она се примењују и данас, али, кад је у питању обичан мртвац, не примењују се у својој првобитној форми, већ у супституцијама и символима. Најсигурније средство јесте то да се покојник потпуно уништи, да му се, на пример, одсече глава. Тако су радили Мисирци, пре пет хиљада година; тако и данас раде Литавци са човеком који се сам убио (јер су, као што смо видели, такви покојници нарочито опасни). Такав обичај имали су, вероватно, и наши преци. То се види не само из раширеног обичаја да се побеђеном непријатељу одсеца глава, него и из другог једног обичаја који се практикује по многим крајевима наше земље, да се, наиме, мртвац за кога се верује да се може повампирити — начне. У источној Србији убоду га иглом у чело, или у образ, или у бутину; у неким крајевима мртвацу се ломи мали прст. То је замена некадашњег пуног уништења — значи да су наши преци, у ко зна како далекој прошлости, сумњивим мртвацима, разбијали главу (ударање клина у чело спомиње се и у српској верзији скаске о Исусу и лопову, в. Вук, Посл., 7339), или им одсецали удове. Одсецање удова погинулом непријатељу, да би се осигурало од његове освете, познато је многим примитивним народима. Стари Грци звали су то масхализмос. Кад су Егист и Клитемнестра убили Агамненона, извршили су на њему масхализмос.

Међу врло старинске мере долази и пробадање глоговим коцем и спаљивање.

Од глога, и уопште од сваког трна, плаше се зле душе и сви нечисти демони. Кад би стари Германци казнили смрћу „кукавице и оџуване", натрпали би на њихов гроб трње:

очевидно зато да душа убијенога не би могла изићи и осветити им се". Картагињани и Римљани бацали су такође на гроб погубљених трње и камење. Вештица (која је, у ствари, подземни демон, женски пандан вампиру) такође се плаши трња. За време „Валпургине ноћи" меће се, у средњој Европи. на кућна врата глогово трње, као одбрана од вештица. Кад вештица хоће да полети од куће, мора претходно да каже песму: „Ни о трн ни о грм ..."



Разуме се да је магички нарочито моћан глогов трн, па онда глоговина уопште. У источној Србији многи поред крста на гробу ударају мали гловог кочић, па се онда умрли не може повампирити. Жене у Босни, кад иду у кућу где је мртвац, понесу собом глогов трн, који после, кад из те куће изађу, баце. Глоговина је утук и против чуме, па онда против змија; на њу се, како верују у Босни, може ухватити и сам ђаво. Кад се спомене вампир, или иначе какав демон, наш народ има обичај рећи: „На путу му броћ и глогово трње!"

Глогов колац је, дакле, сигурно средство против вампира, и зато је вампир њиме боден. У каквом циљу? Уз пословицу „Без глогова коца ништа му бити не може" примећује Вук:

„Неће ласно умријети, већ ако да га убију, као вампира". Вук, дакле, идући очевидно за народним веровањем, мисли да се глоговим коцем вампир убија. Такво схватање, уосталом. (као што се може видети у скоро свима извештајима о вампирима), врло је раширено у нашем народу; најбољи доказ да наш народ доиста жели да глоговим коцем вампира убије — јесте што се понекад место коца употребљава јатаган, и што се вампиру задаје много удараца, било јатаганом било кољем.Понекад се још „убија" и из пушке.

Али да ли је наш народ одувек мислио да се вампир може убити? Ми знамо да се религијска схватања могу и да промене; исто тако, може се десити да у исто време, једно поред другог, постоје схватања која једно другом противурече. Тежња да се вампир глоговим коцем убије појавила се, по свој прилици, доцније. Раније је наш народ, изгледа, веровао да се вампир не може убити, бар не таквим једним средством какво је пробадање коцем, па макар тај колац био и од глоговине. Пробадање коцем недовољно је, јер душа, вегетативна душа, која је везана за крв, за срце, за мишиће, за утробу, продужава да постоји све дотле док буде трајао ма и најмањи део од свега овога, и вампир ће постојати као такав све дотле док буде постојао ма и најмањи део његовога тела. Тек кад од тела остану само кости — тек тада отићи ће душа некуда, у опште царство мртвих, и неће нам више досађивати. Изгледа, дакле, да је наш народ, забадајући у вампира глогов колац, имао првобитно не намеру да га убије (јер је могао бити свестан да је то немогуће), већ да га магички прикује, веже за гроб, да спречи његов излазак из гроба и његове опасне шетње по околини.

