Матушкин матурски рад

– Русалке –



Русалка је једна од водених вила из народних вјеровања словенских народа. У митологији Источних Словена натприродна бића замишљана у лику дугокосих лепих младих девојака, које у ноћима младог Месеца играју на пропланцима, овенчане зеленим венцима. Непријатељски су расположене према људима. Често маме пролазнике, задају им различите загонетке или их убијају гласним смехом. То су, у ствари, душе умрлих девојака, првенствено утопљеница или оних које су умрле насилном смрћу. У недељу после Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Опасно је да се те недеље било ко купа у реци или језеру, јер га русалке могу одвући у дубину. Разни обичаји показују да су русалке тесно повезане са водом и растињем, али и са светом мртвих. Русалке такође и примамљују и даве људе, којима нису баш наклоњене. Најјаче средство против русалки је пелин, а користан је и бели лук..

Виле су сличне русалки, у ствари утопљенице или некрштена деца, преображена у девојке са дугом распуштеном зеленом косом, мада се у појединим крајевима верује да су и виле душе несретно умрлих девојака. Док су код северних Руса ружне и наге, спремне да одвуку под воду сваког ко им се приближи, русалке које настањују Дњепар и Дунав имају заносан изглед и својом песмом зачаравају пролазнике. Посебно су опасне у недељи русалки (недеља која следи после Тројица), јер оне тада излазе из воде, јуре по пољима, пењу се на дрвеће и играју на пропланцима.
Русалке су женски водени демони. Обично су замишљане као лепе девојке, дуге, риђе, расплетене косе. Нису носиле никакву одецу. Русалка постаје девојка која је утопљена, а у неким областима се сматра да су то девојке утопљене пред своју свадбу или оне које нису имале погребни обред. Боравиле су у близини река и то само за време такозване Русалне недеље – Тројичке недеље.
Русалке су зивели под водом, у дворцима. Биле су под влашћу Воденог Духа. Имале су своју царицу, која их је предводила на пут на копно и која се возила у златним кочијама. Призивала је остале русалке трубом. Краљица се звала Дива,Дивка, Дившина и Дана. То је била царска кћи коју је маћеха утопила. Излазе из воде само за време Русалне недеље и то на недељу дана. Биле су предане музици, превању и игрању. Лосе су расположене према људима, а нарочито не воле жене. Уколико би неко видео русалке, могао би остати нем или добити занос играња, који се сматрао најгором казном од русалки. При овом игрању би долазио замор до смрти. Занос игром и песмом би трајао све док су русалке на копну. О оваквим заносима сведоче и писани документи из 14. века. Такође сматрало се да русалке доносе многе неизлечиве болести. У време Русалне недеље људи су се држали одређених забрана, како не би увредили русалке или досли с њима у додир и тако добили од њих неку казну. Било је забрањено пети се на дрвеће, јер се сматрало да док су русалке на копну да често бораве у крошњама дрвећа. Забрањено је било радити у виноградима или радити било какав посао везан за замљорадњу. Русалке су долазиле у време Русалне недеље да дају потребну влагу пољима, тако да би тај рад могао да омете русалке. Ово је вазило поготову за среду у Русалној недељи. Сматрало се да тамо где су русалке играле коло, да тамо све расте бујније него на другим местима. Забрањено је било женама да перу и просипају воду на било који други начин, јер би то могло увредити русалке и оне би удавили те жене. Забрањено је било спавати на поду. Ова забрана је везана за веровање да душа у току сна напушта тело, па би у току сна тело могла заузети русалка или неки други дух. Тада би људи постали обседнути и кроз њих би говорила русалка. Није требало у Русалној недељи шишати овце јер би овце ,,ошантавиле“ а људе би напала болест звана руса. А и за друге болести које су се дешавале у Русалној недељи се говорило да је оболелог човека ,,ухватила русалија“. Уколико би се садила паприка или парадајз у Русалној недељи веровало се да це им опасти цвет и неће успети.
Уколико би неко морао да прекрши због нечег забране, као ефикасно средство против дејства русалки се сматрала трава пелин. У том случају човек би са собом носио пелин, кога су се русалке плашиле. Такође уколико човек једе бели лук, такође се сматрало да неће моћи доћи под дејство русалки. У неким крајевима су сваки дан током Русалне недеље људи јели пелин. Такође као заштита је могао да послужи магијски круг исцртан ножем. Уколико би неко видео русалке, а не би имао пелин код себе могао је ножен на земљи исцртати круг, који русалке не би смеле да пређу. Веровало се да се русалке плаше и ножа.
Русалке су долазиле у уторак, чиме је почињала русална недеља и повлачиле су се следећег уторка. Приређивали су се обреди дочекивања и изгнања русалки. Обично су у овим обредима учествовале жене, које су у ритуалне сврхе поистовећаване с русалкама. Обреди у Русалној недељу су се звали русаље и крањице. Среда у Русалној недељи се називала крива среда. Веровало се да све што се засади те недеље ће расти криво и да ће касније закржљати. Четвртак у русалној недељи се називао зелени четвртак. Он се строго празновао и није смело ништа да се ради. У хришћанству Русална недеља је постала празник Духови, односно конкретно празник русалије је преименован на духови. Духови су празник који има много паганске заоставштвине, али тај празник не траје читаву недељу. Русална (духовска) недеља представља симбиозу хришћанства и паганизма. Празновање русалија у Србији је први описао Охридски архиепископ Димитрије Хомитијан кад је забрањивао овај празник.


