Српске виле

Ивана Весић

ВИЛЕ

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су.



Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста. Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и ... одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама... Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу;удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали - могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи - коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио - томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.

Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо - лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој - ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж - њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом - да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да ...лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа,а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Bili jednom kralj i kraljica, pa imali jedinca sina.
Kad je sin već narastao proslaviše njegovo šišano kumstvo i na čast pozvaše najviđenije ljude iz svega kraljevstva. Bijeli dvori zasjaše od zlata, srebra i dragog kamenja i od hiljadu svijeća-
Kad uveče u bašti povedoše kolo, uhvatiše se djevojke sve jedna ljepša od druge, a sve gledahu u kraljevića milo i drago, da ga pojedu očima..

U ponoć se raziđoše gosti, a kraljević ode u gaj od starih lipa, jer je bila mjesečina kao dan, a njemu se nije spavalo. Čarobno bješe pogledati na tamne sjenke debeloga drveća, kroz granje se uvlačila mjesečina i padala po zemlji u čudnim šarama. Lipe su mirisale kao tamjan iz crkve.

Kraljević je polagano šetao zamišljen po mekanoj travici. Kad je izišao na proplanak, najednom ugleda pred sobomi, usred mjesečine, na travi, malu vilu odjevenu u krasne haljine od finog ćerećeta zlatom vezena. Kosa joj je bila duga i spuštena niz pleći, a na glavi joj blistaše se zlatna kruna ukrašena dragim kamenjem. Ali je bila posve, posve mala. Kao lučica!

Kraljević u čudu zastane i zagleda se u nju, a ona progovori glasom, kao da srebrno zvonce zvoni:
»Moj lijepi kraljeviću, i ja sam bila pozvana na tvoje kumovanje, ali nijesam smjela doći u kolo, jer sam tako malena, nego ti se ovdje klanjam na ovoj sjajnoj mjesečini, koja je meni sunčev sjaj«.

Kraljeviću se mala vila veoma svide. Nije se nimalo poplašio od ove noćne pojave, nego joj pristupi i uze za ručicu. Ali mu se ona ote i nestade je. Ostade mu u ruci samo njena rukavica, tako mala da je jedva navukao na svoj najmanji prst. S nekom tugom se vrati u dvore i nikom ne reče ni riječi, s kim je bio.

Ali drugu noć opet dođe u baštu. Hođio je po bijeloj mjesečini i tražio malu vilu. Ali nje nigdje ne bješe.
Od žalosti izvadi iz njedara malu rukavicu i poljubi je. U taj mah stvori se vila pred njim. Kraljević se tako obradovao, da se ne može iskazati kako. Sve mu je igralo srce u grudima od miline. Dugo su šetali po mjesečini i čavrljali.
Kraljević se začudi, kad opazi da mala vila sve jednako raste, dok s njime govori. Kad su se rastali, bila je dvaput veća nego sinoć. Kad joj je vratio rukavicu, nije je mogla više navući.
»Uzmi je pa je čuvaj kao a manet«, reče mala i nestade je.
»Nosiću je na srcu«, reče kraljević.

'Svaku noć su se odsad sastajali njih dvoje u bašti. Dok je sunce sjalo-, kraljević je muku mučio. Cio dan je bio tužan, jedva je čekao da izađe mjesec i samo je na nju mislio i pitao se: »Hoće li noćas doći?« Kraljević je sve većma ljubio malu vilu, a ona je svaku noć rasla i bila sve veća i veća.
Kad je prošlo devet noći, bješe pun mjesec, a vila je narasla velika kao kraljević. Veselo ga dočeka i slatkim glasom proguka: »Dokle god bude mjesečina, ja ću ti dolaziti!«

-»A ne, moja draga! Ja ne mogu živjeti bez tebe. Ti moraš biti sasvijem moja. Ja ću te učiniti kraljicom«. — »Dragi moj«, reče vila, »hoću biti tvoja, ali samo tako, ako ćeš me uvijek i samo mene voljeti«.
— »Uvijek, uvijek«, vikao je kraljević , bez promišljanja, »i samo tebe, a druge nikad ni pogledat neću«. — »Dobro! Ali pamti što velju: samo dokle budeš držao riječ, biću tvoja«.

