Фашиста Димитрије Љотић ПРОТИВ древне српске религије

Montenegro ::Mita je bio protiv Srba,pa shta ochekivati od ideologa srpskih izdajnika.

Josh mu daju pomen u Crkva,osobi koju su trebali baciti anatema.

• А колики је био сукоб између четника и љотићеваца у емиграцији?
У чему се он заправо огледао?

Др Шешељ: У идеолошкој оријентацији се то огледало.

• Четници су били за краља, а љотићевци не.

Др Шешељ: Не. И једни и други, љотићевци су највећи монархисти. Они су изразито за краља. Монархизам је суштина, можда, њихове идеологије, поред овог сталешког удружења.

• Али то се коси са фашизмом.

Др Шешељ: Не коси се, никако. Не коси се. То је посебна варијанта фашизма. Уосталом, италијанском фашизму није сметао краљ. Емануел III био краљ све до слома фашизма.

• Како ви тумачите чињеницу да су у целој нашој овој педесетогодишњој историји комунисти фиксирали, пре свега, четнике, и четнички покрет као највеће зло и највеће непријатеље? Чини се да су љотићевци остали апсолутно по страни од свих тих комунистичких напада?

Др Шешељ: Прво, љотићевце није уопште било тешко компромитовати. Они су били компромитовани по себи. Није уопште требало доказивати да су сарађивали са Немцима када су они водили ђаке у Крагујевац, на стрељање. Онај Марисав Петровић, је ли се тако звао, који је директно у томе учествовао, на најдиректнији начин. Затим, у љотићевском покрету било је нешто слично комунистичком покрету. Иста врста конспиративне организације, тоталитаран поглед на свет. Љотићевци и данас себе ословљавају са “друже”. Они су први то увели код нас као термин, па су комунисти од њих прихватили. И вероватно је и то био разлог, а сем тога, љотићевци нису били толико опасни. Они су већ били једна конспиративна група на Западу која се слабо обнављала, нико од млађих људи углавном није приступао и како су старили, тако су изумирали.

Љотићевци, једини Југословени у српској емиграцији, су типична фашистичка оријентација. То, уосталом, показују и ови наши београдски љотићевци, каква је права оријентација тог покрета била.

др Војислав Шешељ

НИ ФАШИЗАМ НИ ХИТЛЕРИЗАМ




Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима – у Италији и Немачкој – рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер.

У својим земљама они су успели да окупе око себе велике масе људи. Сигурно је да су тако својим земљама велике услуге учинили, - и да им и дан данас чине.

Па ипак, наш покрет – изузев извесне привидне сличности – нема никакве везе са овим покретима.

Привидна сличност долази из истоветног негативног става према либералној демократији и парламентаризму, и позитивног става према замисли сталешког уређења друштва и већег ослонца политиких форми на друштвене стварности.

Као и многи идеолошки покрети, и ми смо увидели да је либерална демократија и парламентаризам празна љуштура, - да је се живот далеко из њих извио, одвојио и развио, а да они, иако треба, по својој намени да њим – животом – управљају, нису у стању ни да га достигну, ни да га уоче.

Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.

И наше је гледиште : да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде – у интересу заштите интереса појединих група, као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице – предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ политичком погледу.

Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета, који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко од појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.

Из свега овога се види да кад би се по оваквој привидној сличности судило, да би човек – на своју рођену штету – у исти ред сврставао потпуно разне покрете.

Насупрот томе стоје дубоке, корените разлике идеолошке природе и позитивно-конструктивног програма.

* * *





1) Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама.

И није поникао у глави једног или другог човека, - или на једном одређеном месту. Већ су људи добре воље, на разним местима, и непознавајући се међу собом, мислећи о невољама и недаћама свога народа, дошли у исто време, на исту мисао : Не може се седети скрштених руку; мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилази; мора се тај став као застава, затим, објавити, - морају се потом под ту заставу купити и остати људи добре воље.

И кад снага тако окупљена буде била довољно јака – бројем или самом снагом – пашће тешкоће и неправде саме од себе.