По месту становања виле су се делиле на приморкиње и загоркиње, а русалке као водени демони или виле су добиле своје име од словенског русло – река. Такође оне су имале риђу косу, а за риђокосе се и данас каже да имају русу косу. Као што се женама према боји косе каже да су плавуше или црнке, русалке су могле бити митска бића русе косе.
Како су у матријархату жене били носиоци послова у земљорадњи, само жене су могле бити задужене за плодност засева. Тако су русалке, по традицији, напуштале своје водена скровишта и обилазиле усеве и шкропиле их влагом да би усеви били бољи. О томе сведочи и веровање да је биље боље расло на местима где су русалке играле.

– Суђенице –


Суђаје, суђенице или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета. Ова божанства судбине познају скоро сви Словени, премда под мало другачијим именима. Три су суђаје и оне судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета. Верује се да се треће вече по рођењу код новорођенчета окупе виле суђенице и тада му одређују судбину за цео живот. Што суђенице тада реше, верује се да ће тако и бити и да од тога нико не може побећи или се спасти. Суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Обичај је да се суђенице дочекају са уредном и чистом кућом. Мајка и дете се такође то вече обавезно обуку у чисто. Поред детета се стави погача, вино, босиљак и новчић да би се суђенице послужиле после напорног пута. Словенске суђенице донекле имају паралелу у грчким мојрама. Оба ова веровања воде заједничко порекло од древних индо-аријских митова који говоре о три жене које седе испод дрвета у средишту света и испредају судбине људи. Код Срба у форми судница, суђеница, усуде, суђаје али и ориснице, код Хрвата rojenica, rođenica, suđenica; код Словенаца sujenica, sojenica; код Бугара а делом и код Срба у источној Србији ориснице; код Чеха sudička, rodička; код Лужичких Срба sudžička, wosudnica; код Руса роженица, уделвница, наречница.