Poslije tri dana učiniše svadbu dvoje mladih. Ljepoti vilinoj se divio sav svijet.
Srećno su živjeli sedam godina, i onda umrije stari kralj.
Na ukop mu dođoše mnogi podanici. Kraj mrtvačkog lijesa čuvale su mrtvaca najljepše gospođe iz čitave zemlje.
Bila je tuđe i jedna lepojka crvene kose i crna oka. Ta se nije bogu molila, niti je mrtvog kralja gledala, nego je samo očima pratila mladog kraljevića. Vidio je i on, da ga lijepa gospođa gleda, i bilo mu drago.
Kad je veliki sprovod krenuo na groblje, pogledao je kraljević tri puta u zanimljivu djevojku vodeći za ruku svoju ženu.

Najednom mu se žena potepe na svoju suknju i malo što ne pade. »Ju! gle suknja mi je preduga!« uzviknu kraljevička. Kraljević nije ni opazio da se ona smanjila.
Kad su ukopali staroga kralja, pođe ona ljepotica crvene kose namah uz kraljevića putem kući, a on je ispod oka sve u nju gledao. Tako i nije vidio, da mu je žena sve manja.
Kad stigoše kući pod stare lipe — nestade je posve'.

Sada kraljević uzme za ženu gospođu crvene kose, a crnih očiju..
Ali s njom nije ni tri dana srećno živio.
Tražila je, da joj kupi posteljlu od samog alema, željela je sad ovo, sad ono, a sve same stvari, kakih i nema na svijetu. Kad on nije mogao da joj ispuni želju, ona je plakala, svađala se s njim, ružila ga. Kad mui bješe već dozlogrdilo, on je otjera.
Sad tek vidje, šta je učinio. Uzdisao je i jadikovao za malom vilom. Opet pođe svaku mjesečnu noć pod stare lipe, da dozove svoju lijepu i dobru vilu. Zvao je i zvao, čekao i čekao, već postao i starac čekajući. Ali se ona nikada nije više vratila.

————————————————————————————————————————————————-
Šišano kumstvo — narodni običaj sa otkidanjem komadića kose kod djeteta;
ć e r e će — vrsta domaćeg platna;
a m a n e t — predmet koji se ostavlja na čuvanje;
alem' — dragi kamen.
—————————————————————————————————————————————————-
Priču je zabeležila Jelica Belović-Benadžikovska..
Štampana je u "Bosanskoj vili", godine 1908, broj XXII, Sarajevo,

Гором језди Краљевићу Марко,
Гором језди а с гором беседи:
"Чарна горо пуна ти си лада
Кано срце моје што је јада,
Залуд теби твоја ладовина,
Кад у теби ладне воде нема,
Већ ја морам коња да закољем.
Да с' напијем крвце од коњица
Те да своју жећцу ја утолим."

Кад то зачу иза горе Вила
Та подвикну из грла бијела;
„Не кољ коња Краљевићу Марко?
Не кољ коња на Старој планини.
Не кољ коња непогани тела;
Већ ти пођи мало унапријед.

Сјезди Марко са Старе планине
На Виточа високог најезди,
Тамо има бунар вода ладна
Јуначкијем плећма ограђени
С девојачким косам оплетени,"
Пође Марко мало унапријед
Сјезди Марко са Старе планине
Мало ишо дуго нетрајало
Он ми нађе бунар воду ладну:
Јуначкијем плећма ограђену,
Девојачком косом оплетену.