У оријенталским приповеткама џин или дух, затворен у какав суд, може подићи сваки поклопац осим оног на коме је Соломуново слово; луди Јован, у песми „Јован и дивски старешина", може да прекине сваки конопац осим „дрндарског тетива"; и вампир био би у стању да ишчупа сваки колац осим онај од глоговине: он је тим коцем заробљен, прикован за гроб. За овакву употребу глоговог коца имамо аналогије у обичајима старих Германаца. Они су мртваца чијег су се повратка плашили, коцем којим би га проболи, учвршћивали за гроб. У источној Фризији, нађен је, у старинском гробу, један женски леш, који је био везан за колац и покривен трњем. Да је наш народ, доиста, првобитно имао намеру не да вампира убије, већ да га прикује за гроб, имамо и директног доказа. У јужној Далмацији и у Босни, кад се појави вампир, „људи ће му гроб откопати, смјестити га потрбушке и причврстити глоговим коцем о гроб, да се не може више из гроба подигнути" — прича Вид Вулетић-Вукасовић (Караџић, 3, 1901, 213).

Док је на тај начин глогов колац имао за циљ да вампиру само ограничи слободу кретања, спаљивање је имало за циљ, да га потпуно уништи. Спаљивање је обичај врло познат. И данас се мртви спаљују у великим крематоријумима, али су ти случајеви изузетни и ретки; раније, међутим, код класичних и оријенталских народа, и у предисторијској Европи, тај обичај практикован је много чешће и у многим крајевима био је општи2) Разлика између модерног и старинског спаљивања у томе је што данас од спаљеног мртваца не остаје углавном ништа, док су раније остајале кости; она је још и у томе што се данас тај обичај уводи из разлога чисто практичних, хигијенских, понекад можда сентименталних, док је, у давној прошлости, разлог за спаљивање био сасвим други.

Према објашњењу које нам даје историја религије (јер има и других, рационалистичких објашњења), прави циљ спаљивању био је да се мртвац уништи, или, тачније, да се на њему униште сви они делови у којима би се душа најпре могла задржати, а то су, као што смо малочас видели, крв, мишићи, срце, очи, утроба, итд. Кад ти делови буду уништени, па остану само кости, бићемо ми од евентуалног повратка покојниковог осигурани, јер се душа не може везати за кости3) У нашем је интересу, дакле, да покојника спалимо. Али је то и у његовом интересу.

У овом времену када су се, у средоземном свету, почели мртви спаљивати, јављала се већ једна нова религијска идеја, која се, за доцнију митологију и поезију, показала као врло плодна. То је идеја о општем, организованом царству мртвих. Народна машта налазила је то царство час под земљом, час на крајњем западу. или с ону страну мора, или на небу, итд. Кад човек умре, његова душа везана је неко време (обично какав символичан број година, на пример седам) за гроб, али њен крајњи циљ је да дође у то царство, и тек ту наћи ће свој мир. Који су услови па да може тамо доћи? Има један услов: тело се мора претходно распасти. Док се то не деси, душа ће бити за њега везана и, према томе, незадовљна и несрећна.