Српска веровања
У српским народним веровањима, суђенице су божанске жене које новорођеном детету одређују судбину. Судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета, а забележено је у неким српским крајевима да то може бити и седме, али и десете ноћи по рођењу детета. Судбину детета предлаже прва суђеница која је и најстарија и веома ружна и зла - она жели дететову смрт; средња - или друга по реду, такође је зла, али она тражи да дете буде са телесним недостацима; трећа и најмлађа, уједно и најлепша и најплеменитија, предсказује детету дуг живот и срећу у браку. Обично се прихвати средње решење. Према другом веровању суђенице се замишљају као младе и лепе жене, обучене у беле хаљине, па се због тога често упоређују са вилама. Све у свему, суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Када се очекивао долазак суђеница у кући је морало бити све уредно. Дете у чистим пеленама, око њега су постављени, унапред спремљени погача, вино, босиљак, као и златни или сребрни метални новац. Све то представља својеврсну жртву, дар који се чини суђеницама, а за узврат, као уздарје од њих се очекује: благост у прорицању судбине. Код Срба постоји обичај да се, док је мало дете у кући, не сме давати ватра из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Алекса Васиљевић је у Сврљигу забележио следећи обичај: "Не ваља ништа давати из куће после сунчева захода ако у кући има мало дете, да не би плакало, и да му се какво зло не догоди. Ако се, пак, мора дати, н. и. ватра, онда укућанин очакне угљен на прагу, и изнесе те му да преко прага, да не може зло у кућу ући". Код Вука је забележена пословица: "Није трећу ноћ, дочуван".
Бугарска веровања
У бугарској народној представи ориснице се замишљају као три сестре, девојке или жене, у узрасту око 30-35 година, а најмлађа има око 20 година. Оне на себи имају беле хаљине. На трпези испод оџака, која је намењена орисницама најчешће се налазе мед и слаткиши, при чему, ове треће вечери мора да се обрати нарочита пажња да дете буде обучено, никако голо; њему се навуче очева кошуља, а врат и део испод мишица намажу се машћу и катраном; на огњишту, као и код Срба, треба да гори ватра. Верује се да мајка детета треба те ноћи да је будна, јер је она једино у стању да чује глас судбине орисница.
Руска веровања
Тако су исто мислили и стари Руси о својим најглавнијим божанствима: Роду и Рожаницама. Једном речи, оно што суђаје досуде те ноћи остаје трајни аманет. Постоји изрека: "Тако му је суђено". Или, уколико у кући није све спремно за долазак суђеница, а посебно уколико нису сви укућани будни, тада ће судбина детета кренути лошим путем. Веровање у рођенице бележи и један црквенословенски руски спис из XII века познат под именом Кирикова питања:
"Да ли се Рођењу и Рожаници даје хлеба, сира и меда?
- Зло за оне вели владика, који пију у здравље Рожаница."

Прокоп Цезарец, у већ неколико пута споменутом ставку, вели да Стари Словени нису знали за судбину нити су веровали да она игра икакву улогу у људским стварима, али су онда они тим пре морали веровати у некога који судбином управља, а тај неко био би по средњовековним споменицима "Род и Рожанице". Колико су род и рожанице биле обожаване виде се и о по томе, што су Словени, како нам то споменици из 14. и 15. века вели, прво жртвовали њима па онда тек Перуну и осталим боговима. Да би умилостивили ове суђенице и рођенице, и да би од њих добили што бољу судбину, Словени су им жртвовали. Значајно је да ова божанства судбине познају скоро сви Словени премда под мало различитим именима. Бугари их зову: "нара[н]чници" или "ориснице"; Чеси: судички; наш народ: суђенице, рођенице, усуд итд. Назив рођеница долази без сумње од глагола родити, као и лат. Парцае од глагола парио, а суђеница од судити. Као год што су Грци имали три "Моире" (од мерос – део); Римљани три "Парцае", а Немци три "Норне", тако је и наш народ, нарочито западни део нашег народа имао три рођенице, као што се то види из нар. приповедака, које је скупио Ваљавец: "ну таки су дољле три ројенице" или "как би жена породила дошле су три девојке". Од овог међутим, може да буде и изузетака, и суђаје могу да дођу и на броју њих седам или осамРођенице и суђенице су дакле као и Парце и Норне биле усудне богиње, које су, кад се дете роди, долазиле под прозор, или у собу или шталу куће, где се дете родило, да му одреде судбину кроз цео живот, као што вели н. прича: "онда су дољле ројенице с свечум в руки судит детета", и затим: "Ројенице судију сако дете с каквум смртју прејде из овог света". Рођенице дођу, стоје или седе и суде. Прва нешто каже затим друга, али је трећа најважнија и тако буде како трећа каже. Интересантно је то, да је суд рођеница скоро свакада зао, и ово је доказ да су суђаје биле можда прво богиње смрти, а тек су касније постале богиње судбине. Рођенице не може нико видети сем, у ретким случајевима, мајка новорођеног детета, коме суђаје суде или неки просјак, који се ту посве случајно нађе. О томе где суђаје живе и станују не казују нам народне приповетке скоро ништа. Норне у Немаца станују у разним шпиљама и јамама. Па ипак и код нас једна прича штампана у "Новицама" о месту становања суђаја вели: "в старљих часих в вотлинацх Похорских гор... Посебно со радо пребивале в вотлинацх ландешке горе ин под некдањим градом над Словенско Бистрицо Вук нам под речју "суђење" вели да се од суђења не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човеку суђено шта ће му се у веку догодити, каквом ће смрти умрети, и да се човек од суђења не може сачувати.
Од онога што су суђаје досудиле може се човек каткад сачувати уз помоћ неких молитава или спомињањем имена Божијег. Суђаје се код Бугара зову: "нара[н]чници". И оне имају као и наше суђаје исту функцију као што се види из бугарске н. приче: "Кога дете – то се рожат, таја вечер идат три жени који нарачват; колку и како ће живјат рођено то; и што ће наранчвар трећа та, това ће бидит". Божанства судбине не морају бити увек женског рода, већ оне могу бити и мушког рода као код Срба усуд. Нар. прича нам потанко описује како усуд досуђује људима судбину. Према ономе како он (усуд) живи у поједине дане (а он живи час као богаташ, час као древни сиромашак) живеће и сви људи, који се тога дана роде, кроз цео свој век. Па ако год што су постојале по веровању појединих народа три парце, три норне и три суђаје, тако нам и прича: "Како бог нареди" казује како су три човека (ваљда три усуда) седела код порођаја женског детета и судбину му кројила. Оно што суђаје и усуд досуде људима зове се срећа. Добра срећа представљена је као лепа девојка, која плете златну жицу, а зла срећа као ружна и матора девојка.