Он ми клече да водице пије,
Ал подвикну чобан од оваца
А са Шаре високе планине:
„Не пи воде Краљевићу Марко!
Не пи воде непогани тело,
Ту су виле чедо окупале
Некрштено и не знаменовано.
Некрштено од петнајест дана,
Нит се смије нит ручице даје;
Већ ти пођи мало унапријед,
Унапредак на тог Качаника,
Па ћеш наћи бунар воду ладну.
Други бунар а друга водица:
Са јуначким плећма ограђену,
С девојачком косом оплетену."

Пође Марко мало унапредак;
Па он нађе бунар воду ладну;
Са јуначким плећма ограђену
С девојачком косом оплетену.
Клекну Марко па се напи воде;
Па беседи своме добром шари:
„Давор шаро, Давор добро моје!
Ако ли ми неуватиш Вилу,
Неуватиш Вилу Загоркињу
Оба ћу ти ока изкопати,
А све четир ноге саломити;
Те се мучи по Старој планини
И Виточу високој планини,
Као Марко без шарина свога.
Ако ли је ти уватиш шаро!
Да знаш добре и поздраво шаро!
Оба ћу ти ока позлатити
Позлатити жеженијем златом,
Накитити дробнијем бисером
Подкитити драгијем каменом,
А све четир ноге подковати
Подковати са тим белим златом.
Па се дичи мој предобри шаре!
Па се дичи по свом свету белом,
Као Марко са својим шарином"

Текер Марко речи изустио,
Мину шара са Виточ планине
Са Виточа и са Качаника,
На велику планину Плашкаву,
Ка Србичком пољу широкоме,
Ка Србичком и Средачком побро!
Како звезда преко неба ведра.
Па увати Загоркињу Вилу.
Придржа је док јој Марко дође.
Како дође Краљевићу Марко
Одма шчепа Загоркињу клету
Како ју је Марко ударио,
Са црном је земљом саставио.

Милош .С.Милојевић, збирка
Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара.
Оваку и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.
.. Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ, народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити

http://image.wetpaint.com/image/1/kgKTsve5KRZDJd3JjkUpZg22234/GW090


На Мироч планини живи вила Равијојла, позната из песама о Обилићу и Краљевићу Марку
Ову је илустрацију за Равијојлу начинио аутор из Калифорније, где је објављена књига о "Кинг Марко"-у, и цела је књига била постављена на ужичком сајту, са мноштвом илустрација (тренутно сајт није за употребу)..
Видела сам и већи формат ове слике Равијојле на нету, али сада не могу да нађем..па ако неко од вас нађе, нека постави!

Песму знате

Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине,
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу,

Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;

Паке Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
“А мој брате, војвода Милошу!
“Тешко ме је санак обрвао,
“Певај, брате, те ме разговарај.”

Ал’ беседи војвода Милошу:
“А мој брате, Краљевићу Марко!
“Ја би тебе, брате, попевао,
“Ал’ сам синоћ млого пио вино
“У планини с вилом Равијојлом,
“Пак је мене запретила вила,
“Ако мене чује да попевам,
“Оће мене она устрелити
“И у грло и у срце живо.”

Ал’ беседи Краљевићу Марко:
“Певај, брате, ти се не бој виле
“Док је мене Краљевића Марка
“И мојега видовита Шарца
“И мојега шестопера златна.”

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од сви наши бољи и старији,
Како ј’ који држ’о краљевину
По честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма омилила,
Наслони се седлу на облучје,

Марко спава, Милош попијева;
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева,
Милош пева, вила му отпева,
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него је у виле.

Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна уд’ри у грло Милоша,
Друга уд’ри у срце јуначко.