Колико такав покојник мора бити незадовољан и несрећан, најбоље се види из тога што је реч за таквог нераспаднутог мртваца почела, с временом, означавати дубоко несрећног, неутешног човека уопште: реч очајник, која данас значи само „несрећан, неутешан човек", у Вуковом речнику има једино значење „нерастворено тијело у гробу, људско тијело које не може да се распадне". Тешка клетва у Црној Гори је: „Тако се не очајао хиљаду година!" У народној песми „Кајање и исповест Марка Краљевића" каже се:



„Узе мајка преклињати Марка,

Да се Марко људске крви прође:

Јер се нигда распаднути нећеш";



а мало доцније вели стари игуман Марку:



„Јадан синко Краљевићу Марко,

Много ли сам тебе сјетовао

Да се, Марко, људске крви прођеш,

Е ти нигда смрт' вакусит нећеш,

Ни се твоје распанути т'јело". —



Наш благослов „Бог да га прости" и „Бог да му душу прости" не значи „Бог да му опрости грехове" (у том случају морао би он гласити: Бог да му опрости, или: Бог да му души опрости), него: Бог нека њега, или његову душу, ослободи од тела. У песми коју смо малочас споменули Краљевић Марко добио је, најзад, благослов игуманов:



„ ... Јутрос ћу те, богме, причестити.

И вас гријех тебе духовати:

Да си проштен овога свијета..."



Спаљивањем тела можемо, дакле, учинити двоје: ослободити душу покојникову од тела, које јој смета на њеном путу, и осигурати себе лично. То је био разлог што је, у давној прошлости, продрла идеја да мртве треба спаљивати; то је разлог што наш народ и данас спаљује вампире.4)

У многим српским крајевима, на пример у Црној Гори, употребљава се против вампира само глогов колац; у Душановом „Законику", у члану 20 (који се, свакако, односи на убијање вампира), реч је само о спаљивању. Међутим, у Тупанарима вампир је прво прободен глоговим коцем, па је онда спаљен, и такав процес сматра Вук Караџић као нормалан; значи да је у крајевима које он има у виду вампир редовно и боден и спаљиван. Међутим, у оваквом поступку има нечег ако не противуречног а оно зацело сувишног. Зашто се вампир и боде и спаљује? Кад је вампир већ прикован за гроб, зашто га онда спаљују, и обратно, кад ће га већ спалити, због чега га онда боду коцем? Зар није довољна само једна од тих мера? Одговор је сасвим прост: овде су се састала два обичаја, један старији и један млађи. Народ, који је у питањима култа необично конзервативан, задржао је старији обичај и онда када је он постао нелогичан и непотребан.

Такво нагомилавање обичаја, надовезивање новога на старо, компромис између Старога и Новога завета, врло је честа појава у историји религије. Пре неколико дана долазила је у Београд. у Народну скупштину, једна пророчица из Славоније. По убеђењу са којим је говорила, по томе што није „своје дарове продавала за новац", уопште по целој својој појави, била је она доиста пророчица у старинском (не у модерном) смислу ове речи — последњи представник божанских жена, њених претходница, које су у себи осећале sanctum aliquid et providum. Шта је она све говорила за нас је, у овом тренутку, споредно; интересантна је, међутим, њена изјава да је она, једном, ишла на гробље, да моли Бога за кишу. Обраћање Богу за кишу, то је пропис из нове вере; али зашто се иде на гробље? Зато што, по схватањима из старе вере, кишу дају душе наших предака. Место других доказа за ово тврђење (њих мислим изнети у засебном чланку), подсећам само на веровање да ће, кад се у сну виде мртви, бити кише. У покушајима жене пророчице да дочара кишу имамо, очевидно, две ствари: нов обред (обраћање хришћанском Богу), поред кога је, у целокупности, остао и стари (магична радња на гробљу). —

У песми „Јован и дивски старјешина", лудом Јовану извађене су очи. Вила му долази у помоћ, и:



„Кад погледа лудога Јована,

Е су њему очи извађене,

Уми њега водом калаџинском,

Па је вила Бога замолила,

И Јовану очи сатворила".



И овде имамо један пример за компромис између Старог и Новог завета. Вила је, као што врло добро знамо, сама собом довољна и да одузме и да поврати вид — зашто ће онда интервенција хришћанског Бога? У песми „Иво Сењанин и Беглер-бег" имамо такође сличан неспоразум — сукоб између старог и новог схватања:



„А то вила и слуша и гледа,

Па с планине слеће до јунака,

Десном руком заклонила Ива,

А лијевом анџар извадила,

Те Турцима очи повадила".