– Лесник –

Лесник (или лесовик, лесовој, лешак, лешиј) је у митологији Старих Словена дух који господари шумама и зверима. Лесник је замишљан је као пастир чије стадо чине кошуте, јелени и зечеви, а које чувају рисови или вукови. Образи су му плави, брада дуга и зелена, обрве чупаве, а очи зелене и буљаве. Може бити и заогрнут зверињим крзном, а каткад је замишљан и са роговима и копитама. Необично је одевен и увек носи леву ципелу на десној нози, а кожух закопчава на погрешној страни. Веровало се да нема сенке и да му је крв плава. Кад хода кроз дубоку шуму, главом дотиче крошње највишег дрвећа, а кад се креће по ивици шуме или жбуњу, постаје патуљак, често тако мален да се може сакрити и под једним листом. Боји се питомих предела, али је суверени господар у шуми, где је увек спреман да путнике заведе на погрешан пут или да уплаши ловца. Он господари вуковима које једном годишње окупља у шуми да би одредио плен за наредну годину. Да би се човек заштитио од његових чаролија, најбоље је да одећу обуче наопачке, али и да не заборави да леву ципелу обује на десну ногу. У Србији, у околини Лесковца, шумски демон назива се лесник.
Лесници имају човечије обличје, али су сасвим обрасли длакама. Веома рано оседе, тако да се често налазе бели, мада, како нису склони прању, длака им је обично смеђожуте боје. Имају козје ноге и рогове. Али, иако су изузетно длакава бића, лесници немају ни обрве ни трепавице. Уживају у дизању буке и галаме. Лепо свирају на фрули. Они су изумитељи једне врсте фруле која се, по једном грчком силвану Пану, зове Панова фрула. Воле људе и често су се спријатељивали са њима. Данас живе у дубоким шумама. Упркос својој великој похотљивости, умеју да буду и веома романтични, поготову кад се заљубе у неку вилу или пастирицу. Лесника је било по целом Балкану, а и у добром делу Европе. У Грчкој су називани сатирима. Лесник, кога су илирска племена звали силваном, најстарије је тајанствено биће на подручју Балкана. Старији су од других вилинских створења, а од њих су можда старији само водени демони.

– Купала –

У словенској митологији биће повезано с празновањем летњих солстиција, у ноћи између 23. и 24. јуна. то је божанство летине, обиља и весеља, а тако је називана и лутка од сламе или дрвета, одевена у женску одећу, која је у свечаној поворци доношена до реке и бацана уводу или у ватру. У ритуалну значајну улогу има купање, скакање преко ватре, плетење венаца од ивањског цвећа и бацање цвећа у воду. Веровало се да то ноћи једини пут у години папрат цвета и да тај цвет има магичну моћ. Он тада може да савлада демоне, открије место на коме је закопано благо и да подари успех или велико богатство.

ПАТЕНОН СЛОВЕНСКИХ БОГОВА И БИЋА ВИША БОЖАНСТВА :

А. Прабог Сварог – неактивни и вечни прабог

Б. Сварожић – највиши бог, син Сварога, владар богова.


В. Остали највиши обласни богови :

Перун – бог муње и грома, даривалац летине.
Радигаст (Радгост) – бог вечерње светлости, светлости звезда.
Дажбог – бог светлости и ватре.
Световид – бог привређивања, пророчанства и рата, ватре и светлости.