Рече Милош: “Јао моја мајко!
“Јао Марко, Богом побратиме!
“Јао брате, вила ме устрели!
“А нисам ли тебе беседио,
“Да не певам кроз Мироч планину?”
А Марко се трже иза санка,

Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
“Јао Шаро, моје десно крило!
“Достигни ми вилу Равијојлу,
“Чистим ћу те сребром потковати,
“Чистим сребром и жеженим златом;
“Покрићу те свилом до колена,
“Од колена ките до копита;
“Гриву ћу ти измешати златом,

“А поткитит’ ситнијем бисером;
“Ако ли ми не достигнеш виле,
“Оба ћу ти ока извадити,
“Све четири ноге подломити,
“Па ћу т’ овде тако оставити,
“Те се туци од јеле до јеле,
“К’о ја Марко без мог побратима.”

Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вр’у планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Кад је Шарац сагледао вилу.
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,

Брзо Шарац достигао вилу;
Кад се вила виде на невољи,
Прну јадна небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице добро нештедице,
Белу вилу међ’ плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом:
Преврће је с десне на лијеву,
Пак је бије шестопером златним:
“За што, вило, да те Бог убије!
“Зашт’ устрели побратима мога?

“Дај ти биље ономе јунаку,
“Јер се не ћеш наносити главе.”
Ста га вила Богом братимити:
“Богом брате! Краљевићу Марко!
“Вишњим Богом и светим Јованом
“Дај ме пуштај у планину живу,
“Да наберем по Мирочу биља,
“Да загасим ране на јунаку.”

Ал’је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива:
“Сад ћу доћи, Богом побратиме!”
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку,

Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије него што је било.

Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској;

Али вила међ’ вилама каже:
“О чујете, виле другарице?
“Не стрељајте по гори јунака
“Док је гласа Краљевића Марка
“И његова видовита Шарца
“И његова шестопера златна;
“Што сам јадна од њег’ претрпила!
“И једва сам и жива остала.”

Подвикује буњевачка вила

http://www.bunjevci.com/site/muzika/podvikuje_bunjevacka_vila.mp3

Подвикује буњевачка вила,
Из облака разастрла крила:
„Ој Буњевче, пробуди се сада,
Старешино субатичког града!

Бела вила граде обиграла

http://izvornepesme.org/rec/42/346_42_1.mp3

Бела вило на тебе ми криво

Бела вило на тебе ми криво
Што не јавиш да л је робље живо
Живо живо ал не мож да дође
Широк Дунав не може да прође
Косе режи па вежи бродове
Па преведи те наше робове
Ја сам ноћас до лагера била
На лагера врата отворила

http://izvornepesme.org/rec/15/91_15_1.mp3

Запиштала вила изнад Бејограда

http://izvornepesme.org/rec/2/127_2_1.mp3

Дрину воду затровале виле

http://www.izvornepesme.org/rec/15/223_15_1.mp3

Јесам ли ти говорила миле
Да не пијеш ладне воде Дрине
Дрину воду затровале виле
Па се бојим и тебе ће миле

(Јесам ли ти говорила миле
јесам ли ти јесам ли ти
говорила миле да не пијеш,
да не пијеш ладне воде Дрине,
да не пијеш да не пијеш)

Петар II Петровић Његош
Ноћ скупља вијека

Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

Најлешпа тема на форуму!!!
Видо, хвала ти на оној причи, дивна је! Још је нигде нисам прочитала...

Одлична књига за све љубитеље вила: Тихомир Р. Ђорђевић "Вештица и вила у нашем народном веровању и предању"
Поглавље о вештици мање-више, али ово о вили сам прочитала у једном даху...

Свиђа ми се веровање да се, кад у исто време сија Сунце и пада киша, рађа вила. Тај моменат је толико леп да ме не чуди да је наш народ одабрао да виле веже баш за њега.

"Виле живе по великим планинама и по камењацима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником неће зла учинити докле их ко не увриједи [...], а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре".

Вук Караџић

Добродошла!
(извини што мораш да чекаш 300 секунди = 5 минута између две поруке, али то је био једини начин да спречимо блокаду форума)

Hladna_kao_Sunce ::

Zanima me, mogu li se negde naci sve epizode ove emisije MISTERIJE SRBIJE?