Вађење очију анџаром је нов елеменат, јер ми знамо да вила, исто онако као и грчка Артемида, својим погледом, или и само својим присуством, може одузети вид. — Кад грми и пуцају громови, не ваља се крстити. Зашто? Кад се зна да је крст сигуран, универзалан утук против сваког демона, и против сваког зла уопште, ова забрана изгледа нам чудна. Према народном објашњењу, „Бог громом туче ђаволе, а ђаво, бежећи од грома, може прибећи човеку под крст, да се заклони од ударца, те ће тако с њега и човек страдати од грома" (Милићевић). Ово објашњење није тачно, јер се не може ни замислити да ће ђаволу, који се врло плаши крста („Бежи као ђаво од крста"), пасти на памет да се заклони за крст. Објашњење није тешко наћи кад се претпостави да је ова забрана постала у једној религијској средини која се још није потпуно измирила са новим стањем ствари. Крст, који је символ новог божанства, утук је, додуше, против злих демона, али не треба заборавити — углавном против демона ниже категорије. Међутим, против једног тако моћног божанства какво је старинско божанство грома — божанство које је кроз векове важило као summus deus и респектовано изнад свих осталих — нисмо ми баш сигурни да ће крст бити ефикасан. Напротив, он може само изазвати гнев код тога божанства, и зато га ми и не употребљујемо. И тако даље.Обичаја у којима старо и ново схватање, стари и нови ритус, стоје један поред другог — имамо много. Један од таквих обичаја имамо и у пробадању и спаљивању вампира.

Који је, сада, од ова два обичаја старији? Очевидно, обичај прикивања глоговим коцем. Доиста — кад би се претпоставило да је спаљивање старије — тешко би било замислити да ће људи, код једног тако радикалног средства какво је спаљивање, осетити погребу да потраже друго средство, чије је дејство мање очигледно и сигурно. Уосталом, за обичај спаљивања утврђено је већ и иначе, да је релативно млађег датума.

Обичај спаљивања, као што смо рекли, био је познат многим народима, између осталих и некима који су живели у нашем суседству (на пример, Германцима и Трачанима) или који су с нама у блиском сродсгву (на пример, Чесима и Русима). Да ли је он — како би се могло очекивати — био познат и нашим прецима? Г. Сима Тројановић, у Српском књижевном гласнику (3, 1901, 50 ид; 12? ид) покушао је да да потврдан одговор. Г. Милоје Васић, у своме реферату на овај рад (Бранково коло, за 1901), није примио резултате г. Тројановићеве.

Питање није лако, и мора се подвргнути ревизији. Какви ће бити резултати, не може се предвидети, али је јасно једно: да се за полазну тачку у испитивањима мора узети спаљивање вампира (како је то, уосталом, учинио већ и г. Тројановић). То је једино сигурно спаљивање за које наша, српска религија зна. Јер из факта да су вампири спаљивани јасно је да је наш народ био свестан тога да се спаљивањем мртвац може учинити потпуно безопасним. А од тога делимичног спаљивања па до општег спаљивања требало је учинити само један корак.

Да ли су наши преци учинили тај корак и генералисали спаљивање на све случајеве?

Ја ћу, само у неколико речи, додирнути и једну и другу могућност.

По моме схватању, има два фактора који прилично слабе претпоставку да је спаљивање практиковано и код старих Срба. Пре свега, спаљивање није било потребно. Наши преци имали су и друга средства да се осигурају од мртваца у кога сумњају. То је на првом месту, као што смо видели, глогов колац. Друго је масхализмос, одсецање главе, мрцварење, какво је било познато уопште примитивним народима. Из једног извештаја кнезу Милошу из године 1820. види се да су Убљани неке сумњиве мртваце „коцем ... дробили, главу одсекли, пак метнули код ногу", а у крушевачкој Тешици, године 1836, ископали су сељаци неког мртваца из гроба, па су га „доронгама некаквим лупали, пушкама пробијали, и најпосле главу одсекли му". Треће средство је накнадни погреб.