'' Колумбија из пучине ниче,
Кад одважник науми је наћи''.

Наш покрет је потекао из живих осећање наших тешкоћа и наших неправди; из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити; из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да имамо довољно синова који ће ту борбу до истребе прихватити.

И да не постоји у свету фашизам и хитлеризам – од којих нас одваја дубока идеолошка разлика – наш покрет би се у нашој земљи морао родити.

Најмање је пак могао тако рођен покрет бити присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.


2) И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа.

Фашизам је деификација – обожење – државе. Хитлеризам је деификација – обожење – расе.


А гледати у држави или раси божанство, значи не видети Га тамо где оно само и може бити, значи, стварно, примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.

Ми пак, као Словени и хришћани, на таквом стању не можемо да стојимо.

Над државом и над расом по нашем схватању постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса – по нашем схватању – вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.

По супротном схватању: држава или раса су апсолутна мерила у овом релативном свету; над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.

Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју - себичност а хитлеризам – тевтонски бес.

Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања, које нас – Словене и хришћане – морају делити од фашизма и хитлеризма.

3) Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена, и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе или расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над своји радом чак ни сопственимпристалицама.

Ми пак свој рад не сматрамо непогрешним, - па и поред тога, што имамо и чврсту вољу, и дубоку веру, налазимо да он, као сваки јаван рад, управо захтева објективан надзор.

4) Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава, и кад буде добила оно уређење које мисли да јој дају, не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи, - и да оног дана, кад фашизма и хитлеризма не буде било, да ће држава пасти у оне тешкоће из којих су је извели фашизам и хитлеризам.

На супрот томе, наш покрет сматра себе полазним. Он треба да помогне држави и народу да се реше извесне тешкоће и ишчезну извесне неправде.

Његов је задатак да се оствари такво државно и друштвено уређење, које ће, већ само собом, бити сасвим довољна одбрана државе и народа од данашњих невоља.

Зато ни фашизам ни хитлеризам не журе да дају дефинитиван облик својим државама – чак ни да га оцртају.

Међутим, ми сасвим јавно, уколико нам је то могуће, јасно изјављујемо, да другог циља осим решења данашњих народних тешкоћа и неправди, и обезбеђења од истих, немамо и не можемо имати.

5) Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, - нисмо против пуног стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, на против, за прави и стварни парламент.

И то смо у таквој мери за парламент, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили, да је у нашем плану скупштина и сувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито веће стварне просечне вредности него што је данас.

Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. На супрот томе, ми стављамо начело: потпуна и стварна власт и исто таква и одговорност.

Фашизам и хитлеризам – као што смо то напред показали – ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6) Ми смо за признавање сталежа – као велике друштвене стварности – и за њихов стварни утицај на државни живот.

Али за разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слободним, - под једним условом: да се признају и да делају као делови целине народне, под надзором својих главних организација и државе.

Фашизам и хитлеризам због свог гледишта на државу сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину.



***

Једном речју, фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, и искључују слободу владара, претставништва , сталежа, судства, војске и штампе.

На супрот томе, ми стојимо на гледишту, да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са истом таквом одговорношћу.

Ето зато ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.




Отаџбина, бр. 48, Београд, 3 фебруар 1935, стр. 1-2

У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:

"Покрет "Збор" представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе... У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса ставио испред борбе против немачког Вермахта... Сврха Српског добровољачког корпуса (је у) искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу с Немачком. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и Драже Михаиловића."

У првој тачки љотићевске заклетве говори се о "верној служби српском народу", али се већ из ставке два види њихов ратни циљ: "Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике Драже Михаиловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот."

Свеукупно, Димитрије Љотић је лета 1943. године имао 3.200 војника,38 сврстаних у четири батаљона. Касније је формиран и пети батаљон, па је и бројно стање љотићеваца повећано. У последњој фази рата батаљони се преименују у пукове. Четири пука била су под командом немачке 104. ловачке дивизије, а један под командом 1. царског бугарског окупационог корпуса.