Имаш овде: http://yuforum.net/dokumentarci/misterije-srbije-18585/
(не знам да ли раде сви линкови)

Мајка ми је из Црне Горе... причала ми да кад је била мала... видела је вилу у гори!
Мислим, причала ми шта се све некада дешавало по тим горама... али ово за вилу, каже било је невероватно лепо!!!

Испричај нам детаље!!!

....и за вилу и те друге приче из горе.

'Ајде, али само на брзину...
пре свега, да објасним о чему је реч.
Село се зове Велика, у општини је Плав, одмах испод превоја Чакор, на самој тромеђи Србије, Ц. Горе и Албаније!
Некад' је село било Потпуно српско, и припадало је племену Васојевића... кажем екада, јер се ситуација после другог рата прилично променила!
неко је чуо, неко није али ево да се зна:
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=129&status=jedna&vest=152243&title_add=Ubijali%20čak%20i%20decu&kword_add=selo%20velika,%20ss%20divizije
Елем... када је све прошло, када су се људи из збегова, из гора вратили кућама, да сахране своје ближње, дочекао их је стравичан призор. Лешеви унакажени, усмрћени у најгорим мукама, псе, мачке, звериње како се госте на ''богатој трпези''.
Изнад свега, сачекали су их најгори зверови - комунисти, који су одмах по доласку забранили рад локалним поповима, тако да су људи сахрањивали мртве, како је ко знао и умео... без свеће, без обреда.
Није требало чекати дуго, док немирне душе, мучки побијених људи, нису почеле да лутају по овом свету, тражећи начина да себи олакшају муке...
немам разлога да не верујем покојној баби и деди, јер да су само они видели, оно што су видели, па 'ајд... Цело село је виђало ствари, које се данас виде само на филму...
Колико ли их је само спопадано кад заноће чувајући овце... коме тек није долазила покојна жена у кревет да га дави! Ех, колико је мајки кренуло тако у гору, за својом мртвом децом, која су их дозивала...
Причао ми деда... Изгубили су ми ујаци овце у планини, па кренули он и баба да их траже. а мркли мрак, прст пред својим оком не видиш. Позна јесен, глуво доба ноћи, баба са једне, а деда са друге стране брда. кад у неко доба ноћи крене нека сила да тричи низ планину, као локомотива да бруји... појури крај њега па се баци на катуне ниже брда, и крене да лупа по становима (кућицама где живе чобани преко лета), као а бомбе падају.
Врати се код њега, па крене да га облеће и спопада. Чини се човеку да их има најмање триста, а само један се чује...
Слушао је он приче од старијих људи, тако да је на свако његово/њихово питање, ко је и одакле је, одговарао поспрдно! Све док није то чудо почело да га вређа и подбада, помињући му прву жену, која је изгорела у кући, у оном горе покољу.
У једном тренутку, кад му је већ свега било доста, увати деда мочугу (мало дебљи штап), и колико је могао јако одалами оно створење (да је био човек, на месту би га убио). на шта оно ни пет ни девет - Уд'ри ме још једном ако смеш, ајде да те видим, чик ако смеш још једном...
наравно, за толико је знао да му се не пише добро, ако пристане на то...
Само се прекрстио уз оно стандардно - анатема на те те било ђаволе... и већ је почело да свиће... а око њега... ништа...

мислим то је само један пример... има тога још, али није за ову тему...
Виле што се тиче, била је моја мајка мало старија девојчица, када је чувала овце по планини.
каже да је на једном извору, кад је пила воде, незна ни она зашто мало брже подигла поглед на горе, и видела како је иза грана и листова посматра прелепа, прелепа девојка, у некој полупровидној хаљини... и као у филму, док је она склопила очи, и отворила их... а оно нема ништа! Данас има скоро шездесет година, и каже да за живота, није видела тако лепу девојку...

Хвала пуно!