Тај обичај познат је у јужној Србији. Мртвац се после три године откопа, и онда му се кости прописно очисте (вином итд.), трулеж, ако је има око костију, брижљиво се скине и разбаца — очевидно, у циљу да се душа сасвим „опрости" од тела. Сва ова средства била су довољна да опасног мртваца скину с врата. Глотов колац, масхализмос, накнадни погреб — све је то сачувано и до данашњег дана, значи да је постојало, без прекида, од најстаријих времена. Да ли је, уза све ово, било потребно и спаљивање?

Друго, од обичаја спаљивања, ако га је икада било, нема данас никаква трага, ни у традицији ни у обичајима. И то је што нас највише изненађује. Народ је у свима својим обичајима уопште, а нарочито у погребним обичајима, врло конзервативан; ако и дође ново схватање, нов обичај, народ ће поред њега задржати и онај стари, или у потпуности (као што је случај са глоговим коцем и спаљивањем, или у супституцијама и символима. У Нил, или у Тибар, бацани су некада, као жртве, живи људи — доцније су место људи бацане лутке; стари Јевреји, када би им ко умро, цепали су своју хаљину — данашњи Јевреји засеку је само, сасвим неприметно, ножем; у темељ би морао бити узидан жив човек (упор. „Зидање Скадра") — данас је довољно да се место човека узида само његона сенка, или његова мера. И тако даље. Римљани су најпре сахрањивали своје мртве, доцније су их спаљивали; али старински обичај није потпуно ишчезао, јер је, и у ери спаљивања, задржан пропис да се један део покојниковог тела, на пример прст, мора закопати у земљу.

Нека словенска племена, док су била у Приморју, сахрањивала су своје мртве у чамац, и тај чамац отискивала у море; кад су се доцније та племена преселила на југ у унутрашњост, сахрањивала су она и даље своје мртве у ковчегу који је имао облик чамца, а када су примила обичај спаљивања, спаљивала су их она такође у чамцу. Код нас Срба све форме старинског погреба задржане су у супституцијама: као супституцију сечења главе, масхализмоса, пуног уништења, има се сматрати обичај да се мртвац „начне", и то најчешће у главу, или у чело, или за врат. Као супституција обичаја де се мртвац пробада глоговим коцем, може се сматрати пропис да се сваком сумњивом мртвацу забоде глогов трн у руку; или пропис да се испод сваког мртваца забоде глогов трн; и уопште све манипулације са глоговим трном.

Код нашег народа постојао је, у врло давној прошлости, обичај да се мртви сахрањују у кући, под прагом; и тај обичај сачуван је и до данашњег дана символички: у једном крају Босне одсеку се мртвацу нокти, па се сахране под прагом, а у крушевачком округу узме се концем мера од мртваца, па се тај конац сахрани под прагом. Свака форма ранијег погреба сачувана је, дакле, у супституцијама, само за спаљивање немамо никакву сигурну супституцију, никакву алузију5). Да ли је то случајно?

С друге стране, ваља споменути да је у Босни нађено преисторијских некропола, са остацима спаљених лешева. Некрополе нису датиране, али су, извесно, припадале ранијем, предсрпском становништву Босне. Интересантно је, међутим, да је обичај спаљивања вампира најбоље сачуван баш у Босни, као што нам показује догађај у Тупанарима и Вуков извештај (који, свакако, почива на подацима из западне Србије и Босне). Да ли би се ова факта можда смела везати заједно? За могућност да је спаљивање постојало, говорила би и једна аналогија са крајњег истока Балканског полуострва: Јиречек (Das Fürstentum Bulgarien, 110) каже да су на црноморској обали до пре најкраћег времена спаљивали све мртваце, из страха да се не повампире.

Као што се види, питање није решено, али ће се, вероватно, моћи рећи штогод више када се о спаљивању вампира буде покупило више материјала.

Веселин Чајкановић