Историја не бележи ни једну битку љотићеваца. Без Немаца поред себе, водили су само мање борбе. А заједно са Немцима највеће су следећа три њихове борбе: септембра 1943. код Сече Реке против Црногорске четничке бригаде (доживели су тежак пораз), крајем фебруара 1944. против Горске краљеве гарде код Тополе (такође су поражени) и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
Тако, са војне тачке гледишта љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина. Један од њихових највећих злочина је убиство Симке Милетић, мајке мајора Драгослава Рачића, у селу Годачица испод Гледића лета 1944. године. Симка није хтела да бежи заједно са укућанима, рекавши да ни једна војска не дира бабе. Љотићевци су је сурово претукли и после неколико дана је преминула.

Сарадња четника са љотићевцима, као на пример са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера. Димитрије Љотић је до краја живота веровао у немачку победу, што се види из његовог чланка "Нови рат", објављеног у званичном листу "Збора" "Наша борба" 7. априла 1945. године (погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији, истог месеца). У том чланку вођа "Збора" је предлагао Немцима да поведу герилски рат на својој територији, то јест да се боре до последњег:
"Немачка не може да положи оружје, она мора да се бори и она ће се борити при чему ће да проводи и развије принципе нове стратегије, оне чије су се контуре указале од 1941. године у Југославији. Услови, врло повољни, за то постоје, а први је услов да има ко хоће да се бори. Прво мора постојати вођство које хоће да се бори. Такво вођство Немачка има и у то нико не може сумњати..."40
У чланку "Иза тмастих облака сија златно Божије сунце", објављеном у славу Хитлерове окупације Чехословачке 1939. године, Љотић овако описује вођу Трећег рајха:
"Хитлер је оруђе Промисла Божијег. Али оруђе које се већ више зауставити не може до потпуног испуњења постављеног му задатка..."

julijan ::Са причом да је Љотић као и Недић био да се сачува народ може да се оправда свака издаја.само д али ће се сачувати или ће бити побијени.Иначе био је велики борац ,његове јединице учествовале се као помоћне трупе у две борбе против четника и једној против партизана.А шта су радиле помоћне трупе код Немаца бавиле се оним што се зове чишћење терена.А шта је то код Немаца нека се свако упита.
Иначе сам Мита богомољац је непрекидно читао само једну књигу то је О хришћанском животу папског свеца Фрање салешког надбискупа женеве.
То му је била инспирација.Најбољи опис мите дао је Станислав краков у књизи Живот човека на Балкану.
И што каже овај горе повукао човек јасну црту али се борио заједно са Немцима.Битно да је повукао црту.

srednji63 ::

Здрав јеванђељски национализам прави је пут!

Osnivanje ZBOR-a

Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo osnivanjem listova "Otadžbina", "Buđenje" i "ZBOR". Prvi broj "Otadžbine" pojavio se 25.02.1934. godine. Oko "Otadžbine" su se okupili mnogi viđeniji ljudi: lekar Stevan Ivanović, dr. Čedomir Marjanović, advokat Milan Aćimović, inženjer Andrija Ljolja i drugi. Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista "ZBOR", a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči "ZBOR" na sledeći način: "ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR)." U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom "Buđenje". Na ovom sastanku doneta je preliminarna odluka o ujedinjenju svih grupacija u jedinstven pokret.

Na sastanku u Zagrebu, 4.12.1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Mite Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6.01.1935. godine u stanu dr. Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr. Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.

Na izborima 5.05.1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova: u Dravskoj 2.503, u Savskoj, 2.351, u Vrbaskoj 128, u Primorskoj 1.049, u Drinskoj 1.482, u Zetskoj 1.683, u Moravskoj 805, u Vardarskoj 968, u Dunavskoj 14.349 i u izbornoj jedinici Beograd-Zemun-Pančevo 387 glasova.

Бели Вид ::

srednji63 ::

Здрав јеванђељски национализам прави је пут!

Видимо на примеру Хрвата колико је такав национализам "здрав".

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

(...)

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онаку лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хилендару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова Држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

(...)

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе - панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије - службе Богу - усредсређене у личности владара.