Српске странпутице

Велике грешке Срба
19.08.2002

Пише: Ристо ГРЂИЋ

РАЗМИШЉАЈУЋИ о проблему односа између православних и Муслимана дошао сам до следећих закључака:

1) Исламски народи су најконзервативнији народи на свету. Од Индије до Туниса живи данас огромна маса исламског живља, која тврдокорно чува своје традиције и супротставља се новим идејама, чувајући своју веру и старе обичаје.

2) Исламска идеја је много јача од сваке националне идеје. Муслиман се добро сналази у свакој муслиманској средини, а свака немуслиманска средина му је и страна и туђа. Исламска религија је много дубље прожела своје припаднике него ма која друга религија своје. Није никакво чудо што су Хитлер и Павелић за време Другог светског рата довели у Сарајево јерусалимског муфтију, јер су знали да је његов уплив јачи на наше муслимане од уплива владе у емиграцији. Нису ретка исељавања у Турску муслимана из Бугарске, Грчке па и наше земље. За време балканских ратова сви наши муслимани желели су победу турског оружја. Врло мали број национално свесних муслимана супротстављао се томе, али тај број никада није имао знатнијег уплива на масе. Свест о пореклу надјачана је исламском свешћу.

НАРОДИ ПРЕД ИСПИТОМ

3) МИ Срби о свему овоме нисмо водили некаква рачуна и од Муслимаана смо тражили да постану Срби, да исто као и ми мисле и осећају, као да се осећајима може диктирати. Ми смо хтели да им "Горски вијенац", Свети Сава, "Бој на Косову"и народна песма у којој се секу турске главе буду исто тако драги као и нама. Ми смо их звали на светосавске забаве и очекивали од њих да заједно са нама уживају гледајући комаде "Крст и круна", "Бој на Косову" и сл. Ми смо осуђивали њихову затуцаност и верски фанатизам, а своју затуцаност и свој култ Св. Саве нисмо видели.

4) Разапети између српског и хрватског шовинизма, и Муслимани су ишли линијом најмањег отпора. У већини: лагали су и једне и друге, или су се опредељивали према датој ситуацији, према интересу, према расположењу или нерасположењу, а не према дубокој свести.

5) Сваки разуман човек жели својој земљи мир, напредак,
јачање и снажење. Код нас Срба су државотворност и конструктивност нарочито развијени. Ми волимо своју државу, па какава је да је, ма како да се зове, ма каква да јој је застава и ко њом управља. Код Хрвата није тај случај. Они су свој национализам откад постоји развијали у негацији. Кад је пропала Југославија једнако су се радовали Алојзије Степинац, Иван Мештровић и Младен Лорковић, а Густав Крклец, најразмаженији песник у Београду, једноставно је прешао у Земун да постане уредник усташког "круговала". Дакле и верски фанатици, и народни уметници и књижевници, били су у том моменту на истој линији са усташким министрима. Југославију су лако прежалили, док је српски и црногорски сељак за њом плакао. Чињеница да Хрвати ни данас не могу да заволе ову државу задаје бриге и нагони на размишљање. Ко зна какве се промене у читавом свету спремају и пред какав ће испит, једног дана, бити постављени наши народи?

6) Југославија, оваква каква јесте, конвенира нашим муслиманима више него иком. Задња исламска оаза у Европи, бројно јака и културно оснажена, има све услове за самоодржавање. У свакој несрећи или подели Југославије, Муслимани би били угрожени исто као и Срби, зато им је заједнички интерес да чувају постојећу заједницу од сваке силе која би је угрожавала.

ИСТОК - ЗАЈЕДНИЧКА ОСОБИНА

7) АКО би, ипак, под притиском спољних или унутрашњих прилика, дошло до цепања или реорганизације Југославије, Муслиманима је стопроцентни интерес да иду са Србима. У Југославији на 18 милиона становника има око два милиона Муслимана, а у Србији с Босном на десет милиона становника било би два милиона Муслимана. Дакле, заједница са Србијом конвенира им, донекле и по невољи, боље него Југославија, јер би у њој имали бољи процентуални однос и представљали јачу снагу.
Кад би сотона повампирио Павелићеву НДХ, Муслимани би имали више разлога да се против ње боре и од самих Срба. Срби би у таквој творевини представљали јаку снагу, а потлачени су много јачи него кад у су на власти, док би Муслимани Југославије били поцепани на Исток и Запад.

Ту долазим на ону дубоку мисао митрополита Петра, да се ни ми ни Муслимани не можемо одвојити од Истока.

У повезаности са Западом и нестрпљивим католицизмом, муслимани би се изгубили можда већ у другој генерацији. Борби с католичком црквом они би били дорасли. Данас је свестан сваки Муслиман да је Павелић успео да докусури Србе, Муслимани би одмах били на реду. То су видели и они муслимани који су, као оријентисани Хрвати, поздравили оснивање НДХ. Резолуције сарајевских, бањалучких и мостарских Муслимана, упућене 1941. у Загреб, јасно показују да су Муслимани увидели шта им се спрема.

ЗЛОТВОРИ НИСУ СТРАДАЛИ

У ПОВЕЗАНОСТИ са Западом и ми Срби доживели смо своју трагедију. Ко зна каква би била наша судбина да смо 1918. били окренути другачије. Насурпот томе, од православља Муслиманима не прети никаква опасност, јер оно у својој историји никад није тежило да се шири огњем и мачем. И у историји Босне било је случајева католичког прозелитизма (Фата Омановић и др), а православног никад. Кад су Црногорци 1912. освојили нове крајеве са муслиманским живљем, дошли су Муслимани, заједно с хоџом, и изјавили своју покорност и спремност да се врате у прадедовску веру. Речено им је да се то од њих не тражи и своју веру могу и даље слободно исповедати. Немили случајеви 1941. кад су четници у Фочи, Билећи и Вишеграду побили много невиног муслиманског живља, не могу се правдати, али се морају разумети.

За Србе је било велико изненађење и разочарање кад су многи Муслимани пришли усташама и заједно са њима почели да чине злодела. Нису то биле барабе и последњи олош, него често најугледнији Муслимани у појединим местима. У Гацку су усташку заставу развила браћа Хамид и Смајо Дилић, у Автовцу је један од коловођа био најбогатији трговац Мустафа (Мумо) Хасанбеговић. У Гацко су дошле свега три усташе са стране, али су они за два сата имали читаву војску усташа од гатачких Муслимана. За трен ока они су стрпали у затвор, а затим мучки побили све угледније гатачке Србе, на челу са ваздашњим муслиманским пријатељем и заштитником Спасојем Буквићем. По разним јамама трулило је преко 200 лешева невиних људи, побијених скоро искључиво од гатачких Муслимана усташа.

Је ли онда чудо што је реакција са српске стране била страшна и што је том приликом побијено много невиних Муслимана? Да трагедија буде већа, гинули су баш онде где су били најамње криви. Главни злотвори и организатори: Алија Шуљак из Требиња и Хасан Чустовић из Гацка су се извукли, а страдали су невини.

Нека би Бог дао да ови мученици, и с једне и с друге стране, буду задње жртве положене у темеље ове земље.