Г. Остала виша божанства – БОГОВИ:

Велес – бог подземља, летине и стада.
Стрибог – бог простора, ваздуха и ветра.
Род – бог првобитне плодности.
Сим и Ригл - близанци (као богови) – види богињу Симарглу.
Прове – бог права и правичности.
Црнбог (Црноглав) – бог зла и несреће.
Белбог – бог добра (супротност Црнобога)
Триглав – бог рата и привређивања.
Руђевид
Поренут (Porenutius) – тројица божанске браће, богови рата и плодности.
Поревид
Јаровид- бог пролећне и ратне снаге.
Јарило – бог плодности, младости и жетвених свечаности.
Переплут – бог сећања.


Д. Остала виша божанства – БОГИЊЕ :

Хорс – богиња месеца и неиспуњенњ љубави (и лезбијске)
Припелага – богиња Земље и првобитне плодности.
Жива – богиња лета и зреле плодности.
Симаргл – богиња од богова Сима и Ригла, божанска доиља.
Мокоша – богиња оваца и прела, плодности.
Весна – богиња пролећа и младалачке, неспутане љубави.
Морана (Морена) – богиња зиме и смрти.
Лада – богиња пролећа и нежне љубави.
Подага – богиња времена.
Пизамар – богиња музике и уметности.





НИЖА БОЖАНСТВА:
(демони, божићи, бића из бајки)

A. Демони ЕЛЕМЕНАТА (земље, воде, ваздуха, ватре и небеског свода)
а. Демони ЗЕМЉЕ (подземља и пећина, планина, стеља и камења):

аа. Демони подземља и пећина:
Ковлад – владар закопаног блага и пећина
Руна - (Господарица земље) – Ковладова жена
Пермоници – патуљци у руднику.
Лабус – злобни дух који ваби децу у пећине.
аб. Демони планина:
Виле Планинкиње – виле које живе на високим снежним планинама.
Светогор – огромни демон планина, већи од највише планине.
Дивови Ашилци – духови наших предака – дивова.
ав. Демони стења и камења:
Лакат браде – планински пакосни патуљци.
Духови чудесног камења – помажу прорицати из камења и кишнице из удубљења у стенама.

б. Демони ВОДЕ ( река, језера, рибњака):

ба. Демони река:
Краљ воде – владар свих речних духова и бића,
Водена Краљица - жена Краљ воде.
Водене виле – прозрачне, златокосе лепотице од извора.
Јуде (Црне виле) – зле виле које даве људе.
Дива – владарка Русалки
Русалке – риђокосе водене девојке
Бродарице – зле виле које живе на високим обалама река
бб. Демони језера и рибњака:
Водењак (Hastrman, Topilac) обласни господар водених духова и свих бића, добричина и шаљивац, повремено зао
Водена Краљица – његова жена
Самодиве (Самовиле) – водене виле – ноћне играчице


в. Демони ВАЗДУХА ( ветра и ваздуха ):
ва. Демони ветра :
Облачник (Краљ ветрова) – владар ветрова, верних слугу Облачника.
Мраз (Деда Мраз) – брат Облачника, добричина, доноси поклоне.
Ветровњак – отац ветрова, верних слугу Облачника.
Ветреница – жена Ветровњака, мајка петоро браће ветрова.
Развигор – најмлађи од ветрова.
Ветрић – четврти од браће ветрова.
Вихор – средњи од браће ветрова.
Олујник – други од браће ветрова
Ураган – најстарији од браће ветрова, мрзовољан.
Мелузина – млађа сестра ветрова, пева у димњацима.
Мећава – једина превртљива ћерка добричине Мраза, зла.

вб. Демони ваздуха :
Баба Јага – зла старица, људождерка, лети на метли.
Вештац – брат Баба Јаге, буде зао, али може се омекшати.
Виле Облакиње – кћери Облачника, прозрачне ваздушне девојке.
Ватрени Змајеви – синови Баба Јаге, са више глава и зли, претварају се у муње, ватрене кугле.

г. Демони ВАТРЕ :

Ватреник – душа злог човека који се појављује и као ватрени стуб или бачва.
Блуднице, Лутајуће ватре – душе убијених жена које живе у мочварама, на гробовима и трулим стаблима.
Светлоносац – човечуљак са фењером у хладним ноћима.
Цикавац – мала ватрена аждаја – лети као ватрена кугла, међу људима се креће као црно пиле.
Рарог (Рарашак) – мали ватрени соко, излегне се из јајета на пећи.
Плевник – улеће као ватрени ланац кроз димњак у собу, живи исто као цикавац у пилету, спава на плеви.

д. Демони Небеског свода :

Сунце – слуга највиших богова, сјај божанске кочије
Месец – његова сестра, птица – вози богињу Хорс.
Зора (увече Вечерњача, ујутру Даница) – кћи Сунца.
Дуга – дете Сунца и богиње Подаге.

Б. Демони ВРЕМЕНА :

Крачун – господар зимске краткодневнице, ако му нису запалили бадњак (дебло дрвета), задржавао је дане.
Поноћница – ако се појави наговештава смрт у породици.
Полудница – у подне тера људе из поља, воли да мучи.
Подневник – бели дечак, кажњава оне који праве штету на пољу за време подневног одмора.
Кљакавица – краде и кажњава децу која лутају по тами.

В. Демони СУДБИНЕ :

Суђенице (Срећа, Беда, Освета) – кћери бога Провеа, проричу судбину над колевком новорођенчета.
Смрт – као бели костур са косом прат мртве у подземље
Лоповска кума – узима имање оним који су се одупрели судбини.

Г. ШУМСКИ демони :

Лесник (Господар шуме, Дивљи мушкарац, Див, Никола) – длакави шумски патуљак.
Шумске виле – дивне жене које живе у храстовима и липама.
Гргалица – зла шумска жена, мучи неопрезне мушкарце.
Мамуна – прсата шумска дивља жена, Шумска мајка.
Променко – Шумско страшило које плаши људе ноћу.


Д. ПОЉСКИ демони :

Житни дед (Пољевик, Господар поља, Пољски дух) – пољски патуљак, владар бића која живе на пољима (духова и животиња), претвара се у троглаво створење са ватреним језицима.
Житна баба – жена житног Деда, воли да стражари и једе грашак.
Житна дева – припада пољским вилама, носи срп и малу косу.
Белоњ – отац Подневника, пољски дух, помаже у жетви.
Спориш – помоћник Житног деде, тера лопове и пази на ватру (из ватрених језика Житног деде).

Ђ. КУЋНИ демони :

а. Кућни ПАТУЉЦИ – ПОМОЋНИЦИ :
Домаћи (Домовик) – кућни дух - патуљак, помаже укућанима.
Змија Чуваркућа – помоћник као и Домаћи, пребива испод прага.
Ласица – превртљиви дух-помоћник, повремено наноси штету.
Торник – код доброг газде помаже у торовима, смрди
Гумник – патуљак који помаже на гумну има косу од сламе.
Винарник (Подрумар, Вински дедица) – помаже у подруму, има црвени нос и ако не пева, онда штуца.
Пикулик – патуљак који помаже кочијашима, најрадије буде у џепу, где се гости мрвицама.

б. Остали КУЋНИ ДУХОВИ :
Кикимора – жена-дух, наноси штету мушкарцима, праве ппрепреке Домаћем и другим кућним патуљцима-помоћницима, озлеђује животиње и женама мрси предиво.
Бећах (Мадра) – злодух који подстиче људе на подвале.
Коргоруша – бори с е са Кикимором, живи у кући као мачка, воли да кући доноси украдене ствари и тако изазива невоље.

Е. ЉУДСКИ демони :

Страшило (Аветиња, Сабласт) – претвара се у сенке, беле ликове, звуке, станује на местима несреће, тврђавама, замковима, у млиновима, на раскрсницама и на гробљима.
Мора – користи душе мртвих сродника или живих људи који спавају, гуши и х у сну
Вампир (Упир) – демон који улази у лешеве и ноћу сиса крв живим људима и животињама – тако се одржава у животу.
Вукодлак - демон, живи у човеку који попије из удубљења вучјег стопала – претвара се у вука за време изласка месеца понекад и прављењем колута.

Списак литературе и извора :

Луј Леже – „Словенска Митологија“ Наслов оригинала:
Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901 Превео на српски Рад. Агатоновић, 1904

Веселин Чајкановић – „Мит и религија у Срба“
Спасоје Васиљев – „Словенска Митологија“

Интернет адресе :
http://sr.wikipedia.org/wiki/
http://en.wikipedia.org/wiki/
http://www.starisloveni.com
http://www.srpsko-nasledje.rs
http://www.rastko.rs
http://www.tolkien.rs
http://forum.krstarica.com